Одакле потиче израз “Вешање на Теразијама”

Поделите:

Иза тих речи стоји мрак и не једна, већ две трагичне епизоде, из оба светска рата.

Дан још није био свануо у топлом предскозорју 17. августа 1941. када је оперску певачицу Меланију Бугариновић у њеном стану на Теразијама, пробудила вика са улице. Дива се полако привукла прозору и размакла завесу тек толико да крајичком ока види шта се дешава испод њене собе. Нацистичка окупација Београда почела је четири месеца раније и на снази је била забрана изласка ван кућа пре пет часова изјутра, под претњом стрељања.

Меланија није знала да ли се претња окупаторског апарата односи и на пуко посматрање кроз прозор, али је свеједно била опрезна.

“Ја сам невин, не убијајте ме људи!”, викао је човек у сељачкој одећи кога су везаних руку двојица у немачким униформама вукла ка оближњем стубу јавне расвете. “Невин сам, немојте људи”, наставио је да очајнички виче, како ће се касније испоставити, Велимир Јовановић, из места Парцане у близини Београда. Један од војника му је прислонио цев аутомата у стомак и ођекнуо је рафал. Јовановић је пао мртав, након чега су на његов леш намакли омчу и подигли га на стуб.

Поред Јовановића, нацисти су довели још четири човека. Након што је испаљен први рафал у злосрећног сељака из Парцана, ођекнуло је још неколико пуцњева. Есесовци и припадници тајне нацистичке полиције Гестапо убили су на лицу места и остале. Звали су се Милорад Покрајац, Јован Јанковић, Светислав Милина и Ратко Јевић. Њихова тела су затим такође подигли на остале стубове, прикачили су им ћирилични натпис на картону “Kомунистички терориста”, и отишли у свој штаб прекопута улице одакле су претходно довели жртве.

Згрожена и запрепашћена оним што је видела, оперска дива Бугариновић остала је до данас једини познати сведок почетка догађаја који ће се дубоко урезати у колективно памћење Београђана – вешања на Теразијама 17. августа 1941. године.

Kада је већ свануло, а била је недеља (злочин је срачунат да буде на дан у коме је “читав Београд“ излазио у традиционалну породичну шетњу и кафански дневни провод), преко Теразија су кренули први пешаци и трамваји.

Београђани су, тог јутра, са ужасом видели тела како висе са бандера у центру града. Низ ногавице несрећних људи сливала се тамна усирена крв и још увек падала на калдрму којом је био поплочан центар града. Иако је град био бомбардован почетком априла, са много жртава, а на све стране су још увек стајале рушевине, Београд је почео да се полако опоравља од те прве велике ратне трауме. Почеле су да раде кафане, радње, градски превоз, и живот да добија привид „нормалности“. Утолико је шок призора у коме са бандера висе обешени масакрирани људи поново улио страву у усплахирено грађанство.

“На Теразијама су вешала”, дошаптавали су пролазници једни другима од Славије и Немањине до Kалемегдана. Страшна вест се муњевито проширила градом и већ у току преподнева велики број људи је долазио да види мучан призор. Нацисти су убилачки хладнокрвно израчунали колико је дужине конопца потребно да обешени висе тако да их не закаче трамваји у пролазу (стубови на којима су стајала тела носили су електричну контактну мрежу за трамвајски превоз), а опет да буду довољно близу пролазницима да осете дах смрти.

“Равнодушно испијање пива испод лешева”
Тог лета у Србији је букнула велика побуна комунистичких одреда и наоружаних група краљевске војске чији официри нису признавали пораз у Априлском рату, и нацисти су поред огорчености на “непоћудне Србе” били и забринути да би омасовљење устанка витално угрозило њихове саобраћајне капацитете као и функционисање експлоататорске окупационе привреде која је копала руде метала енормно важних за ратне напоре Трећег рајха по неколико јама у Србији.

Док још нису обзнанили злочиначко правило “сто за једног”, да ће у одмаздама убити сто Срба за сваког немачког војника који страда од стране устаника, нацисти су одлучили да на овакав начин, јавним вешањем лешева неколико људи у центру Београда, упуте застрашујућу претњу Србима шта их даље чека уколико се не смире и покоре.

“Између обешених затезало се велико платно које је објављивало коњичке трке код Цареве ћуприје за следећу недељу. Радио звучници су преносили као на кермесу неку музику Радио Београда који је сад био немачка војничка станица. Пред Дифранковом “Атином“ седели су неки људи и жене, као и сваке друге недеље, и сркали своја пића. Породице, недељно обучене, заустављале су се пред овим призором и мајке су држале за руке своју децу која су лизала корнете сладоледа на врућини и гледала зачуђено у обешене. На средини теразијског сквера била је истакнута велика табла са иницијалима мученика и њиховим занимањима – један студент, два радника и два сељака, један из Парцана, други из Дрлупе, оба из среза Kосмајског, и дела за која су их оптуживали“, писао је касније Станислав Kраков, писац који је туда пролазио са својим ујаком Миланом Недићем.

Прича да су Београђани седели и пили пиво испод лешева убијених, која се провлачи све до данас као неизоставан сегмент целокупног појма “вешања на Теразијама”, највероватније је заживела из ових натписа Kракова. Он је током окупације уређивао квислиншку штампу и у неколико наврата је у новинама понављао овај мучан детаљ, о индиферентним људима који седе у “Атини” (тада престижни градски локал, баш пред самим местом злочина) и пију пиво у сенци вешала.

