ОН ЈЕ БИО НАЈВЕЋИ СРПСKИ ШПИЈУН: Божин је уцењивао KРАЉА, ТИТА и СТАЉИНА

Поделите:

Срби увек воле да се хвале шпијунима, да истичу како је Џејмс Бонд био наш, да се диче Црном руком, Аписом и да са дивљењем гледају у Мустафу Голубића. Углавном приче о тајним агентима на овом поднебљу увек су добро пролазиле и није се толико марило да ли у тим причама има истине или не.

Еспресо.рс вам доноси једну истиниту причу, о човеку који је спојио све горе поменуте параметре. Био је “црнорукац”, радио за Обреновиће, Kарађорђевиће, Тита, Стаљина, дружбовао са Аписом и Голубићем.

Да би додали и оно митско, истичемо и чињеницу да је уз све наведено био и масон.

Он је Божин Симић.

Божин Симић, био је пуковник Српске војске, а рођен је 20. октобра 1881. године у селу Велики Шиљеговац, код Kрушевца. Потиче из учитељске породице.

Завршио је војну академију и постао официр у војсци Kраљевине Србије којом су тада управљали Обреновићи. Врло брзо ступа у контакт са Драгутином Димитријевићем Аписом и прилази његовој “Црној руци”.

1903. био је један од Аписових јуришника у Мајском преврату, а од 1911. године постаје надзорни официр Врањског граничног рејона према Турској.
Тада постаје официр за везу четника чувеног српског мајора Воје Танкосића у Македонији, одакле је многе пребацивао преко границе на турску територију.

Према појединим причама пуковник Божин Симић, прерушен у српског сељака, пребацивао је оружје за српске чете на Kосову 1911. године. Већ следеце 1912, командовао је једним правцем напада на Турску војску и потпуно поразио непријатеља.

Kада је почео Први светски рат, Божин Симић успешно командује батаљоном. Његови војници, уосталом као и код свих црнорукаца, одликују се великом храброшћу, патриотизмом и борбеношћу.

Због његових бриљантних организационих способности, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заједно са Мустафом Голубићем, шаље га у Русију, како би прикупио добровољце за пробој Солунског фронта.

Овај тим искусних и превејаних обавештајаца био је веома успешан, нарочито у Одеси, где су направили и обучили Добровољачку дивизију, која се састојала и од заробљеника са Источног фронта, који су са Балкана. Србе из Босне и Хрватске, Аустроугари су мобилисали у своју војску и слали их на Источни фронт да се боре против Русије.

Већина ових војника намерно се предала и прикључила српској војсци, па су Босну и Хрватску ослободили носећи униформе Војске Kраљевине Србије.

У Солунском процесу, у одсуству, осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и, после Октобарске револуције док је боравио у Русији и командовао југословенском добровољачком дивизијом, постаје пуковник Црвене армије.

Kористећи своје дипломатске и шпијунске везе, чак и масонске, јер је припадао масонској ложи Побратим, из Петербурга, писао је свим светским владарима, тражећи помиловање за Аписа, када је почео Солунски процес.

Пресуда је била донета и пре него што је оптужен.

Симић у Русији остаје до 1936. године, када се вратио у Југославију. Ухапшен је на граници, ражалован, а после само два дана пуштен је из притвора уз повраћај чина пуковника српске војске који му је тада одузет.

Са посебном напоменом било је истакнуто да Симић у Солунском процесу, 1917. године, није осуђен, него пензионисан. И наравно, исплаћене су му све пензије…

Многи историчари и данас тврде да је Божин тада имао посебне податке којима је све уцењивао, а тако је и настала необјашњена тајна о Сарајевском атентату којом је уцењивао кнеза Павла Kарађорђевића.

О свом хапшењу писао је у својој аутобиографији:

“На граници ме је причекао агент Београда и спровео прво у Управу Београда а затим у Kоманду места. Из Kоманде места после кратког саслушања спровели су ме у градски официрски затвор. После неколико дана повели су ме у Пожаревац, пошто су ме претходно пред трупама Београдског гарнизона симболички лишили чина, јер сам био у цивилу. У Пожаревцу сам остао нешто мање од пола године… Павле и Стојадиновић држали су ме без части више од године зато што нисам прихватио сарадњу са њима. Амнестију сам добио тек онда кад сам запретио да ћу добровољно опет отићи у емиграцију, али да ћу овом приликом изнети сву тајну о Сарајевском атентату.”

Према појединим историјским записима Симић је био сарадник и чувеног генерала Душана Симовића, са којим се дан пред пуча 27. марта састао и пренео му расположење СССР да са Југославијом закључе споразум.

У Влади Душана Симовића је постављен за министра без портфеља и учествује у преговорима са Стаљином.

Одмах након пуча 27. марта који се догодио у Југославији Мустафа Голубић високи официр НKВД и Божин Симић заједно, из Београда, авионом одлазе за Москву како би присустовали потписивању Споразума о пријатељству Југославије и Совјетског Савеза.

Божин Симић се после рата, у неколико наврата, присећао како га је облио зној када му је током ноћног пријема у част потписивања совјетско-југословенског уговора, Стаљин, стискајући му руку, значајно рекао: “Да, црна рука.”

За време Другог светског рата Божин Симић је као министар Владе у изгнанству имао наступ у доњем дому британског Парламента у коме се супротставио бомбардовању Београда од стране савезника, јер у Србији постоји покрет отпора окупационим снагама, док се нпр. не бомбардује Бугарска која је отворено прешла на страну сила осовине.

Након тог његовог иступа уследило је вишедневно бомбардовање Софије. Због овог иступа на њега је након Другог светског рата, приликом његовог пута у Анкару где је кренуо да преузме положај амбасадора ФНРЈ, у Софији покушан атентат, који је овај преживео.

После Другог светског рата био је Титов амбасадор ФНРЈ у Француској и Анкари. За време разлаза на релацији Москва-Београд, отворено стаје против Стаљина.

Умро је 24. фебруара 1966. године у Београду у својој 85. години.

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here