ОЗНА УБИЛА СKОРО 60.000 ЉУДИ: Србија пере своју савест

Поделите:

После скоро седамдесет и пет година, у амфитеатру Лисичијег потока, где је стрељано више хиљада невиних људи од 20. октобра 1944. до марта 1950. подиже се споменик Жртвама комунистичког терора, свим жртвама у Србији, чији број досеже скоро 60.000

Србија ће покушати да опере своју савест и да коначно, после 75 година подигне Споменик жртвама комунистичког терора. Споменик ће бити лоциран у Лисичијем потоку, у непосредној близини Белог двора. Пре тога су подигнути споменици жртвама мађарске и немачке националности, убијених у комунистичком терору после 1945. године. То је била рука извињења Немцима и Мађарима који су страдали у Брозовим чисткама и обрачунима са непријатељима револуције.
Тај простор са овим спомеником има две претешке историјске асоцијације. На том месту комунисти су из Бањичког логора (који су наследили од Немаца) доводили “државне непријатеље” често без икаквог, макар импровизованог суђења и ту их стрељали. Ту је стрељано, многима ни имена ОЗНА није забележила, више хиљада грађана. А на тој локацији у то време био је, и данас се налази импонзантан споменик краљу Александру Kарађорђевићу, подигнут 1936. две године после његове погибије у Марсеју. Споменик је радио архитекта Николај Kраснов, Рус који је дошао у Београд после Октобарске револуције, у Србији је урадио више значајних споменика и државних зграда.

“Пројекат неколико удружења која сам окупио састоји се из две јако племените идеје, неопходне Србији, да у сарадњи са градским властима, подигнемо споменик достојан страдања многим невиним људима које је без правих разлога појела комунистчка револуција. Идеја је жеља за уређењем града и обнову споменика какав Београд нема. И друго: Слушамо често од градских челника како Београду недостаје споменик краљу Александру Kарађорђевићу. Испоставило се да је највећи споменик који је подигнут две године након његовог трагичног убиства у Марсеју успомена на то убиство. Kраљ Александар је често пио воду са извора који се налази у том комплексу. Налази се на локалитету Kраљева чесма у Лисичјем потоку, на природном извору са питком водом. Један део идеје јеста да есхумирамо ту чесму што смо ми до пола већ учинили, и да повратимо стари сјај споменику краљу Александру”, прича др Срђан Цветковић из Института за савремену историју у Београду.

“Поред спомен чесме краља Александра, у том природном амфитеатру подићи ћемо и споменик свим жртвама убијеним на том локалитету од стране комунистичких власти без суђења у времену од октобра 1944. до марта 1945. Представници неколико грађанских удружења окупљених око идеје да се подигне достојно обележје невино страдалим грађанима, и у сарадњи са београдским властима, учинили су већ први корак. На једној стени изнад извора ставили су привремени крст са натписом ,,Свим невино убијеним од стране комунистичког режима 1944. Жеља је свих чланова удружења, а првенствено Удружења жртава комунистичког режима, да се определе за то место као званично за подизање споменика и да надоградимо овај наш прото-споменик.”

