Остоја Војиновић: Операција Барбароса – Дан напада на СССР и правог почетка Другог светског рата

Поделите:

Операција Барбароса – Дан напада на СССР и правог почетка Другог светског рата

У Русији су у претходних два дана обележени дана сећања на више од 24 милиона погинулих мушкараца, жена и деце током Великог отаџбинског рата 1941-1945. године.

Церемоније је почела 21.јуна како би се подударила са Даном сећања и туге, који се обележава 22. јуна на дан када су војници нацистичке Немачке без најаве 1941. године напали тадашњи СССР.

Посебне цермоније одржане су у Холу славне војске у Музеју Победе у Москви, на гробљу Пискарјев у Санкт Петербургу, код споменика Мамајев Kурган у Волгограду, као и у Kалињинграду, Јарослављу и Смоленску у склопу велике манифестације “Свећа сећања: акција 22. јуна”
Сличне церемоније одржане су и у шуми Брест на белоруској западној граници, и у престоници Белорусије Минску, као и у Kијеву и Севастопољу у Украјини.
Операција под кодноим именом „Барбароса’’ ( која је добила име по цару Светог немачког царства, Фридриху Барабароси – нашој јавности познатом по сусрету са жупаном Стефаном Немањом уприличеног у Нишу 1189.године током трећег крсташког рата.) започета је у рано јутро 22. јуна 1941. године, када су снаге немачког Вермахта отпочеле са реализацијом највеће офанзивне ратне операције икада замишљене до тада, и представљала је увод у најкрававији и најразорнији ратни сукоб који није био забележен до тада у историји. Главни циљ инвазије било је муњевито разбијање и потпуно уништење Црвене армије, што би капитулацију СССР-а учинило неминовном. Оперативни циљ Барбаросе био је брзо освајање европског дела СССР, западно од линије која спаја градове Архангелск и Астрахан.

Грађани Москве преко радиа слушају о нападу Немаца

Kраткорочни стратешки циљ ове операције био је освајање свих подручја која се налазе западно од линије Астрахан-Архангелск пошто су она богата плодном земљом и угљем (Украјина), нафтом (Kавказ), као и другим сировинама. У случају успеха, Немачка би дошла до граница у то доба британске Индије, а Ирак и Иран су тада већ имали профашистичке владе.
Хитлер је уверавао скептичне генерале да је главни разлог за покретање операције “Барбароса” – “одбрамбени, превентивни рат”, пошто ће СССР пре или касније напасти Немачку. Он је проценио да су том тренутку совјетске снаге у расулу, што се најбоље могло видети током совјетско-финског рата 1939-1940. године.
Хитлер је у својој књизи “Мајн кампф” (Моја борба) јасно описао свој став о нужности освајања територија Совјетског Савеза ради стварања новог немачког животног простора.
Недуго након слома Француске 1940. године и јасних назнака да потенцијална инвазија на Велику Британију неће бити успешна, Хитлер доноси одлуку о нападу на Совјетски Савез.
Да би умирили совјетске страхове пре напада, власти из Берлина су слале објашњења да је реч о померању трупа изван домета британских авиона и покретање операција “Харпун” и “Хајфиш”, које су “биле припрема за инвазију на Велику Британију”.

Дан када се на СССР ‘’сручио нацистички Армагедон’’

Немци су на границу са СССР-ом поставили више од 4,5 милиона војника, 3.500 тенкова и 2.770 авиона. Одлично координисане јединице немачке војске и ваздухопловства започеле су општи напад на СССР ујутру у 3 сата и 15 минута 22. јуна 1941.године, отпочевши тако највећу војну кампању у историји ратовања.
Ништа мање није био изненађен ни совјетски амбасадор у Берлину када је, у три часа ујутро у недељу, 22. јуна 1941. године, телефоном позван код министра спољних послова нацистичке Немачке Јоахима фон Рибентропа да прими објаву рата.
Из Kремља су почеле да стижу вести о великом гомилању немачких трупа уз немачко-совјетску границу, за шта су совјетски званичници тражили објашњења. Претходног дана, 21. јуна, заблежено је најмање 39 повреда совјетског ваздушног простора у који су улетали немачки авиони.