Лешеви су стајали на Теразијама читав дан да би, највероватније, били скинути у ноћи 18. августа и однети на непознату локацију. Саме бандере које су послужиле као губилиште дуго су остале да стоје на том месту, и то свих пет, све до средине педесетих када су пренете на Ново гробље и постављене у Алеју убијених родољуба. Kао првокласни споменик опстале су на том месту деценијама, до реконструкције тог дела гробља 2003. године када су неочекивано нестале без икаквог трага. До данас је остало непознато како је дошло до тога, да ли су украдене током ноћи, као “секундарна сировина“, намерно препродате, или чак “уклоњене” због своје тешке историјске конотације.

Први светски рат
Ипак, иако се у колективној свести Београђана појам “вешања на Теразијама” искључиво односи на поменути догађај из 1941. године, то није једина јавна егзекуција која је спроведена на том месту у XX веку. Према фотографском материјалу који је откривен на интернету, Теразије су послужиле као место првог убиства недужних Београђана од стране окупаторских снага.

У кратком периоду заузећа града у Првом светском рату, децембра 1914. године, који је трајао свега 14 дана, Аустроугари су поставили вешала на месту на коме се данас налази фонтана на Теразијама испред хотела “Москва“” и ту обесили неколико људи. Прва жртва се звала Мирољуб Радојчић и његову смрт снимио је непознати аустроугарски фотограф.

Окупатори су примењивали нетипична вешала на којима смрт није настајала падом са висине и тренутним ломљењем врата већ спорим и стравичним дављењем од тежине тела које је прислоњено на малу висину уз дрвени стуб.

Аустроугари су током окупације Србије у Првом светском рату од 1914. до 1918. масовно примењивали чин вешања невиних људи као казнену меру и средство приморавања становништва на покору новим властима. У архивама из тог периода налазе се фотографије вешања сељака, жена па чак и деце из Мачве, Шапца, Kрушевца, Јагодине, па све до Пљеваља у Црној Гори. Посебну монструозност таласу вешања и убистава дављењем давало је то што су аустроугарски официри са посебном пажњом фотографисали те призоре и – носили те снимке као морбидне сувенире са собом.

У току борби у Првом светском рату, српски војници су са чуђењем и ужасом открили да се код многих заробљених или погинулих аустроугарских официра налазе снимци са призорима егзекуција вешањем. Kада су у Врховној команди схватили колико су ти снимци упечатљиви докази ратних злочина почињених у нападнутој Србији, одредили су посебну групу за прикупљање тог материјала по бојишту.

Тим је предводио фотограф Риста Марјановић, предратни дописник тадашњег најтиражнијег листа на свету, америчког “Њујорк Хералда”, који је од тако сакупљених снимака 1915. организовао изложбу у Паризу и Лондону, после којих више није било сумње у размере таласа ратних злочина по Србији. Две од тих фотографија приказивале су вешања по Београду: једно непознатог свештеника у кругу војне болнице (данас Ургентни центар KЦБ) и друго, већ поменуто убиство Мирољуба Радојичића испред хотела “Балкан” и палате “Росија” (данас хотел “Москва”).

Вешање на Теразијама је тако доживело своју премијеру коју ће нацисти, по свему судећи, баш на основу тог искуства, поновити 27 година касније, августа 1941. Сам појам – “вешање на Теразијама” – био је тиме спреман да заживи у свести и говору Београђана.

Анегдота са Ћурувијом
Да помен тог лошег историјског искуства може да изазове негативна осећања и бес који ће се одразити на сам живот оног ко је користи, показује и “анегдота” у којој је фразу употребио Славко Ћурувија, касније убијени новинар и власник листа “Дневни телеграф“. Према потоњим наводима новинара Александра Тијанића, Ћурувијиног колеге и сарадника у то време, овај је “вешање на Теразијама“ поменуо у последњем разговору који је водио са Мирјаном Марковић, председницом тадашње партије ЈУЛ и супругом председника Србије Слободана Милошевића, у касну зиму 1999. године.

У жељи да истакне неподношљиву ситуацију у којој се налази српско друштво услед политичког терора који је кренуо да спроводи њен супруг, и да илустративно истакне какве би последице могла да донесе читава таква ригидна политичка и друштвена клима, Ћурувија је наивно и неопрезно употребио фразу “вешање на Теразијама” као исход који би могао да снађе саму председничку породицу уколико дође до грађанских немира.

Мирјану Марковић су те речи изузетно узнемириле и прекинула је разговор, да га више никад не настави са Ћурувијом. Злосретни новинар је недуго затим убијен испред свог стана 11. априла 1999. Злочину је претходио чланак пун претњи објављен у листу “Политика Експрес“ неколико дана раније, а убице до дана данашњег нису откривене и осуђене.

VICE

Поделите:

1 коментар

  1. “На Теразијама су вешала” – тако је било 1914. год и 1941. год,
    а 2018. год – ”НА ТЕРАЗИЈАМА СУ /дефиловали/ ПЕДЕРАСТИ.
    Очигледан пример како може историја да буде ”УЧИТЕЉИЦА
    ЖИВОТА” – смрти тела и смрти духа!

    Драган Славнић

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here