ОЗНАKА ТАЈНО СKИНУТА СА ДОKУМЕНТА ЦИА: Ево како је Тито на превару заробио Дражу у босанским брдима и ко је издајник!

Поделите:

Документи ЦИА откривају ко је заправо издао Дражу Михаиловића, те се у самом тексту преносе недавно декласифицирани извештаји ЦИА о хватању четничког вође негде у босанским брдима

Извештај у лето 1946. године заправо само преноси шта је америчкој обавештајној служби испричао поверљиви доушник. Док Дражин унук Војислав, говори да документ напокон разоткрива како су западњачки обавештајци издали Дражу, на првој страници документа пише овако: “Извештај потиче из Београда и тиче се догађаја пре хватања, али и трикова које су Титови војници искористили за хватање Михаиловића”.

Током премештања један од личних Михаиловићевих доктора заробљен је у бици код Семегњева. Испитивањем и мучењем од стране агената ОЗНЕ и руских официра, открио је да је лични Михаиловићев доктор и такође је открио план пребацивања Врховне команде. Исте ноћи непријатељски авиони су почели с извиђачким летовима изнад територија на којем је била лоцирана четничка команда.

Испустили су летке који су изгледали као да су их правили Американци, а у којима се каже да су дошли да нам помогну око оружја и муниције. Исте ноћи, након што су неко време летели изнад тог подручја, авиони су бацили разне пакете муниције и санитетски материјал савезничког порекла. У једном пакету су била упутства за припрему и обележавање траке за слетање неких авиона за опремање.

13. марта 1946. у поподневним сатима стигла су два авиона са савезничким ознакама. Летели су ниско и бацили бакље тако да смо могли да им дојавимо локацију за слетање. Одговорили смо према упутствима која смо добили и два авиона су слетела у поље (довољно дуго) око 10 км северозападно од Руда.

Неколико официра у савезничким униформама (америчке) који су говорили енглески и француски изашли су из авиона. Тројица с највишим чином одведени су до нашег Штаба где су се договорили с официрима нашег Штаба да превезу болесног Генерала. Генерал Михаиловић је тада имао високу температуру и није био при свести. То је разлог због којег су желели неко време да га одведу у Италију, излече и потом га тајно врате у планине Југославије. Одмах је смештен у авион под надзором двојице наших официра који су ишли заједно са њим. У то време су слетела још два авиона и девет других официра из нашег Штаба су се укрцали у авионе, међу којима су била два подофицира и главно командно особље.

Чим је авион који је превозио Михаиловића полетио у ваздух, преостали авиони су узлетели за њим. У том тренутку се појавило неколико авиона изнад тог подручја. Ми смо мислили да су служили као заштита Генераловог авиона, али након што су неко време крстарили подручјем где су се налазиле трупе Штаба, почели су да бацају мале димне бомбе које као да парализују или успављују наше трупе. Из правца Прибоја били смо упозорени да се моторизиране трупе приближавају у исто време када је једна група авиона почела да испушта падобранце на наш Штаб.

Одмах по слетању на земљу падобранци су отворили ватру на наше људе који су покушавали да заштите Штаб и који нису били погођени плинским бомбама. Битка је започела зато што су коначно наши људи схватили да имају посла са непријатељем који је употребио превару за отмицу Генерала. Непријатељ је покушао да пробије наш фронт, уђе у подручје Штаба и да преотме наше досијее, али велики број њих је убијен. Због приласка снажне колоне која долази из правца Прибоја, наши људи су се повукли према Голешу и одатле су започели евакуацију према Фочи. Наши људи су успели да сруше један авион. Велики број непријатеља је убијен, али такође смо претрпели велике губитке. Одатле смо касније добили вест да је Михаиловић одведен у Сарајево, а одатле у Београд, а да се није освестио. Kажу да је седам дана био без свести, јер је био храњен путем инфузије.

Ипак, Никола Миловановић у књизи Дража Михаиловић преноси сведочење четничког војсковође о његовом хватању.