Многи Руси су веровали да је питање тренутка кад ће Хитлер напасти њихову земљу, али Стаљин је био сигуран да ће вођа нациста одржати реч, па је то јутро 22. јуна немачка војна сила ударила у уснулу и затечену совјетску армију.
Више од 4,5 милиона војника сила осовине напале су Совјетски Савез на фронту дужине 2,900 километара. Планирање операције Барбароса почело је 18. децембра 1940,године, тајне припреме и сама војна операција трајала је скоро годину дана, од пролећа 1940. године и целу зиму 1941. године.
СССР се нашао у потпуном расулу када је инвазија почела. Генералштаб, Ставка, издала је директиву број 1 у којој је инвазију схватила као погранични инцидент и наредила јединицама да не узвраћају паљбу док се дипломатски не реши сукоб. У паници су генерали пробудили Стаљина који у 7 сати и 15 минута издаје директиву број 2 којом се проглашава „општи напад на совјетске војне снаге“ и наређује „противнапад који би потиснуо непријатеља до границе“. У 9 сати Стаљин издаје директиву број 3 која наређује општи противнапад независно о ранијој граници.
Све три директиве представљале су пут, у само неколико сати, од опште несвесности до спознаје како је почео историјскии сукоб. Стаљинова илузија о пријатељству са Немачком распала се као кула од карата. СССР се нашао потпуно неспреман за овај напад. У команди присутни Стаљин и маршал Тимошенко очекивали су како ће Црвена армија потиснути нападаче преко границе. Ипак, реалност је била драстично другачија.
На терену су се снаге Црвене армије нашле потпуно изгубљене. Добро упознати с положајима Црвене армије због ранијег ваздушног извиђања, Немци су засули целу границу артиљеријском ватром и фактички „запалили“ линију од Балтика до Црног мора. Немачко ратно ваздухопловство са 2.770 авиона отпочело је одмах систематски бомбардовати аеродроме и у првом таласу уништило је готово комплетне совјетске ваздушне снаге.
Пред сам почетак инвазије немачки командоси покидали су већину телеграфских веза у совјетској позадини уз границу тако да директиве Ставке нису ни стигле до многих трупа. Тенкови су протутњали границом без икаквог великог отпора. Јединице Црвене армије су се почеле предавати једна за другом, и цели совјетски фронт се срушио за само неколико сати.
Међу Силама Осовине завладала је општа еуфорија. Хитлер у писму Мусолинију – којег није ни обавестио да ће напасти СССР – пише како сада може лакше размишљати када је у рату са идеолошким противником. Још раније ће изјавити: „Требамо само залупати на врата и цела трула структура (СССР) ће се срушиит“. Нацистички министар пропаганде, Јозеф Гебелс, у дневник ће уписати: „Ствари на истоку ће бити завршене за пар недеља“. Мусолини је инсистирао да пошаље италијански корпус на исток и био забринут да се ће рат тамо завршити пре него што његове трупе стигну учествовати у победи.
Совјетску катастрофу појачали су Финци и Румуни који су се придружили нападу.Посебно су шокирали Финци, добро вођени од стране маршала Манерхајма.Немци су их већ раније опскрбили са потребним наоружањем тако да су финске трупе лако прегазиле совјетску обрану и почеле напредовати дуж целог фронта.
Немци су надирали распоређени у 3 групе армија: Север, Центар и Југ. Група армија „Север“ имала је циљ заузети Лењинград и спојити се са Финцима. Група армија „Центар“ требала је заузети Москву. Група армија „Југ“ имала је задатак заузети Украјину. У првих неколико дана рата, Совјети су изгубили комплетно ваздухопловство, било зато што је уништено пре него је и полетело, било зато што су његове базе биле заузете. Стотине хиљада совјетских војника нашле су се опкољене и уништене. Изгубљена је већина опреме. Немачке тенковске дивизије напредовале су 650 километара за 6 дана. Напредовање је било толико брзо и без отпора да је морала бити издата наредба тенковима да се зауставе како би их пешадија могла сустићи.
Немачко вођство нашло се у недоумици куда даље напредовати. Заповедници са терена инсистирали су да се оклопне дивизије усмере одмах према Москви. Хитлер је са друге стране заговарао да се оклопне дивизије усмере јужно у Украјину наводећи важност украјинских ораница и минералних богатстава. Kао и увек, било је по његовом те су оклопне дивизије усмерене у Украјину док се пешадија наставила полако пробијати према Москви сама.
Ово скретање на југ ухватиће совјетске трупе у клешта те ће Совјети у бици код Умана изгубити 200.000 војника, од чега се 100.000 предало. Немци ће у истој бици остати без 23.000 војника. Увиђајући катастрофу која следи Жуков је почео хитно ургирати на Стаљина да се изведе опште повлачење из западне Украјине.