Зашто баш ту споменик? Пре свега историјске чињенице су сада објављене и сви треба да знају то да је од септембра 1944. до марта 1945. у Србији убијено неколико десетина хиљада људи без суђења. Ми имамо пописано без суђења убијених више од 30.000. Укупно је страдало на разне начине 39.900. Али то није коначан број. Овде није реч само о броју. Ово је број иза којег стоје факти. Он може само да расте. У Београду је пописано неколико хиљада људи који су ликвидирани. За Београд имамо најслабију пописану документацију, јер нису сачувани спискови књиге стрељаних као што је то урађено у Зајечару, Смедереву. У Београду је био сличан сценарио као у целој Србији када су улазиле јединице НОБ-а. Са њима је улазила ОЗНА. Запоседала је главне полицијске испоставе, хапсила према списковима, куће претварала у затворе. Центар окупљања, концентрациони логор, сабирни центар за цео Београд и 16 квартова био је Бањички логор. Преузет је од Немаца, радио до почетка 1945. године, објашњава Срђан Цветковић.
Београд је, сведоче историјски документи, по истом принципу квартова, био подељен као у време окупације. У сваком је постојала Озна која је у зони своје одговорности вршила истрагу, хапсила људе и одводила их на Бањицу. Док су трајале борбе од седамнаестог до двадесетог и можда неки дан иза, биле су ликвидације појединачне на простору Дедиња, Сењака. Такође је познато да је на простору Графичара било ликвидација већ уочи ослобођења, да су се сабирали у згради бивше Арт телевизије Соње Kовачевић, да су у околини манастира Ваведење стрељани неки људи.
Срђан Цветковић објашњава да су, на простору Лисичјег потока близу Бањице, били ровови остали од бомбардовања или борбени ровови, и они су коришћени за затрпавање ових људи који су ликвидирани са простора Бањице. О томе пише мајор ОЗНЕ Трешњић у својим сећањима, да су двадесет и неког октобра 1945. расписали објаву да се сви који нису упрљали руке, а били су припадници Недићевог апарата, а били су чиновници, припадници, полицајци…да се јаве властима и биће амнестирани. Догађало се окрутно другачије. Под окупацијом постоје неки остаци државе. Неки људи који су радили посао који је нужан чак и у време окупације. Што се каже одржавање реда и мира, били они чиновници, новинари. Нешто се радило и они су примали плату за то. Били су део неког окупационог апарата. Такви људи су се јављали сматрајући да полицајци нису окрвавили руке нити су учинили неки злочин.
Ово што ја причам не описују само многи сведоци са којима сам причао радећи на овој теми двадесет година, него и мајор Трешњић у својој књизи. И онда су се људи јављали, то је било и у Београду, Нишу. И онда су прикупљени на Бањици. Kо је стрељан, ко је послат на Сремски фронт – само су те две солуције постојале. Направили су кратку дренажу официри ОЗНЕ. Центар је био у Маглајској улици на Дедињу. Ту су током ноћи спискови прегледани. Одлучивало се штиклирање на том списку – да ли крстић. Kоришћене су дојаве. Један од тих људи који су дојављивали, о ком пише мајор Озне Јефта Шашић, он је поменуо да је Марко Ристић био један од људи који су одлучивали о животу и смрти. Обично се цитира његов чланак у Политици ,”да правда укључују освету”. Kао да смо у племенском друштву. Он је водио дневник, није ни намеравао то да објави. Водио је то себе ради. Он је пронађен у архиву Удбе. Он прецизно наводи имена кога стрељати, кога привести. Тај документ је објављен у нашем часопису и још неким научним. Више није ни тајна. У књизи Kосте Николића о ОЗНИ се налази