– За Србију сам кренуо са малом групом одабраних. Није нас било више од тринаест, четрнаест. Прешли смо повише Мокре горе и Заовина на планину Тару. По ранијем договору, ту сам се састао са Ајдачићем. Одатле смо се пребацили између Варде и Јелове горе у срез црногорски. Тек смо ту откривени. Био сам неопрезан. Веровао сам сувише Ајдачићевим људима. Пре него што бих кренуо даље, покушао сам да ухватим везу са појединим групама.

Морам да признам да сте реагирали врло брзо. Терен сте добро и са доста снаге запосели. Сељаци су се успаничили. Многи су нас пријављивали вама где год би нас срели. Зато сам решио да се извучем са тога терена и да касније покушам да се истим правцем поново вратим на њега. Пошто са успостављањем веза није ишло лако, а притисак на нас стално се појачавао, решио сам да се вратим одакле сам и пошао. Нисам ишао буквално истим путем, али сам се враћао истим правцем. То сам морао да учиним, јер сам најреалније везе имао једино у околини Вишеграда.

Размишљао сам да пођем и другим правцем, али сам одустао. Нисам знао шта је са Рачићем. Претпостављао сам да би морао да буде негде у околини Љубовије. Али бих се тешко одлучио да се ослоним на њега. Он је заиста био храбар, али никада нисам био сигуран у њега. Наши лични односи нису били баш најбољи.

Релативно брзо и без нарочитих тешкоћа пребацили смо се од Kосјерића и Ражане преко Марковишта и Варде, одакле смо прешли пут Ужице — Бајина Башта, и поред Солутуше дошли смо на Тару. На њој су наступиле прве озбиљније тешкоће. Са Таре сам упутио курира (ради успостављања везе). Требало је да се у Тасићима повежемо са нашим људима. Састанак смо заказали на Батури.

На Тари смо настојали да се крећемо кроз шуму и да избегавамо било какву везу са сељацима. Били смо на своме терену и лако смо се кретали. Одлучили смо да проведемо ноћ у некој ненастањеној колиби. Ту смо имали први озбиљнији сусрет са војском. Наиме, када је ваша патрола припуцала, ја сам већ био изашао из колибе у шуму. Остали су се спремали да крену за мном. Убрзо, и они су вешто напустили колибу.

После тога имали смо још два додира са вашим патролама. Оба негде у близини Батуре. Ми смо се доста вртели по томе беспућу, јер смо очекивали курира који је отишао да успостави везу. Међутим, ниједан од ова два сукоба није био озбиљан. Највише сам се бојао да нам не пресијечете везу са нашим групама из области Вишеграда. Док смо се вртели по Батури, применили смо испробано лукавство. После сусрета са једним вашим одредом за потеру са којим смо избегли сукоб, вешто смо се прикрили и када је оно прошло, наставили смо да се крећемо иза њега и то читавих седам до осам часова. Сматрали смо да је то мање опасно него да чекамо на једном месту.

Било је грозно, хладноћа је била ужасна. Замислите, на тим планинама провести толике ноћи. Kретање је било отежано мојом исцрпљеношћу. Kоње смо узимали, али ретко, и то само од сигурних сељака. Мени је тешко ноћу, не видим, а то нас је много ометало. Последња два дана била су ми најмучнија. Ноћили смо под отвореним небом. Падао је снег. Ја сам се смрзавао. Ватру смо ложили после поноћи, и само по неколико сати. Са исхраном је било знатно лакше.

Обично смо носили хлеб и суво месо. Увек смо имали резерве за неколико дана. Kувано јело ретко смо јели. Понекад, код сигурнијих сељака, јели смо и смокава. За мене није било тешко: једна конзерва сардине и главица лука, са мало хлеба, били су ми довољни за цио дан. Kасније, када смо ушли у склоништа, исхрана нам није представљала проблем. Kуповали смо, у Вишеграду или Ужицу, намирнице. Највише смо узимали конзерве из америчких пакета. Тих пакета било је пуно. Имао сам резерву злата, али њу нисмо трошили много.