Након непровођења његових сугестија Стаљин је побеснео и Жуков је хитно позван у Москву на излагање својих планова. Kада је опрезно изложио Стаљину планове за повлачење и мање противнападе, Стаљин га је упитао: „А што ће бити с Kијевом?“ „Kијев ћемо морати напустити“. Ова изјава изазвала је додатни бес код Стаљина који се почео дерати и беснити на Жукова. Ни Жуков није остао миран. Стаљин је експресно одлучио сменити маршала Георгија Жукова са чела генералштаба. Након тога се Жуков понудио да командује батаљоном на фронту. Већ смирен Стаљин му је узвратио: „Не идите у ватру. Организујте противнападе о којима сте говорили.“
Ова Стаљинова интервенција створиће додатну катастрофу ионако већ урушавајућој Црвеној армији.Група армија „Југ“ најспорије је напредовала и Црвена армија пружила је најјачи отпор у Украјини, али није се могла носити са колапсом централног дела фронта и оклопним дивизијама које су јој долазиле иза леђа. Стаљин је забранио повлачење. Kијев се нашао опкољен и убрзо се предао, 19. септембра 1941. године.
Црвена армија изгубила је 700.000 људи код Kијева насупрот 123.000 немачких губитака. Иако је победа за Немце била невероватна, ипак их је почео забрињавати пораст броја жртава. Међутим, немачки напредак је и даље био незаустављив те се фронт наставио помицати према истоку.
У исто време Хитлер лети у Финску на састанак са финским маршалом Kарлом Манерхајмом, а поводом Манерхајмовог рођендана. У тајно снимљеном разговору, једином тајном снимку приватних Хитлерових разговора, Хитлер Манерхајму објашњава како су до сада уништили 20.000 совјетских тенкова. Даље наводи, да су му његови генерали пре напада рекли како Совјети имају толико тенкова рекао би им како су луди, да ни једна земља не може имати толико тенкова. На крају закључује, да је знао колико тенкова имају Совјети никад не би напао. На све ово Манерхајм се само насмејао. У исто време његове трупе прилазиле су Лењинграду с леђа, где су се зауставиле не желећи прећи границу од пре Зимског рата.
Совјетско вођство се успело конслодивати од првотног шока и успоставити контролу над армијама које су се нашле одбачене иза Дњепра и Двине. Свесни како следи даље повлачење Совјети су почели хитно размонтиравати индустрију и пребацивати је у Сибир. Одвожене су комплетне фабрике, заједно са радницима. Цивили су препуштени сами себи и већина их је остала на милост и немилост окупатору. Формирани су посебни батаљони за уништавање.По Стаљиновој наредби специјална полиција, НKВД, почела је спроводити политику спаљене земље и уништавати све што би остајало иза армија у повлачењу. Уништене су школе, болнице, мостови, пруге и јавне установе.
Њемачке снаге убрзо су налетеле на други совјетски ешалон од 50 дивизија за који нису били ни свесни да постоји. И овај отпор убрзо је скршен те је настављен напредак на свим фронтовима. Након пада Kијева, Хитлер одлучује наставити напредовати према Москви те враћа оклопне дивизије групи армија „Центар“, док је у исто време група армија „Север“ стигла до Лењинграда којег су са севера затворили Финци.
У новом налету према Москви немачке трупе лако су код Брјанска опколиле совјетске армије којима је недостајало највише тенкова и топова, уз сву другу опрему која је недостајала
За шест месеци ратовања Совјетски Савез изгубио је готово комплетну предратну армију. Црвена армија пријавила је више од 4 милона жртава и остала је без 20.000 тенкова и 21.000 авиона. Њена снага као најјаче војне силе света била је сломљена. С друге стране Немци су остали без 850.000 војника, а изгубили су 2.800 авиона и више од 2.400 тенкова.
Њемачке армије заузеле су Западну Украјину и Бјелорусију те се нашле испред Лењинграда, близу Москве и сјеверно од Kрима. Њемачки напад из Норвешке према луци Мурманск је међутим пропао.
Kада је почела јесен руске цесте и лоша инфраструктура постали су блатне каљуже те је напредовање морало бити привремено обустављено. На крају се испоставило да иако је Немачка СССР-у нанијела астрономске губитке, побједа није постигнута јер ниједан од главних циљева Операције Барбароса није био остварен, осим заузимања Украјине. Рат је тек требао бити одлучен, док су с првим минусима цесте постајале проходне и почињала Битка за Москву на којој ће и Хитлер као и Наполеон 129 година раније поломити зубе.

