Operacija “Hajka“ protiv Gorske kraljeve garde

Podelite:

Februara 1944. godine oko 10.000 Nemaca, Bugara i ljotićevaca opkolilo je oko 1.200 Kalabićevih četnika

Govor potpukovnika Nikole Kalabića

PIŠE: Miloslav SAMARDŽIĆ

Dva dana posle napada na Smederevski korpus, 17. februara 1944, osovinske trupe započinju operaciju i protiv Gorske kraljeve garde kapetana Nikole Kalabića. U napad je krenulo sedam bataljona Nemaca, kojih je ovom prilikom bilo najviše, i ljotićevaca, a u toku operacije pridruženi su i delovi 70. puka bugarske vojske. Nema tačnih podataka o brojnom stanju neprijatelja, ali je svakako reč o oko 10.000 vojnika. U ovo doba Garda još nije bila potpuno završila organizaciju na novododeljenom terenu (Kosmaj i Mladenovac), tako da je zbog toga, ali i zbog loših vremenskih uslova, februara 1944. godine Kalabić imao svega oko 1.200 vojnika pod oružjem, svrstanih u pet brigada: 1. oplenačku, 2. orašačku, 3. kosmajsku, 4. mladenovačku i Jurišno-prateću.

Osovinske trupe opkolile su četnike na prostoru između Kosmaja i Rudnika. Front sa severa, istoka i zapada držali su Nemci i Bugari, a sa juga ljotićevci. Drugi puk ljotićevaca – koji su oni smatrali najboljim od svojih pet pukova – pod komandom Marisava Petrovića, poseo je položaje na desnoj obali nabujale reke Jasenice, od Topole pa uzvodno prema Rudniku. Kalabić je odlučio da se upravo na ovom sektoru izvrši proboj obruča.

Trećeg dana ofanzive nemački komandant, pukovnik Dizener, pohvalio je esesovce i ljotićevce za “sjajno“ držanje. Ali onda je, takođe prema nemačkim dokumentima, nastupila “kriza“ kod 2. bataljona ljotićevskog 2. puka. Ovaj bataljon Nemci su jedva spasili od uništenja, a Kalabićev protivnapad zabrinuo je okupatora u toj meri da je lično feldmaršal fon Vajks, komandant Jugoistoka, morao da obilazi svoje jedinice (esesovce i ljotićevce) kod Aranđelovca i Topole.11

Ono što Nemci nazivaju četničkim protivnapadom u stvari je bio proboj obruča na reci Jasenici. Potporučnika Božidara Panića, komandira 1. čete 1. bataljona 4. mladenovačke brigade Gorske kraljeve garde, početak “Hajke“ zatekao je na Kosmaju. Evo kako on opisuje borbe svoje jedinice:

“Kada smo dobili izveštaj da smo blokirani, cele noći smo putovali sa Kosmaja. Bio je veliki sneg, oko pola metra, a toplo vreme, lapavica. Bili smo mrtvi umorni. Sa ljotićevcima smo se borili prsa u prsa, kod Masloševa (selo iznad Topole, na Jasenici – prim. aut). Tu su nas sačekali u zasedi. Mobilisali su mnogo seljaka i naoružali ih. Držali su položaje sve do Šatornje. Pripucali su mučki, iz zasede. Tu nam je poginulo  jedno Ciganče, koje smo zarobili u partizanima, pa je pošlo sa nama. Ljotićevski metak ga je pogodio u grudi. E, onda smo se mi pripremili… Marisav Petrović, ljotićevski komandant, zamalo mi je umakao. “Presekao“ sam od Masloševa, savijao sam levo krilo. Jurio sam ga do gvozdenog balvana na Jasenici, između Plaskovca i Ovsišta. Kada smo savladali ove ljotićevce, obruč je bio probijen. Onda smo prešli Jasenicu i došli ovde, u Veliki Šenj (okolina Kragujevca – prim. aut). Prilikom prelaska Jasenice, koja je bila mnogo nabujala, udavilo nam se nekoliko vojnika, mislim pet ili šest. Bilo je to u Blaznavi. Držali smo se za ruke, ali se lanac prekinuo. Posle 15 dana, kada je prošla opasnost, vratili smo se na Kosmaj.“12

I jedinica potporučnika Dragovana Radulovića, komandanta 3. bataljona Jurišno-prateće brigade Gorske kraljeve garde, tog februara zatekla se na Kosmaju. Na nemački pritisak sa severa, Jurišno-prateća brigada počela je da se povlači ka jugu, prema Rudniku. U okolini Topole i Radulovićeva jedinica nailazi na ljotićevce, sa kojima vodi “teške borbe, naročito u školi u Vinči“. Radulović svedoči:

“Tu je potpukovnik Miodrag Palošević ‘Paloš’ iz Vrhovne komande, koji se tada nalazio kod nas, lično sa mitraljezom napadao na školu. Vikao je: ‘Udri krdžalije, majku im…’ Prilikom prelaska nabujale Jasenice udavilo se dosta naših. Potom se odigrala strašna borba sa Nemcima u Ljuljacima. Žurili smo da im postavimo klopku, ali su oni stigli pre nas i postavili su nama klopku. Tu je poginuo narednik Filip, veoma vešt čovek, i mnogi vojnici. Posle smo se vratili na Kosmaj.“

Na pitanje o neprijateljskim gubicima, Radulović odgovara:

“Ljotićevci su mnogo stradali, za nemačke gubitke ne znam, iz Ljuljaka smo se izvukli u begu. Bugara je uvek stradalo, sa njima smo i inače često imali teške borbe.“13

Prema nemačkim izvorima, Gorska kraljeva garda je pretrpela “osetne gubitke“ u teškim dvonedeljnim borbama (od 17. februara do 4. marta), vođenim u najgore doba godine; sneg je bio saveznik bolje opremljenim i naoružanim okupatorskim trupama. Takođe prema nemačkim dokumentima, jednu od ovih borbi delovi Garde vodili su “prsa u prsa“, protiv 2. bataljona 5. SS motorizovanog policijskog puka.14

Iako je Garda uspela da probije obruč, Nemci su bili zadovoljni ishodom “Hajke“, jer su, prema jednom njihovom izveštaju od 22. februara, “bande bile razbijene i  izgubile jedinstvo komandovanja“. Prema mesečnom izveštaju nemačke Komande Srbije od 15. marta, “mobilne DM snage imale su teške gubitke u srednjoj Srbiji usled uspešnih poduhvata“. Posle okončanja “Hajke“ izdata je pohvalna naredba svim jedinicama koje su učestvovale u operaciji. Rečeno je da su, sa neznatnim gubicima, osovinske trupe ubile 81 i zarobile ili uhapsile 931 osobu (među kojima, usput, i 70 komunista), zaplenile 261 pušku, jednu štampariju, pet arhiva, sedam skladišta hrane, itd. Ovo su zbirni podaci za sve jedinice obuhvaćene operacijom, tj. za Gardu, Cerski, Mačvanski i Smederevski korpus.15

U naknadnim pretresima terena Nemci su zarobili devet ranjenih četnika Garde. Odveli su ih u logor na Banjici i 20. marta streljali u Marinkovoj Bari kraj Beograda.16

U vezi Operacije “Hajka“ Kalabić je poslao Draži tri izveštaja. “Dvadeset devetog februara imali smo borbu sa ljotićevcima u Ovsištu i Masloševu. Rezultat naša dva mrtva i jedan ranjen, a ljotićevaca 12 mrtvih i dosta ranjenih“, navedeno je u njegovom radiogramu od 1. marta.17

Sledećeg dana, s napomenom “dopunjujem“, Kalabić piše:

“U borbi učestvovao lično Marisav Petrović. Razbijeni su da ni dva zajedno nisu. Ljotićevci imaju 25 mrtvih i dosta ranjenih. Došla su im jaka pojačanja Nemaca i Bugara. Došli su i avioni. Povukao sam ljude ka Gruži. Potporučnik Glišić mi je uhvaćen posle očajne borbe.“18

Treći radiogram Kalabić je poslao 10. marta, pošto je Draža tražio proveru jedne vesti koja je stigla do njega. Naime, neko je obavestio Vrhovnu komandu da jedan od oficira Garde, potporučnik Klisić, radi za Nemce, na što je Kalabić odgovorio:

“Uhvaćen je od strane Nemaca potporučnik Klisić kod Aranđelovca. Njegov komandir čete narednik Vitorović poginuo je u istoj borbi, tako su Nemci uspeli da stvarno zaplene nešto pušaka. Klisić je uhvaćen na prevaru i sada je u zatvoru. Ne verujem da je fiktivno uhapšen.“19

Major Vladimir Komarčević, komandant susedne jedinice, Posavsko-kolubarske grupe korpusa, pisao je istog dana Vrhovnoj komandi: “Izvešten sam da se Kalabić jednim delom povukao u Gružu, a drugim delom ka Crnogorskom srezu, jer su na njegovom terenu jake potere Nemaca i ljotićevaca.“20

