OPADANJE MORALNOSTI i pobožnosti (V. Bakić 1910.)

Podelite:

Srbski se narod do skora odlikovao moralnošću i pobožnošću. I Srbi i Srbkinje mnogo su cenili svoj obraz, svoju čast i svoj karakter, i jako su poštovali crkvene i narodne svetinje. Omladina je poštovala starije ljude; a odrasli su ljudi imali poverenja prema svojim sveštenicima i prema svojim učiteljima. Predstavnici vlasti uživali su lep ugled u narodu; a vladalac je smatran kao ideal neumitne pravde i uzvišene dobrote, te je svuda dočekivan sa strahopoštovanjem. Naročito su se srbske porodice i zadruge odlikovale solidnim životom tako, da su mogle služiti za ugled drugim narodima.

Nu u novije vreme se to počelo menjati na gore. U nekim našim krajevima unose stranci kvarež u srbske porodice, te one usled toga propadaju moralno i materijalno. U drugim krajevima kvare narod činovnici, i to naročito za vreme izbora narodnih poslanika. Pri tom se često upotrebljavaju nazakonita i nemoralna sredstva, kao prisiljavanje, podmićivanje, lažna obećanja, vređanje i klevetanje druge stranke, itd. Ovim se širi omraza u narodu, i uz to se ljudi navikavaju na nesolidan kafanski život, koji ih odbija od domaćeg rada. U takvim prilikama dešavaju se češće i sukobi među ljudima iz raznih stranaka. Pored toga, umnožavaju se i razni zločini, i tim se dovodi u sumnju bezbednost poštenih građana.

U varošima se ljudi više kvare nego u selima. U njima ima više prilika i više sredstava za uživanje svake vrste. Ali naši građani ne uživaju mnogo u umetnostima i u zabavama, koja oblagorođavaju dušu i pobuđuju ljude na plemenit rad; nego se odaju više strasnim uživanjima, koja kvare estetički ukus, vređaju moralna osećanja, i slabe telo, te ih tako onesposobljavaju za opšte korisne radove.

U našim porodicama nestaje one čvrste discipline, koja je pre vladala među svima članovima pojedinih porodica i velikih zadruga. Vernost u bračnom životu, požrtvovanje roditelja za svoju decu i odanost članova porodice prema svojem domu kao da bivaju sve slabiji. Tim se smanjuje moralna vrednost srbskih porodica, koje su do sad davale najjači otpor tuđinštini.

U našim poslovnim odnosima kao da nema više toliko solidnosti i toliko uzajamnog poverenja, kao što je pre bilo. Nekad su se među srbskim trgovcima i građanima svršavali važni poslovi u četiri oka i bez pismenih obaveza, pa je ipak svaki držao reč i pošteno vršio svoje dužnosti. A sad kao da ne pomažu mnogo ni pismeni ugovori, obaveznice i menice. Pređe su se srbske zanatlije ponosili svojim radom, i često su pominjali ovu lepu izreku: zanat je zlatan. A u novije vreme ima dosta zanatlija, koji ostavljaju svoj stručan rad, pa traže opštinsku ili državnu službu, ili drugo neko zanimanje. Na njihovo mesto dolaze stranci, koji i u srbskoj trgovini zauzimaju sve više mesta.

Naša Crkva kao da nije više ona tajanstvena privlačna sila, koja je u prošlim vekovima prikupljala srbski narod u nedeljne i praznične dane, ne samo radi molitve, nego i radi dogovora o zajedničkom radu u teškim prilikama, npr. radi dogovora o spremanju ustanka za oslobođenje srbske zemlje i srbskog naroda. U nekim krajveima opada pobožnost i odanost naroda prema svojoj Crkvi. Naši sveštenici ne rade sve što treba, da se to spreči; naši učitelji ne dospevaju na to; a naši državni službenici kao da se u opšte slabo interesuju za održanje vere i morala u narodu.

Pobožnost i moralnost su obično vezane jedna za drugu, naročito u masi naroda. Strah od Božje kazne uzdržava ljude od nepoštena rada. A kad se u čoveka pokoleba vera, te nestane bogobojažljivosti, onda se lako poremeti i njegov moralni život. Ko se Boga ne boji i ljudi ne stidi, taj može lako pokliznuti na putu koji nas vodi k uzvišenim moralnim idejama.

Oni koji upravljaju našim narodom, treba da ga čuvaju od kvarenja u moralnom i religijskom pogledu; jer teže je lečiti bolest nego čuvati se od nje.

Dr Vojislav Bakić, „Srbsko rodoljublje i otačastvoljublje“, 1910.

Dr Vojislav Bakić (1847-1929.) bio je prvi predstavnik naučne pedagogije kod Srba. Od 1892. bio je profesor Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu. Od 1869 sarađivao je u pedagoškim i književnim časopisima, neko vreme je uređivao list Vaspitač, i više od dvadeset godina radio u Glavnom Prosvetnom Savetu. Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge, i član njene uprave zajedno sa M. Miletićem, P. Đorđevićem, M. Jovanovićem-Batutom, i LJ. Jovanovićem.

U narodnoj biblioteci je sačuvano jedanaest radova dr Vojislava Bakića: Nauka o vaspitanju I-II, Beograd, 1878; O mehanizmu u školskoj nastavi, Sombor, 1880; Pouke o vaspitanju dece u roditeljskoj kući, Sombor 1880; O karakteru i obrazovanju karakternosti, Beograd, 1887; O vaspitanom prilagođavanju, Beograd, 1893; Opšta pedagogika, Beograd, 1897; O srpskim narodnim i prosvetnim idealima, Beograd, 1898; Posebna pedagogika sa naročitim obzirom na gimnazijsku metodologiju, Beograd, 1901; Pedagoško iskustvo, Beograd, 1909, 1923; Srbsko rodoljublje i otačastvoljublje, Beograd, 1910; Moralni život u ratu i miru, Beograd, 1920.

IZVOR: rasen.rs / SRBIN.info

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here