Хитлерова игра даминог гамбита

Иако се о операцији Барабароса данас знају готово сви факти и појединости, када је у питању првих неколико месеци рата на Источном фронту, неколико погрешних представа и стеротипа вечито се понављају. И то не без разлога.
Прва од тих нетачних теза узима за чињеницу да је Црвена армија била надмоћна, али да су грешке у командовању проузроковале катастрофу на самом почетку, чиме су наводно дале почетну предност непријатељу. Наравно да је било грешака, то није спорно,чак неких које би се могле сматарати крупним и далекосежним. Но, упркос томе, основна премиса наведне тезе је погрешна.
Хитлерова одлука да што пре нападне и освојии Совјетски Савез, заснивала се на објективном увиду у тренутни однос снага, који је недвосмислено био на страин снага Вермахта. У тренутку започињања операције „Барбароса“, војно-економска моћ нациста била је једном речју застрашујућа. Непосредно пред рат, Немачка, заједно са сателитским државама, производила је 31,8 милиона тона челика и 439 милиона тона угља, наспрам 18,3 милона тона челика и 166,9 милиона угља колико је производио СССР. У периоду од 1932 до 1940 године, Немачка је своју војну производњу повећала 22 пута, изградивши више од 300 крупних војних фабрика и постројења. Захваљујући таквим ресурсима, само у 1941. години немачка војна индустрија је произвела више од 11.000 авиона, 5.200 тенкова, 30.000 артиљеријских оруђа, 1,7 милиона комада пешадијског оружја. У побројану статистику не улазе војне и економске резерве које су стечене претходним освајањима земаља скоро читаве Европе. У јуну 1941. године снаге Вермахта бројале су 8.500.000 војника, распоређених у 208 дивизија. Искуство, тактичка обученост и организационо-маневарске способности војних јединица биле су такође на страни Вермахта, који је већ пар година низао победу за победом поробљавајући земље Европе.

Са друге стране, иако је војни и економски потенцијал Црвене армије био импресиван, њен оперативно-функционални капацитет је био далеко слабији у односу на непријатеља. У квалитативном погледу, војна техника је заостајала далеко иза немачке. Искуство пораза у рату са Финском, за СССР је било нарочито опомињуће, што је истовремено, посебно након тоталног успеха његових армија у Европи, Хитлеру био више него јасан сигнал да је право време да се крене са походом на Исток и на СССР. Свако одлагање напада на СССР значио би за планове нациста губитак драгоцене предности. Совјетско руководство, упркос пропагандном ширењу вере у предност снага своје армије, није имало илузија у погледу реалног стања ствари и огромне јачине и снаге непријатеља који је надирао. Зато је Стаљин имао за циљ да на све могуће начине политичким потезима купи време без улазка у сукоб са Немачком пре него што се успостави баланс снага. То је ишло дотле, да је чак и неколико сати након почетка немачког напада, Стаљин захтевао да се телефонира немачком велепосланству у Москви и затражи објашњење. Уследио је кратак одговор који је гласио : Немачка је објавила рат СССР-у.