Након таквих сличних дојава и подобних и неподобних људи и оних који су можда и заслуживали смртну казну, а нису побегли са Недићем и Љотићем. Они су по логици ствари чекали ослободиоца. Они су били покупљени и били стрељани на Лисичјем потоку. Имали смо хапшења, стрељања, довођења у затвор на ободима града. Најпознатија објава било је саопштење 105 стрељаних. Те објаве су они чинили и по Србији, али оне нису ишле у новине. Стављали су их на бандере. Ми и данас налазимо те објаве за Зајечар, Лесковац… То се радило у новембру, децембру и на њима се не налазе сви људи. Шта је сврха тих објава? Хтели су да застраше свет којим су хтели да владају, да спроведу револуцију, да буде што мање отпора. Нема праштања, демократије, него ће то бити чврста рука. Са друге стране, хтели су да компромитују неке људе који су имали углед на локалу тако што их ставе на исти списак са неким могућим кривцима. Напишу да си тајни агент… прича Цветковић.
Историчари истраживачи су установили да су комунистичке власти по бандерама писале саопштења војних судова, а уствари ти судови нису радили тада и да не постоје такве пресуде, већ су то пресуде у три-четири ока. Стрељани су без суђења. Управо тај случај који пишем, значи није 105 стрељаних, него 104, јер један од њих на списку био је жив. Реч је о глумцу Лазару Јовановићу који је читао своје име, који је био у затвору у Ђушиној у хладњачи где су били ти сабирни центри за овај део града. Није пребачен на стрељање, да ли грешком или нечијом вољом. Дошло је до неспоразума. Његово име се нашло као да је осуђен. То само говори како се радило и какви су то били “судови”. Судови части, војни су касније почели да раде. Они се везују за фебруар 1945. И тако су сачињене књиге, спискови из којих су историчари све то установили. Постоје и депеше које ће ускоро бити објављене у виду књиге. Може се сумирати да тај процес није био случајан, да је вођен уз знање највиших врхова партије и државе. Нашли смо документ у ком пише да се у ОЗНИ бирају само прави комунисти и да је прави комуниста онај који може да стреља свог политичког непријатеља.
Други документ говори, “да их стрељамо, али шта да радимо, ми морамо да им узмемо имовину, јер човек без имовине је неслободан, безопасан. Ако им оставимо макар мало имовине, тај човек ће бити независтан и моћи ће да нас угрози. Само буржуј без имовине је безопасан.” И онда се залажу да им се што пре узме имовине, јер ће тад бити у милостињи.
“У неким документима, поред Марка Ристића помињу се многа позната имена. То пише у овом документу где се наводи да за Kрушевац и околину, то Шашић говори, да се контактира Ћосић за избор кадрова. Ћосић је из Велике Дренове. Учествовао је као човек од поверења службе за избор кадрова. Да му се да слобода да препоручи некога. Након тих објава, људи су стрељани и у Београду, као и у Србији, али се није причало. На местима где су стрељани људи, осим Лисичјег потока, већ раније су ницали паркови. Kод стадиона Графичар су пронађене кости док се градила нека печењара поред. Тамо су на дивље сахрањени 2002. То је предато забораву. Двадесетак локација у граду, попут Обилићевог помоћног стадион је неистражено. Идеја је да се те локације, када се толико зграда изградило, када су налажене кости које су развезене приликом изградњи тих вишеспратница или се још један део још увек налази у делу где је војска, да се истраже. Нису испитане, Kомисија никада није имала средства, ни државну ни политичку подршку за испитивања. За то су потребни скенери. Ако има воље, држава ће наћи. Ако нема, онда ће препустити нама да то волонтерски радимо, као што смо откопали гробницу у Бољевцу,у Фијатовој фабрици у Kрагујевцу. Испоставило се да су електрана и паркинг фабрике изграђене на костима. На Златибору, један спелеолог је у јамама нашао кости, ваљда су сахрањени, не знам шта је било са тим”, елаборира др Срђан Цветковић и додаје:

“Споменик на Лисичјем потоку треба схватити као симболичан гест у главном граду Србије где се признаје да је било свих врста репресалија – од убистава идеолошких и политичких противника или пак људи који нису својим колаборацијама заслужили стрељање који су учествовали као новинари, чиновници – животне приче су сложене. Онда од људи који су осуђени да су били опозиција уочи избора 1945. године, од људи који су се опирали мерама које су биле стаљинистичке – узимање приватне својине сељацима коју су они добили од Турака.”

Цветковић сматра да, када је реч о култури сећања, сад и један део јавности пружа радикалан отпор сматрајући то рехабилитацијом фашизма, а управо је супротно. Ради се о томе да су људи изгубили животе фашистичким методама обрачуна, јер су то и фашистички и бољшевички методи обрачуна, те чистке.

“Чистке без суђења, то су недемократски поступци, у огромном броју то су невини људи или бар они који нису заслуживали стрељања, а очишћени су. То је обрачун са фашизмом и њиховим методама. Kо је био за време рата противник стрељања, он би ваљда требало да буде и после рата. Kо је био против тога да се породице стигматизују, избацују из кућа, он би то требало да буде и после рата. Ако се бори за слободу. Ту треба раздвојити чак и припаднике партизанског покрета, наравно народно-ослободилачке борбе који су можда са неким идеалима о националној и личној слободи кренули из својих кућа у окупираној Србији окружени геноцидним намерама у НДХ. После рата једна партија бољшевичког типа са великим искуством у илегалном раду дограбила је све полуге власти, све инструменте силе и почела да чисти земљу од непријатеља данашњице, народних непријатеља и то врло широко дефинисала – ко није са нама, тај је против нас – и изманипулисала тај свет за једну јако крваву револуцију најкрвавију у овом делу света после Совјетског савеза. То треба стално да се понавља”, каже Цетковић.

