Ostoja Vojinović: „ Juriš mrtvaca“ – stočetiri godine od podviga branilaca tvrđave Osovec

Podelite:

Postoje neki ljudi čija su herojstva toliko velika da bi o njima trebalo učiti u školama. Ali, vremena su (bila) takva, da su se i veliki zaboravili. Mali često imaju običaj da to urade kako bi oni izbili u prvi plan.

        Ovo je jedna čudesna priča o velikima. O kojima nas ama baš ništa nisu učili u školama.

       Osovec. Tako su ime dali jednoj tvrđavi, na reki Bobri, u mestašcu Osovice. Sada je to Poljska, ali u vreme kada ova priča počinje, to je bio zapadni deo Ruskog carstva. Tvrđava je bila baš tu smeštena jer je baš tu prolazio jedan vrlo zgodan put kojim bi se, prečicom, moglo upasti u Rusiju, ako bi kakva vojska želela da to učini.

 

 Nemci su to poželeli da iskoriste već na početku Velikog rata, ali su naleteli na prilično odlučan otpor posade tvrđave, te su sačekali da zima prođe i krenu odlučnije 1915. Bilo im je važno da je osvoje, ne samo zato što im se htelo, već zato što je ta prečica bila jedina kojom bi ozbiljno mogli da dovedu u pitanje rusku situaciju na čitavom frontu. A okolo tvrđave se nije moglo – močvarno zemljište nije dozvoljavalo masovne prolaske, pa je jedini put bio upravo put – koji je vodio kroz utvrđenje.

U tvrđavi je bio 226. Zemljanski puk ruske vojske, nešto malo milicije i nekoliko desetina vojnika koji su opsluživali artiljeriju. Onaj puk, taj 226, regrutovan je iz okoline Voronježa. To vam je jedan prilično zanimljiv ruski grad, nama među najbližima, kada se kilometri uzmu u obzir. Voronješci koji su branili Osovec, međutim, nisu ni mogli da pretpostave šta im sledi u 1915.

Kada je jedan nemački pregovarač, noseći belu zastavu, predložio da okupator otkupi tvrđavu za pola miliona rajhsmaraka, “jer im je to draže, nego da potroše isti toliki novac na granate, koje će za 48 sati potpuno uništiti tvrđavu, ma koliko se pričalo da je čvrsto sagrađena”, ruski general Svečnikov mu je ponudio sledeće: “Budi ti kod nas tokom tih 48 sati. Ako tvrđava i dalje bude na svom mestu posle tih 48 sati, obesiću vas. A ako tvrđava za tih 48 sati padne u vaše ruke, molim Vas, obesite Vi mene. Novac me ne zanima”.

U januaru su počeli napadi. Sporadični, sa nadom da će se Rusi predati. Nije im padalo na pamet. Ušli bi pred zoru u garnizonsku crkvu, pomolili se da prežive i taj dan, a onda išli na položaje. Svakog dana. Zbog njih je, uostalom, i postojala.

Trećeg februara Nemci su krenuli u juriš. Brojniji, mislili su “lako ćemo, ima nas više nego u septembru 1914”. Pet dana su pet puta malobrojniji Rusi držali prednje rovove, ne popuštajući.Kada su odstupili u drugi red, zbog ogromnog pritiska neprijatelja, i tu se uspešno držali, 25. marta je nastao pakao.

Nemci su dovezli i ogromne topove, čak četiri “debele Berte” čija je granata sa prečnikom od 42 cm mogla da leti 14 kilometara i, prilikom udara, ubijala sve živo, a pravila krater dubok više od četiri metra, a sa prečnikom od 10,5 metara. Imali su i 16 cevi za granate od 30,5 cm, i 16 topova za granate prečnika 21 cm, ma… imali su sve ukupno 68 komada “teške artiljerije”, a uz tu opsadnu imali su i onu “običnu”, koja obično i prati pešadiju.

U prvih nekoliko dana jezive kanonade, na tvrđavu je palo više od 200.000 granataGorelo je sve od drveta, urušeno sve sagrađeno od cigala, ali – samo utvrđenje, sazdano od ogromnih betonskih naslaga, odolevalo je. Kao i vojska u njemu, ma koliko se njeno brojno stanje smanjivalo iz časa u čas, jer život u paklu i nije moguć.

Umesto 48 sati, tvrđava je odolela duže. Prvo dvostruko duže. Pa petostruko duže. Pa umesto 48 sati – izdržala je 48 dana. Izdržala je… 190 dana.