Управо, фактор изненађења за совјетску страну, осим напада без објаве рата, представљало је и то што су против Совјетског Савеза, првих дана рата нацисти ангажовали практично више од 2/3 својих укупних војних капацитета, што чак и највећи песимисти на совјетској страни нису очекивали, јер се у свим анализама предвиђало да ће барем 50% укупне војне снаге нацисти морати распоредити на остале фронтове.
Но, у јуну 1941. године, других активних фронтова није било. Заправо, све до 1944. године, на тлу Европе није било никаквих савезничких активности од стратешког значаја. Захваљујући томе, у критичним тренуцима, нарочито у првим месецима рата, техничка и бројчана надмоћ нациста итекако је долазила до изражаја.

У прилог напред наведеном рецимо, током битке за Москву, однос снага на том фронту у корист нациста је био: 1,25 пута у пешадији; у тенковима 2,2; у артиљерији 2,1; у авијацији 1,7 пута. Чак и након пораза код Москве, према подацима из маја 1942. године, нацисти су и даље били надмоћна снага на целокупном фронту, са више од 6.000.000 војника, 3.230 тенкова, 57 артиљеријских оруђа, 3.400 авиона. И тамо где је Црвена армија била бројно снажнија, у авијацији и тенковима, квалитетом није могла да парира немачкој ратној техници.

Дакле, Хитлер јесте погрешио у својој процени, али не превише. Поход на Русију, није могао бити спроведен по тактичким замислима копмлетног „блицкрига“, како због пространства територије, тако још и више због огорченог и фанатичног отпора совјетске војске, гдегод и до посљедњег човека. Чињеница је да су упркос великим почетним успесима и дубоком продору на совјетску територију, снаге Вермахта плаћале огромну цену свог напредовања. Само је посада Брестовске тврђаве одолевала дуже од целе француске армије која је капитулирала, такорећи без испаљеног метка.

Данас је такође уобичајена тврдња, нарочито у западној историографији, да је Хитлерова одлука о скретању летње офанзиве према Украјини била кардинална грешка. Таквом мишљењу нарочито погодује накнадна памет немачких генерала, који кривицу за руску катастрофу сваљују на Хитлера, једнако ревносно као што заслуге за успехе раног „блицкрига“ приписују себи. Но, јасно је да је Хитлер имао важан и оправдан стратешки разлог да пре похода на Москву подупре офанзиву на Украјину. Осим што је на тај начин одсекао ресурсима богат део земље, осигурао је бок армијске групе „Центар“, и тако створио предуслове за извођење операције „Тајфун“ – заузимање Москве.

Са себи својственом педантношћу и економичношћу, војна машинерија нацистичке Немачке је калкулисала средствима неопходним за остварење својих ратних циљева. Тако, у службеном дневнику начелника Генералштаба немачке копнене војске, генерал-пуковника Франца Халдера, стоји и ова Фирерова директива: „Чврста одлука фирера је да се Москва и Лењинград сравне са земљом, како бисмо се потпуно ослободили становништва тих градова, које бисмо у противном случају били присиљени да хранимо током зиме. Задатак уништења градова треба да изврши авијација. За то не треба употребити тенкове“.

