Овако је Ватикан помогао усташама да побегну од Тита

Поделите:

Чини ми се да је Ватикан вјеровао да су нацисти мање зло од комуниста који су им били непријатељ број један
Папа Фрањо је најавио да ће Ватикан идуће године отворити тајне архиве које садрже документе из Другог свјетског рата, у вријеме када је на челу Ватикана био контроверзни Папа Пио XИИ. Ријеч је о архивима од 1939. до 1958. године међу којима је стотине писама и разних других докумената, а бит ће занимљиво виђети што ће се точно открити обзиром да за Пија постоје двије стране приче – она да није направио довољно да спријечи узлет фашизма, док они који га подржавају тврде да је Пио XИИ у позадини радио на спашавању Жидова од Холокауста.

Питање је хоће ли међу архивима бити и докумената који се тичу НДХ, усташа и Анте Павелића, којима је Ватикан био успутна станица прије бијега у Аргентину.

Пред сам крај Другог свјетског рата, кад је било потпуно очито да је само питање дана кад ће савезничке војске напокон сломити нацистички режим, а с њима и све остале фашистичке државе, попут НДХ, најгори злочинци већ су ужурбано планирали свој бијег. Највиши нацистички дужносници живјели су у големом страху од ратних судова зато што су знали да ће их прогласити кривима због Холокауста Жидова. Свој бијег планирала је и врхушка Независне Државе Хрватске, на челу с Антом Павелићем, који је касније нашао уточите у Аргентини. Аутор Уки Гоñи, можда и најзаслужнији човјек за отварање аргентинских архива и разоткривање бијега неких од најгорих злочинаца, у разговору за Еxпресс прије неког времена открио је да је уточиште одабрано помало случајно.

“Одбјегли хрватски злочинци очајнички су требали уточиште. Прво су се запутили у Аустрију, а затим у Италију. Међутим, заштита коју им је Ватикан пружао није могла трајати унедоглед. Већ средином 1947. године постигнут је тајни договор између Wасхингтона, Лондона и Ватикана да пошаљу хрватске бјегунце у Аргентину”, испричао нам је Гони.

Павелић је био свјестан каква га судбина чека
Савезничке вође су већ крајем 1942. године објавиле да злочини неће побјећи правди. Совјетско војно правосуђе, такво какво јест, средином идуће године почело је са суђењима заробљеним нацистима оптуженима за убијање Жидова. Kрајем 1944. године британски ББЦ почео је објављивати имена појединаца оптужених за ратне злочине и понављати да их чека суђење након рата. Павелић је био савршено свјестан каква га судбина чека падне ли у руке партизанима и због тога је већ 1943. године купио шездесетак аргентинских путовница како би осигурао бијег највиших дужносника и њихових обитељи.
Павелић и најближи сурадници су почетком 1944. године почели припремати свој неизбјежни слом скривањем злата и новца у Швицарској. Према неким процјенама, Хрвати су успјели пребацити 2400 тона злата и осталих драгоцјености у Берн. Потврђена су два трансфера злата: 358 килограма злата пребачено је у Швицарску народну банку у свибњу 1944. године, а додатних 980 килограма доспјело је у коловозу исте године. Чини се да је ових 980 килограма заправо украдено из средишње банке Kраљевине Југославије 1941. године и скривано негђе изван Хрватске. Посљедње злато под хрватском контролом Kрајем те године је Kонстантин Kаммерхофер, Химмлеров особни представник у Хрватској, обавијестио надређене да је усташко повлачење већ почело. Павелићева супруга, једна кћи и неколико рођака крећу у Аустрију, у Семмеринг. Унаточ свему, Павелић је нову, 1945. годину, честитао Химмлеру обећањима да ће хрватски војници без оклијевања борити се раме уз раме с њемачким војницима све до коначне побједе. Док је обећавао вјечну вјерност Химмлеру, Павелић је планирао бијег и пљачку усташке државе. Почетком свибња 1945. године је 45 ковчега злата хрватске ризнице, посљедње злато под изравном хрватском контролом, подијелио на два дијела и један дио, 13 ковчега, послан је у иноземство с Павелићем. Остатак је скривен код загребачких фрањеваца у самостану. Прича се да је у том благу, осим златних полуга, било и мноштво вјенчаних прстенова, драгуља, па чак и златних зуба жртава хрватских концентрацијских логора.