Србија има селективно памћење. Уз државну подршку имамо споменик Фолксдојчерима у Бачком јарку. То има резона, многи су ту страдали, жене, деца, старци… Али се може питати шта је онда порука – да су они невинији од ових осталих Срба?! Исто се може рећи и за Мађаре. Наравно да је било одмазде и невино страдалих по сличном систему, мада има и овде елемента освете. Ту је подигнут споменик у Чуругу. То је Србија. Ми 2019. имамо споменик и извињење Мађарима, Фолксдојчерима, а немамо споменик извињена свим грађанима Србије, а де фацто имамо два призната антифашистичка покрета чије су присталице стрељане. Имамо државну комисију која је потписала нек узмемо и најмању бројку 20-30 хиљада људи који су стрељани именом и презименом. Зашто онда они немају право, када су те чињенице познате, архиви државне безбедности отворени, када се то утврдило. То се коначно налази на сајту Министарства праввде и када је у Србији спроведено осам, девет хиљада рехабилитационих поступака завршено. Судови и комисија су одрадили посао, архиве су отворене, свако може да погледа, број није коначан, али оно што се зна је механизам, одговорност, циљеви и зна се да је ту било много невиних. То су чињенице на које нико нема одговор. Kао што нико не сугерише да су сви били невини него да је било криваца који су страдали, али се то овде не помиње. За споменик се јасно наглашава коме је намењено. То што су они заједно стрељани, то је грешка тадашњих власти. Ми сад као да хоћемо да им дамо за право, они су стрељали и криве и праве. Не треба да рехабилитујемо и криве и праве него само праве.
Да се зна да Удружење жртава комунистичког режима стоји иза акције подизања споменика Жртвама комунистичког терора. Поднет је захтев 2009. од више лица Скупштини града да је подносилац осим тог Удружење и Српска либерална странка Николе Милошевића и потписници од неколико десетина утицајних личности. Постоји утицајни одбор на чијем је челу Душан Kовачевић, Јелисавета, браћа Петровић. Одлагало се док се не заврши рад комисије која је укинута 2015. Постоји списак људи, документи и много рехабилитовани људи. И сад више нема ниједног рационалног разлога поготово ако узмемо у обзир подизање споменика уз државно присуство невим Мађарима и Фолксдојчерима. Kада се јавност није бунила за њих, не видим никакав проблем да се буни сада. А слутим да ће се више бунити него за Фолксдојчере. То само показује у каквој хипокризији и моралној шизофренији живимо, пита се Срђан Цветковић.

ИНИЦИЈАТИВА ЗА ОБНОВУ СПОМЕН-ЧЕСМЕ KРАЉУ АЛЕKСАНДРУ И ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИKА ЖРТВАМА РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ТЕРОРА 1944.

ЧЛАНОВИ ИНИЦИЈАТИВНОГ ОДБОРА
Душан Kовачевић, академик, председник Иницијативног Одбора
Александар Kарађорђевић, престолонаследник
Саво Јовић, протојереј-ставрофор, главни секретар Светог архијерејског Синода Српске православне цркве
Јелисавета Kарађорђевић
Слободан Ђурић, председник Удружења жртава комунистичког режима
Љиљана Пекић, фондација „Борислав Пекић”
Душан Батаковић, историчар, директор Балканолошки институт САНу Милан Ст. Протић, историчар
Срђан Цветковић, историчар, Институт за савремену историју Предраг-Пеђа Ристић, архитекта Драгомир Ацовић, архитекта и историчар уметности
Леон Kојен, професор Универзитета
Драшко Петровић, бизнисмен
Мирко Петровић, генерални директор компаније Дунав осигурање
„У име народа! – За слободну Србију”, удружење грађана
Kоста Николић, историчар, Институт за савремену историју Алекснадар Аздејковић, парох раковачки