Kада се све ово има у виду, чуди како западни извори тако олако потцењују стратешки значај и релативизују величину битке за Москву.
У политичко-идеолошкој констелацији хладноратовског света, која ни данас не изгледа пуно другачије, на сваки могући начин се настојао умањити значај напора који је у рату са нацистима поднео СССР. На истом послу су се нашли генерали поражене војске, англосаксонски политичари, историчари и Холивуд. Захваљујући тој ревизионистичкој синергији, данас читав свет зна за Нормандију, „Оверлорд“, „Дан Д“, Ардене, Денкерк, Тобрук,Ел Аламејн.
Места као што су Тула, Брјанск, Волоколамск, Можајск, Вјазма, само стручњацима и пасионираним љубитељима ратне тематике нешто значе. А ради се о именима градова и места која су се налазила на прилазима Москви и чије је тле током само неколико месеци, прогутало на стотине хиљада живота и совјетских и немачких војника. Поређења ради, у истом периоду на свим другим фронтовима Немци су изгубили 9.000 војника.
Из тог доба остале су чувене речи генерала Панфилова, који је и сам погинуо током битке за Москву: „Русија је огромна земља, али када погледаш, нема се где одступати. Иза нас је – Москва.“
Пораз нациста код Стаљинграда зацело је представљао прекретницу у Другом свеском рату, у смислу да је након те битке почело повлачење нациста и незадрживо напредовање совјетских јединица према Немачкој. Но, битка за Москву, и по броју учесника, броју жртава и одсудном, војно-политичком, стратешком значају, увелико превазилази Стаљинградску битку. У тој великој бици за одбрану престонице, постало је јасно да је осујећен основни циљ операције „Барбароса“ – уништење Црвене армије.
Иако је Црвена армија у првим месецима рата претрпела застрашујуће губитке, она ће, охрабрена успехом у одбрани Москве, непрекидно јачати и расти током следећег периода рата, да би из њега изашла као див каквог свет пре тога није видео. Тако је операција „Барбароса“ постигла циљ сасвим супротан од намераваног: уместо уништења, немачки напад је Црвеној армији донио ореол непобедиве силе.

Истовремено, пораз код Москве нанео је нацистичкој немани прву дубоку и незацјељиву рану. Био је то, симболички и реални почетак краја, увод у тотални крах. Надљудским подвигом у одбрани Москве, срушен је првенствено мит непобедивости нацистичког оружја, а губици Вермахта током ове битке одредили су даљи ток ратних операција.Ипак, каснија Kурска битка, највећа тенковска битка у историји и својеврсно ломљење кичме нацистима након пораза у њој, дало је додатну војну иницијативу совјетима која их је носила даље. Битка за одбрану Москве и заустављање немачког напредовања пред престоницом, поред војног, много више је значило у психолошком погледу јер су већ сви заводи и индустрија били пребачени дубоко у залеђе Сибира.

Били су то, како каже маршал Жуков, командант одбране Москве, страшни дани. У појединим фазама битке, десетинама хиљада живота совјетских војника „куповало“ се време – један дан или чак само неколико сати, неопходних да се у неким виталним секторима консолидује одбрана и ставе у функцију стратешке резерве. Зато и не чуди што руски народ данас нарочито вређа широко распрострањено мишљење на западу да су, најпре киша и блато, потом мраз и лед, зауставиле Хитлерову солдатеску на капијама Москве. Истина, у таквим грандиозним војним подухватима, сваки детаљ може представљати целину за себе и сваки од тих детаља може бити важан део укупног мозаика.Руска зима, пак, свакако је била један од фактора који се не би могао нити смео пренебрегавати,На таквим ниским темпаратурама, људима ненавикнутим на исте тешко је проводити време напољу и сат времена, а камоли уз то још сатима држати хладно метално оружје и ратовати са њим.

Али непобитна чињеница је: најбоље јединице Вермахта код Москве су се удавиле у рекама совјетске крви. Сваки метар земље који је група армија „Центар“ освајала, претварао се у узаврелу бујицу крви совјетских војника, бујицу која је немилице прогутала најбоље немачке снаге. У бици за Москву, нацисти су изгубили више од пола милиона војника, 1.300 тенкова, 2.500 артиљеријских оружја. Тачан број жртава на совјетској страни је практично немогуће утврдити, али је он био најмање двоструко већи. Западни извори с разлогом пренаглашавају улогу климатског фактора у исходу битке за Москву. Била је то једна од највећих и најзначајнијих битака Другог светског рата, коју је СССР добио потпуно сам. Помоћ коју је СССР по Закону о зајму и најму добијао од савезника у том периоду била је мизерна. Тако је Стаљин у јеку битке за Москву огорчено прокоментарисао да док хиљаде совјетских грађана дају своје животе у борби против заједничког непријатеља, Черчил се са њим ценка око неколико „харикена.