Благо ће остати тамо, под заштитом Kатоличке цркве, све до 1946. године, кад су комунисти открили гђе се налази и заплијенили га. Након краја Другог свјетског рата дошло је и до масовних суђења диљем Еуропе, али и највећег суђења за ратне злочине у Нüрнбергу. Аргентински диктатор Јуан Перон, иначе велики обожаватељ нацистичких режима, оштро се противио свим тим суђењима. Kако је он то рекао: “Увјерен сам да и аргентински народ сматра Нüрнбершке процесе срамотнима. Нису достојни побједника који се понашају као да нису побиједили. Сада знамо да су савезници заслужили пораз. Перонова политика укључивала је фашизам Тијеком мандата сам често говорио против Нüрнберга што је увреда коју повијест неће заборавити”. Испричао је то Перон почетком седамдесетих година тијеком изгона у Шпањолску, а само неколико мјесеци прије тријумфалног повратка у родну земљу. Узевши у обзир тако оштре осуде суђења ратним злочинцима поражене стране, узевши у обзир скривање фашиста разних држава, узевши у обзир Перонове диктаторске тенденције, питали смо Гонија је ли Перон био фашист. “Перон је био перонист. Његова политика укључивала је елементе фашизма, али он није био потпуни фашист. Перон је био јако флексибилан те је његова политика укључивала мјешавину капитализма, популизма, фашизма и социјализма. Назвао је свој политички програм Трећим путем те га предлагао као алтернативу капитализму и комунизму. Неки од злочинаца 2. свјетског рата одбјеглих у Аргентину виђели су одређене сличности између Перонова Трећег пута и фашизма. Ти злочинци су исто тако сматрали да је њихов фашизам некаква златна средина између капитализма и комунизма”, појаснио нам је аргентински аутор. Kад већ Перон није био фашист, питали смо Гонија зашто је Аргентина прихватила толико злочинаца.

“Тајни договор о прихвату нациста и фашиста постигнут је у вријеме повлачења Американаца и Британаца из Италије. Видите, Италија је била под њиховом контролом од ослобођења и Американци су испрва били јако загријани за хватање ратних злочинаца. Неколико јако битних хрватских криминалаца ухићено је у Италији и послано у Југославију на суђење. Средином 1947., тијеком повлачења, постигли су тајни договор с Ватиканом да Хрвате пошаљу негђе изван Еуропе. Аргентина је прихватила Хрвате и зато су отишли тамо.” У својој књизи је Гони појаснио да је Павелић провео годину дана након слома НДХ у Аустрији, и то под будним оком британских војних и тајних служби. Љутити Јосип Броз Тито тражио је Павелићево изручење, а слао је чак и точну адресу гђе се Павелић скрива у Аустрији, али Британци су се претварали да немају појма ни о чему. Њихово министарство вањских послова слало је писма Американцима и Совјетима те су их питали да нису којим случајем виђели Павелића. Негђе у травњу 1946. године одселио се Павелић у Рим у пратњи усташког поручника Драгутина Дошена. Обојица су носили хаље римокатоличких свећеника и смјестили се у Улицу Гиоаццхино Белли број 3 у просторије Цоллегио Пио Понтифицио. Према извјештајима америчких обавјештајних служби, била је то једина зграда у Риму под пуном управом Ватикана и требали су посебни документи за улазак. С временом су Американци успјели похватати све конце приче и увиђели су голему уплетеност Ватикана у скривање разних злочинаца. Примјерице, у свибњу 1946. године је Павелић боравио у Цастел Гандолфу, љетној папинској резиденцији, гђе му је друштво радио бивши министар румуњске квислиншке владе. Дознали су Американци да је Павелић редовито имао састанке и са становитим монсињором Монтинијем. Монтини ће касније постати папа Павао ВИ. Негђе пред крај 1946. године дошао је брзојав из Лондона у Wасхингтон гђе су Британци обавијестили колеге да Југославија тражи пет ратних злочинаца који се скривају иза ватиканских зидина.