Sve dok 24. jula, usamljenim, iscrpljenim braniteljima, nakon više od 400.000 projektila, koje su na njih bacali i avioni i dirižabli, nije poslata smrt. Zelene boje.

Smeša hlora i broma ispaljena je u 30-ak hiljada granata. Za tili čas, tamno zeleni dim nadvijao se 12 do 15 metara od tla do iznad tvrđave, širina mu je bila osam kilometara, a u dubinu je otrovni dim otišao čak 20 kilometara.

Sve što se našlo na otvorenom – umrlo je u užasnim mukama. Lišće je otpadalo sa grana. Trava je pocrnela.

Tu nije bio kraj užasu. Nemačka artiljerija je iznova “običnim” granatama zasula Osovec, a onda suokupatori, sa gas-maskama koje Rusi nisu imali, krenuli da i zvanično zauzmu utvrđenje.

Dvanaest nemačkih bataljona, oko sedam hiljada vojnika, koračalo je ponosno ka svom plenu. “Sve je gotovo, konačno”, bila je sigurno najčešća misao u toj ogromnoj liniji.

 Samo…

Oko šezdesetak Rusa, sa zavojima preko lica, okrvavljenih očiju i ranama na rukama – odjednom je istrčalo njima u susret.U juriš.

 

       Ugledavši taj “juriš mrtvaca”, o kome nas nikada nisu učili u školama, sedam hiljada Nemaca je počelo da u panici beži.

      Toliko su bili unezvereni prizorom, da su jedni gazili preko drugih, treći se nabijali na sopstvene žičane ograde, a oni preživeli, uplašeni, odjednom su osetili kako i po njima pljušte granate. Bilo je utvrđenju još živih Rusa, koji su i tog, kao i svih prethodnih 189 dana, jutro počeli u garnizonskoj crkvi. Ili onome što je od nje ostalo.

Tvrđava je izdržala. Osovec nije pao, poslužio je svrsi. Nemci su odustali od invazije tim pravcem, pa je nekoliko dana kasnije stiglo naređenje iz komande ruske armije da se utvrđenje digne u vazduh, kako neprijatelju, jednog dana, ne bi palo u ruke.

I, preživeli su sve minirali.

Osovec je, skoro ceo, otišao u vazduh.

A ova priča – u legendu. Odakle je stigla pravo pred vas. Ne da biste nešto naučili, već da biste se ohrabrili.

Jer, koja god sila da je naspram vas, tu negde, u vama ili pokraj vas, leži neka vaša mala crkva, u kojoj ćete uvek naći snagu za dan koji vas čeka. 

Pa, posetite je.

Zbog vas i postoji.

Danas se armije velikih i snažnih država oslanjaju pre svega na tehniku, elektroniku i uopšte moderno naoružanje. Naravno da se oslanjaju sa punim pravom, jer moderno naoružana vojska ima mnogo veće izglede za pobedu. Ali, tehnika bez motivacije nije dovoljna i ova priča je još jedan dokaz da boj ne bije samo svetlo oružje, nego bije i srce u junaka. Slava im!

Ostoja Vojinović

 Za tekst i foto poslužili:

covekoljublje.blogspot.rs

tverdyi-znak.livejournal.com

Podelite:

1 komentar

  1. Opšte je poznata činjenica da je mason, rasista Vinston Čerčil mrzeo Ruse i Srbe. Stao je u Prvom svetskom ratu na stranu nemačkih i austro-ugarskih imperijalista. U Drugom svetskom ratu stao je na stranu fabijanskog, intermarijumskog bundističko-boljševičkog lakeja Josipa Broza.

    Srbi su Čerčilu bili glavni krivci, što je ruski carski general Brusilov u Galiciji 1916. godine razbio nemačku i austro-ugarsku imperijalističku armiju. To se najbolje se vidi, između ostalog, u njegovoj izjavi „da su mrski srbski svinjari izazvali propast Austro-Ugarskih trupa u Galiciji“ – “Winston Churchill in The Unknown War indicates that, not only were the Austro-Hungarian casualties heavy, but also the abortive attempts to conquer the ‘hated pigfarmers of Serbia’ cost the Austrians their best chance to avoid the destructive Russian invasion of Galicia by winning a decisive battle in the first two months of the great war ( Vidi: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, str. 708).

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here