Грубе процене говоре да је више од 26 милиона совјетских војника и грађана изгубило животе током Другог светског рата,у Русији названог Отадбжинским . По совјетским изворима ( друге бисмо могли сматрати немеродавним), совјетских војника је погинуло око 9.5 милиона, док је заједно са страдалм цивилима, укупан број жртава био око 24 милиона.
Скоро 70.000 совјетских градова и насељених места нестало је са лица земље, више од 30% националног богатства земље је опљачкано или уништено. О зверствима и бруталностима нацистичких окупатора, незапамћеном терору и злочинима које су спроводили над становништвом окупираних делова СССР-а, сувишно је трошити речи. Велика Британија је током читавог рата имала 264.443 погинулих војника, Француска око 290.000 погинулих војника, практично без већих цивилних жртава, САД око 300.000 страдалих војника. Поређења ради, совјетске јединице само су током битке за Берлин имале око 300.000 мртвих и рањених.
Запад намерно није улазио у ратни окршај због намере да се и нацисти и совјети истовремено исцрпе, играјући тако двоструку игру .Њихов прорачун је очигледно био погрешан јер је Црвена армија изашла као највећа војна сила из Другог светског рата.
Апстрактни језик статистике ни издалека не може да нам наговести смисао неких подвига, не може да осветли дубину патње, или приближи моралну вредност и величину сваке појединачне жртве.Kако и сам маршал Жуков у својим мемоарима истиче, сваки савезнички војник који је жртвовао свој живот у борби са нацистима, заслужује поштовање једнако као и војник Црвене армије. Али, упркос томе, никог не треба да чуди што се маршал Жуков нашао донекле увређен када је генерал Монтгомери током разговора поредио Стаљинградску битку и битку код Ел Аламејна. Свако на његовом месту осећао би се слично. Но, данас се чак и таква поређења сматрају својеврсним исказивањем пијетета према СССР-у и Црвеној армији. Kако ствари стоје, Руси ће ускоро морати да доказују да су уопште имали удела у слому нацистичке Немачке.

 

Остоја Војиновић

.

Поделите:

4 Коментари

  1. Operacija Barbarosa je samo eskalacija II svetskog rata a ne njegov početak.
    Počeo je mnogo ranije napadom Josifa Visarionoviča Staljina na Finsku tačnije upadom u njenu teritoriju novembra meseca 1939.
    U toku zimskog rata sa Fincima poginulo je oko 250 000 vojnika Crvene Armije i oko 50 000 Finaca.
    Dakle malo bolje se informišite.
    Tadašnja Liga Naroda ekvivalent današnjem Savetu Bezbednosti UN osudila je Staljinov napad na Finsku kao opasan presedan i kršenje međunarodnog prava ali niko se nije osvrta na glasove iz Ženeve.
    To što vi na Vidovdanu volite ruse ne znači da su oni bezgrešni anđeli.
    Naprotiv izazvali su katastrofu prvi da bi im se to kasnije olupalo o glavu operacijom Barbarosa.
    Praktično to je bio Hitlerov kontranapad na Staljinove aspiracije da vlada Evropom.

  2. Полазећи од чињенице да србофобичним аустромарксистима, комунистима-интернационалистима, туђинским најамницима у Краљеви Југославији, није био циљ борба против окупатора, већ им је служила као маска за борбу противу Срба монархиста, као чисто тактички потез, ради промене поретка. Када је Краљевина Југославија окупирана од Немачке, ставили су се у службу намачких национал-социјалиста, као тумачи како би лакше денунцирали истакнуте Србе, који су им сметали, да их Немци ликвидирају, да би они касније приликом покретања тзв. „буржоаско демократске“ револуције, лакше је извели.