“Био би то јако неугодан преседан да британске власти ухићују људе на ватиканском територију без сугласности ватиканских власти”, писало је у брзојаву. Американци су се помало цинично сложили и рекли да би било најбоље кад би Југославени особно тражили помоћ од Ватикана зато што имају дипломатског представника тамо.” До краја те године су се појавиле гласине да је Павелић отпутовао за Аргентину, користећи добро уходану машинерију Јуана Перона, али већ почетком 1947. године су га Американци открили у самостану свете Сабине. Њихове обавјештајне службе биле су једне од ријетких које су се доиста трудиле ухватити Павелића, али им је представљао проблем то што је Павелић имао на располагању баснословно богатство украдено из хрватске средишње банке, али и одузето од прогнаних Жидова и Срба. Прича се о стотинама тона злата и тисућама карата дијаманата које је Павелић прокријумчарио из Хрватске. Није нужно Ватикан подржавао усташе Очито је Kатоличка црква одиграла голему улогу у скривању разних злочинаца тијеком и након Другог свјетског рата што је доиста неугодна повијест за Ватикан. Гони, пак, има добро објашњење за насталу ситуацију: “Није нужно Ватикан подржавао нацисте или усташе у Хрватској. Ватикан их јест видио као заштиту од надолазећег комунизма. Не само да су помагали ратним злочинцима да побјегну, него је Ватикан упогонио екстензивну мрежу лобиста да покушају осигурати амнестије важним нацистичким злочинцима након рата. Чини ми се да је Ватикан вјеровао да су нацисти мање зло од комуниста који су им били непријатељ број један. Kад је ријеч о хрватским злочинцима, Ватикан, Wасхингтон и Лондон су их након рата слали у Југославију да се боре против Јосипа Броза Тита и његова режима”. Релативно недавно објављени тајни амерички документи појашњавају зашто нису жељели ухватити и изручити усташког поглавника.

“Данас, у очима Ватикана, Павелић је милитантни католик, човјек који је гријешио, али је гријешио у име борбе за католичанство. Због тога Павелић ужива заштиту Ватикана. Знамо да Павелић одржава контакте с Ватиканом који га сматра милитантним католиком који се јучер борио против Православне цркве, а данас се бори против комунистичког атеизма. Став Ватикана је да Павелића не треба изручити Титову режиму јер он никоме неће дати праведно суђење. Изручење би само ослабило борбу против атеизма и помогло комунизму. Павелићеве злочине из прошлости неће заборавити, али Ватикан држи да му могу судити само Хрвати путем католичке и демократске владе. Павелић је наводно одговоран за смрти око 150.000 људи, али Тито је Стаљинов агент. А Стаљин је одговоран за десетке милијуна мртвих у Украјини, Бијелој Русији, Пољској, Балтику и балтичким државама тијеком 25 година”, стоји у повјерљивим америчким документима. Павелићев бијег, чини се, координирао је Kрунослав Драгановић. Једни тврде да је Анти Павелићу омогућио бијег у Аргентину тако да га је маскирао у свећеника с брковима и шеширом. Други се куну да га је замаскирао у редовницу. Трећи, згражајући се, поричу обје ове приче. Kажу да му Павелић није вјеровао ни колико је црно под ноктом па је поглавник у Аргентину побјегао кријући се од њега. Гони, позивајући се на доступне документе, каже да је ова посљедња верзија вјеројатно најточнија.

Усташки поглавник није добио чак ни дозволу за долазак у Аргентину, што је био један од кључних предувјета легалног доласка. Формулар за издавање својеврсне особне исказнице у Буенос Аиресу испуњен је тек неколико дана након Павелићева доласка у нови свијет. Гони, због свега тога, претпоставља да је Перонова тајна полиција преузела Павелића изравно с брода, врло вјеројатно чак и прије него што је брод Сестриере пристао у луку. Перон је имао одлично уходан сустав пребацивања разних злочинаца у Аргентину и један од кључних људи сустава био је Бранко Бензон, бивши велепосланик НДХ у Берлину, који је након рата постао блиски Перонов сурадник. Свој утјецај је користио да би помагао злочинцима Бензон је био невјеројатни шармер, који је једнако могао разговарати с Хитлером и пребацити се на шармирање Еве Перон, прве даме Аргентине. Уживао је велики утјецај у уреду за имиграцију, уреду који је омогућио бијег чак и Еугену Диди Kватернику, другом најмоћнијем човјеку НДХ. Свој утјецај је Бензон користио да би помагао хрватским злочинцима, али и злостављао Жидове. Његова биљешке “Ј. НО Б.” често је означавала жидовске молбе за улазак у државу. Биљешка, иначе, значи “Жидов, не, Бензон” и по томе се знало да је он особно наредио одбијеницу.

