ОДГОВОР КНЕЗА ВОЈИСЛАВА РОМЕЈИМА: У десници својој већ мач свој држим

Поделите:

Ромејски цар Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:

„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин Мономах, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, посланика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.

Памтиће ме поколења какав је био гнев мој – тако мора да буде”.

Стефан Војислав

Стефан Војислав, српски краљ Зете, Травуније и Захумља

Одговор кнеза Војислава:

„Велика је војска Ромејског царства а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.

Господи помилуј.”

Битка код Бара

У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Војислав 1042. извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана.

Срби масакрирају Ромеје, 13. век, History of John Skylitzes (Skyllitzes Matritensis (Biblioteca Nacional de España))

Битка код Бара (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) се одиграла највероватније 7. октобра 1042. године, непосредно након поноћи између одреда кнежевине Дукље које је предводио кнез Стефан.

Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је ромејским вазалима рашком жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце.

Иако се није упуштао у борбу због очигледне ромејске бројчане надмоћи, Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Ромеји пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

Путања којом су се Ромеји враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. Његов план је био да искористи своје високе положаје и да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина који је требало да га, као ромејски пријатељ, убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи да би се спасао, истовремено ширећи ту вест по самом логору стварајући панику. Током вечери се на небу појавила комета (у питању је комета која се видела 6. октобра), што је унело додатни немир у ромејску војску.

Наредног дана, током ноћи, Стефан Војислав је изненада покренуо свој напад на уснули ромејски логор. Напад је отпочео ударом са околних висова по логору, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на сам логор, уз гласну вику и дување у рогове чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било.

Изненадни ноћни напад затекао је Ромеје потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.

Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила седам високих војсковођа (стратега) и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.

Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало великим походима да поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је успела да избори своју независност од Ромеја, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине Травунију и Захумље, које су до тада биле ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје нова српска држава.

Стање непријатељства према Ромејском царству је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века.

Извори: Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005, стр. 135, УРВИСВикипедија

ОБЈАВИО: Расен

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here