I povlačenje u Gružu bilo je otežano zbog poplava. U ovoj oblasti reka Gruža mogla se preći samo preko mosta u selu Ljuljaci. Krajem februara tu je najpre prošao pukovnik Jevrem Simić, glavni inspektor trupa, sa svojom pratećom jedinicom, gonjen jednim bataljonom ljotićevskog 2. puka. Sa južne strane reke Gruže nalazila se 3. četa 4. bataljona 1. gružanske brigade 1. šumadijskog korpusa, kojom je komandovao narednik Ljubiša Umeljić. Jedan od Umeljićevih četnika, Dragan Ceković, svedoči:

“Jedno jutro se začu mitraljeska i minobacačka pucnjava iz pravca brda Kadijevac. Ugledali smo kako se preko brda kreće kolona četnika, a oko njih su padale i eksplodirale minobacačke mine. Bila je to četnička jedinica pod komandom pukovnika Jevrema Simića – Drške, koja je prešla put Kragujevac – G. Milanovac i reku Gružu u Ljuljacima, pod velom mraka. Ljotićevska jedinica za njima, kao da je zakasnila da ih stigne, pre prelaska reke, otvarala je minobacačku vatru iz daleka, sa kameničke strane.“21

Te noći Kalabić je konačio u selu Konjuša, a sledećeg jutra njegova prethodnica krenula je preko mosta u Ljuljacima. Međutim, onaj ljotićevski bataljon, kojim je komandovao Vaso Jeličić, tokom noći je postavio zasedu sa druge strane reke. Da bi prikrili namere, ljotićevci su prethodnog dana mobilisali mladiće u Ljuljacima da im pomognu u odnošenju teškog naoružanja za Kragujevac. Oni su zaista otišli, ali su se tokom noći vratili drugim pravcem, što Ljuljačani nisu primetili. Mitraljeska paljba pokosila je osam četnika, čija tela su ljotićevci izložili pored kafane u Ljuljacima. Kako su svedočili meštani ovog sela, mrtve četnike ljotićevci su šutirali, psujući im “majku i Kralja Petra“.22

Potom su, iz pravca Gornjeg Milanovca, naišli Nemci sa kamionima, pa se ispred Ljuljaka odigrala i borba koju opisuje potporučnik Radulović.

O situaciji posle Operacije “Hajka“, Kalabić je izvestio Dražu radiogramom od 9. marta:

“Komunističkih grupa na rejonu nema. Oseća se ponegde njihov potajni rad. Jedan deo ljotićevaca povukao se za Kragujevac, još 300 ostalo u Oplencu, oko 300 u Mladenovačkom srezu. Uvek su zajedno sa Nemcima. Nemaca na celom rejonu oko 500. Jedan puk Bugara u Kosmajskom i Orašačkom srezu. Pritisak okupatora je popustio. Svi nasilno mobilisani (od strane ljotićevaca – prim. aut) pobegli. Govori se o odlasku ljotićevaca u Sandžak i Crnu Goru. Narod se dobro drži.“23

IZVORI:

 

11 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 143.

12 i 13 M. Samardžić, Istina o Kalabiću, 84-85.

14 i 15 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 144.

16 IAB, Banjičke knjige logoraša. Devet garista vode se pod rednim brojevima 19.800-19.808.

17 i 18 AVII, ČA, K-277, reg. br. 2\1.

19 AVII, ČA, K-277, reg. br. 2\1. Izgleda da je reč o istom oficiru koga Kalabić pominje 2. marta, a da su dešifranti jednom napisali Glišić, a jednom Klisić.

20 AVII, ČA, K-277, reg. br. 2\1.

21, 22 S. Ćirović, Na tragu zločina, 40, 41.

23 AVII, ČA, K-277, reg. br. 2\1.

SKRAĆENICE:

AVII – Arhiv Vojnoistorijskog instituta

ČA – Četnička arhiva

IAB – Istorijski arhiv Grada Beograda

LITERATURA:

– Avakumović Ivan, Mihailović prema nemačkim dokumentima, “Naše delo“, London, 1969.

– Samardžić Miloslav, Istina o Kalabiću, “Legenda“, Čačak, 2003.

– Ćirović Slobodan, Na tragu zločina, “Nova svetlost“, Kragujevac, 2002.

Pogledi.rs

Podelite:

1 komentar

  1. U ovom članku je opisana naša tragedija : uz nemačku pomoć, međusobno se tuku braća : četnici, ljotićevci i komunisti.
    Bratoubilački rat.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here