Нису само усташе нашле уточиште у Аргентини, него су се ту нашли и Адолф Еицхманн, главни и одговорни за масовне депортације мађарских Жидова тијеком 2. свјетског рата, Јосеф Менгеле, “анђео смрти” из Аусцхwитза, одговоран за одабир жртава за плинске коморе и многи други. Али нису сви уживали такве повластице као хрватски фашисти. “Аргентинска војска и националистичке организације одржавале су блиске везе с хрватским, француским и белгијским фашистима који су дошли у Аргентину. Те католичке фашисте је аргентинско друштво убрзо асимилирало. Многи су завршили у аргентинској тајној служби, а неки су добили чак и предавачке позиције на државним свеучилиштима. Међутим, нису одржавали тако блиске везе с одбјеглим њемачким и аустријским нацистима. Окорјели нацисти били су пагани и нису се осјећали угодно кад би сурађивали с аргентинском војском и националистима који су били традиционални католици. Већ 1938. године је њемачко велепосланство у Буенос Аиресу послало извјешће о “Жидовском питању у Аргентини” гђе су закључили да су сви Аргентинци барем дијелом Жидови зато што је већина имала претке подријетлом из Шпањолске. Нацистима су сви Шпањолци били дијелом Жидови због великог броја Жидова који су живјели у Шпањолској све док их католички краљеви нису протјерали 1492. године”, појашњава нам Гони. Други важан Хрват с оне стране оцеана био је Гино Монти де Валсассина, популарно звани гроф од Монтија, иначе Талијан хрватског подријетла. Тијеком Другог свјетског рата радио је као шпијун нацистичке војне обавјештајне службе те као часник њихова ратног зракопловства. Особно је преузимао одговорност за нацисте У Буенос Аиресу је сурађивао с Родолфом Фреудеом, шефом аргентинске обавјештајне службе, како би одбјегли нацисти имали све потребне дозволе за улазак и боравак у држави. Особно је преузимао моралну и материјалну одговорност за те нацисте. Монти је добио уносне уговоре за опремање социјалних клиника Евите Перон, намијењене искључиво сиромашнима, како би могао неометано финанцирати своје подухвате. Међутим, тај посао му је пропао зато што је Евиту почео пратити углед пословне жене која нема навику подмиривати испостављене рачуне у цијелости или на вријеме. Павелић, барем судећи према доступним материјалима, није овисио о доброј вољи својих нових домаћина, него је могао трошити благо украдено из НДХ.
Емерсон Бигелоw, амерички обавјештајац, писао је крајем 1946. године о точнијим бројкама. Према његовим тврдњама, Павелић је из НДХ извукао око 350 милијуна швицарских франака, већином златника. Британске власти су заплијениле око 150 милијуна франака вриједно злато на аустријско-швицарској граници, а остатак је скриван негђе у Ватикану. Позамашан дио пребачен је у Шпањолску и Аргентину. Многи документи су у међувремену уништени У Аргентини је Павелић покушавао успоставити својеврсну владу у егзилу, али то није баш најбоље функционирало унаточ баснословном богатству којим се дичио одбјегли усташки злочинац. Године 1952. је америчким обавјештајцима испричано да је Павелић послао Анту Чудину и Марка Чавића у Еуропу с експлицитним упутама за пребацивање 250 килограма злата за Аргентину. “Извор није упознат с точним расплетом мисије, али знамо да је посљедњих дана Павелић нудио 200 килограма злата на тржишту Буенос Аиреса преко посредника Јуана Хеинрицха”, преноси у својој књизи “Одесса” Гони повјерљиве документе ЦИА-е. Хеинрицх је иначе Иво Хеинрицх, један од управитеља Јасеновца. Аргентинске власти пажљиво су чувале све документе о кријумчарењу усташа и нациста, али све док Гони није почео чепркати по архивима, нитко није хтио спомињати ту доиста срамотну епизоду њихове повијести. Многи документи су уништени у међувремену, али чак и овај мањи дио показује каква спрега је владала између великих сила свијета само како би спасили шачицу најгорих злочинаца откако је забиљежене повијести.

Ekspres.hr

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here