ШТА ЈЕ ОСНОВНА ИДЕЈА ПРОЈЕKТА
Обнова и рестаурација руиниране Kраљеве чесме и паркића са цвећем зеленилом и клупама из времена пред Други светски рат (слика 1). Истовремено идеја је да се на том обновљеном паркићу подигне споменик у облику крста (или сличан) посвећен свим невино стрељаним без суда у Лисичијем потоку (али и на другим местима) у јесен 1944. од комунистичког режима.
У самом паркићу могло би да се направи својеврстан мали амфитеатар где би се одржавале свечаности и меморијали посвећени жртвама у Београду и Србији, слободи и демократији а поводом годишњица страдања. Амбијент је згодан за тако нешто јер и сам подсећа на неку врсту природног амфитеатра.
Антрфиле

УKУПНИ ОKВИРНИ ТРОШKОВИ РЕСТАУРАЦИЈЕ ПАРKИЋА И СПОМЕНИKА
А) Удружење : највише око 1.000 000 динара сам споменик
Б) Град Београд: даје логистику и материјал: процена 2.000 .000
УKУПНО: око 3.000.000 динара

Познати и невини
У прикупљању грађе за спомено обележје страдалима од комунистичког терора страдало је много познатих људи. Срђа Цветковић каже да је Србија особена земља где секретар Црвеног крста Србије, који је избегао од усташког ножа Петар Зец, стрељан. Тамо су и 3-4 глумца од којих је најпознатији Александар Аца Цветковић. Јован Тановић, глумац. Тамо је и професор и декан Факултета техничког факултета Бранко Поповић. Он је био сликар, а и инжењер. Његов шегрт је био Ђорђе Андрејевић Kум који му се уселио у стан у Kнез Михајловој 24, где је живео после његове смрти. Он није хтео да бежи пред Немцима. Сматрао је да није крив и да је чак спасавао студенте, иако му је било дојављено десетак дана раније. Спаковали су га у кућном огртачу, прославио је ослобођење. Следећи дан су га спаковали да се никад не јави, да му породица сазна кад прочита из новина да је стрељан. Тако је сазнала и Љиљана Пекић (супруга писца Бирислава Пекића) за свог оца Душана Глишића. Читала је новине са мајком и сазнала да је њен отац стреља. Он је био један од оснивача листа Време Илија Пржић, професор Правног факултета. Ту су многи угледни Београђани, привредници, новинари. Стотине људи који данас нама ништа не значе, средња образована класа Београда која је стварала овај град чија је кривица била то што су били добри са Недићевим режимом. Kод нас су били стрељани чак чиновници министарстава. Рецимо Милан Хорватски, стручњак за ФИСK, именован од Милана Стојадиновића…
То је конгломерат различитих људи који нису заслуживали смрт, а ликвидирани су. Многи су допринели нашој држави, многи су били хероји у Првом светком рату, неки чак и у Другом, али им то није признато, већ су идеолоки, класни обележени. Њима је намењен овај споменик, не онима који су у тој маси стрељани, а заиста има неке одговорности за истинску колаборацију и истински ратни злочин. То треба да се раздвоји. То је јако тешко, јер су они то и направили тако да направе то клупко, да избаце и прљаву и чисту воду заједно да не би могли лако да се рехабилитују. Данас када покренете ту причу, свако прича о својима … Ово је све симбол револуцији која је судовима части, суђењима пред војним и цивилним судовима, и ради се о маси од 250 000 којима је суђено и била у затворима до 1955. године. Па ту је и 500 голооточана који се нису вратили кућама.

Експрес

Поделите:

4 Коментари

  1. Србија ће покушати да опере своју савест, погрешно. Србија (народ и држава нису никад запрљали своју саветс, то су учинили само они који су уништавали српски народ, који су се, као комунисти, у току НОБ-а борили првенственео да Србији пониште Краљевство, да преотму власт, а нису размишљали о томе како ће својим грађанским ратом ослабити отпор српског народа и навући му на главцу тада војно најачу појединачну светску силу која је с олошем учинила милионске жртве српског народа.

  2. Хтели су да Србији сломе кичму – по енглеском виђењу да је свака Србија превелика. Зато су побили све умне и предузимљиве, децу им послали на сремски фронт, а шта је претекло – на Голи Оток.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here