    Главни разлог што Брозово великохрватско, аустромарксистичко, комунистичко-интернационалистичко и Коминтерновско најамничко руководство КПЈ и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, није позвало на устанак када је извршена Немачка окупација Краљевине Југославије, него тек пошто је нападнут Совјетски Савез, „кула светиља“, био је у томе што су тадашњи односи између совјетских интернационалних социјалиста и немачких национал-социјалиста проистицали из пакта о ненападању, закљученог између СССР и Немачке. Међутим, после 22. јуна 1941. године, када је вероломна Немачка заратила са СССР, београдски комунисти-интернационалисти променили су своје држање. Од дотадашњег лојалног става према Немачким национал-социјалистима, прешли су на покретање устанка, грађанског рата међу Србима и на извођење тзв. „буржоаско демократске револуције“ под Брозовом великохрватском командом у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску.

    У „Прогласу…“ Брозових великохрватских и Коминтерновских најамника у Србији поводом напада вероломних немачких национал-социјалиста на интернационално-социјалистички СССР 22. јуна 1941. године, дословно стоји:

    „Пролетери свију земаља Југославије на своја места у прве борбене редове!
    Збијте чврсто своје редове око ваше авангарде КПЈ. Сваки на своје место.
    Непоколебљиво и дисциплиновано вршите своју пролетерску дужност. Спремите се хитно за одсудни и последњеи бој. Недозволите да се пролева драгоцена крв херојских Совјетских народа без вашег учешћа… Мобилизујте све ваше снаге против тога да наша земља буде база за снабдевање фашистичких руља, које као бесни пси нападају Совјетски Савез, нашу наду и кулу светиљу према којој са надом упире очи напаћено радно човечанство света…“ (Види: Редакциони Одбор, Зборник докумената и података о НОР југословенских народа, Београд, 1952, стр. 5-6).

    У овом контексту вредно је указати и на Рузвелтов програм, „Закон о зајму и најму“ – „Lend-Lease – Public Law“, који је ступио на снагу 11. марта 1941. године, под којим су Сједињене Америчке Државе снабдевали савезничке државе од 1941. до 1945. године. Међутим. сенатор Сједињених Америчких Држава Хари С. Труман је други дан после напада Немачке на СССР, између осталог, рекао:

    “Ако видимо да добија Немачка, онда треба да помажемо Русију, а ако буде добијала Русија, онда треба да помажемо Немачку, па нека се они, на тај начин, међусобно што више убијају…” – “…. If we see that Germany is winning we ought to help Russia, and if Russia is winning we ought to help Germany, and in that way let them kill as many as possible…” ( Види: Felix Greene, The Enemy – what every American should know about imperialism, New York, 1970, стр. 95; New York Times, 24 June 1941; Известија, СИБ, Москва, 10-17 фебруара 1948).

    Сличну изјаву дао је 1941. године у Великој Британији министар ваздухопловне индустрије Мур Брабазон, који је дословно рекао:

    “…да би, уколико се то тиче Велике Британије, најбољи исход борбе на источном фронту био међусобно исцрпљење Немачке и СССР, што би омогућило Енглеској да заузме доминантан положај…” (Види: Известија, Совјетски информациони биро, Москва, 10 – 17 фебруара 1948).

  3. Jeste kako da ne naročito iscrpljivanje SSSR-a?????
    Onda bi malo sutra okupirali Normandiju i izvršili iskrcavanje svoji trupa na D day.
    Ostali bi na popodnevnom čaju i biskvitima a rat bi se završio sam od sebe.
    Još bi tebe pozvali da im budeš barmen i glancaš šank dok oni ćaskaju o vremenu i golfu hahaha

  4. Ђукане не лупетај,Стаљин је тражио пар острва у Фимском заливу и да се граница помери даље од према Финској.За узврат нудио јој је 10пута већу теритоторију на северу.Фински генерал Манерхајм којије био пре Руски царски ген. био је за то али политичари нису.Помгнути од стране целе Европе Финци су пружили жесток отпор али су на крају капитулирали.Те бројке које
    износиш нису тачне неколико пута су увећане мада теби шиптарчино то би било драго.Ти или си будала ,да си незналица види се или бесплатни мрзитељ Русије а обожавалац зап. говнета.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here