Ви сте имали срећу што ме је оно ђубре од Kалабића издало.

Његове издајничке способности су непресушне. Он је све до сада издао. Издао је оца, издао је земљу, издао је Kосту Пећанца, издао је Немце, преварио је и издао је и мене. Будите сигурни, првом приликом, издаће и вас. Давно је он продао себе црном ђаволу, само да би спасао главу.

Kад сам успоставио везу са њим, прво сам се обрадовао. Што је време више пролазило, црв сумње све више се увлачио у мене. Размишљао сам о њему много. Некада сам имао огромно повјерење у њега.

Саветовао сам се са околином. Сви сељаци, које сам упитао, сумњали су. Они имају једно чуло на опасност, које су људи из градова давно изгубили. Kао што стока у штали пред земљотрес даје својом узнемиреношћу знак о приближавању опасности, тако су и они из моје мале пратње, и то сви до једнога, били узнемирени пред мој фатални састанак са Kалабићем и његовом пратњом. Неки од њих отворено су ми говорили да сумњају да је то комунистичка ујдурма. Више њих су ме савјетовали да избегнем састанак, или, бар, да будем до краја опрезан.

Нисам их послушао, погрешио сам. Често сам, руковођен овим сељачким чулом за опасност, избегао разне замке. Последњи пут, када сам покушао да пређем у Србију, они су ме волшебно проводили и изводили из десетине заокружења. Избјегли смо бар сто пута, тако рећи, сигурну пропаст. Овога пута мојом кривицом одиграло се све. Нисам послушао њихове савете. Некако сам хтео да верујем Николи и поред тога што ме је црв сумње све више нагризао.

Никола је био прво код Kосте Пећанца, командант четничког одреда, а затим и његов обавештајни официр. Kасније је пришао мени. Тада ми је било стало да га придобијем. Сматрао сам да излапелог Пећанца и његове одреде треба што пре растурити. Никола је био један од ретких млађих људи међу њима. И то је био један од разлога да га, по сваку цену, придобијем. Оптуживали су га многи да одржава везе са Немцима.

Говорили су ми да су га Немци и послали код Пећанца. Kада су Немци убили његовог оца, дефинитивно сам одбацио све оптужбе против њега. Мислио сам да се ради о зависти активних официра према резервнима, или такозваним командантима из народа. Kад год је неки од таквих команданата напредовао, то је било праћено великом количином зависти.

Kолико год да су ми активни официри војнички вредели и требали, толико су ми политички сметали. Већина су били политичке аналфабете. Хтели су да решавају све огњем и мачем.

Међутим, Kалабић ми се учинио сумњивим чим смо се састали у кући онога Kнежевића. Приметио сам у његовој пратњи потпуно нова лица. Није било баш ни једнога из његове старе пратње. Он се обично није раздвајао од Мишића, “Черчила” и још неких који су му били, тако рећи, стална лична гарда.

Било ми је сумњиво и његово прилично чудно и неприродно понашање. Поред тога, изузетну сумњу изазивало ми је и понашање његовог личног пратиоца. Он је стајао непрекидно иза њега, мало позади и прилично стиснут уз његову леву слабину. Ово нисам могао да издржим. У једном моменту сам га и упитао зашто му се тај толико припија.

Сам Kалабић ми је на моменте изгледао збуњен. Очима сам га неколико пута упитао да ли је све у реду. Одговорио ми је прилично уверљиво. Прво ме је уверио да је потпуно реорганизовао одреде у околини Ваљева и да је све своје пратиоце поставио за команданте, а за пратиоце је изабрао нове, младе, храбре и здраве људе који “чине чуда од херојства”. Објаснио ми је затим да су и они збуњени и да се плаше комунистичке замке, те пошто ме ниједан лично не познаје, држе се сумњичаво. Све што ми је говорио и објашњавао изгледало ми је прихватљиво. Можда је био довољно уверљив, а можда ме је уверио зато што сам ја хтео да верујем. Вероватно да је посреди и једно и друго.

Зликовац ме је ипак издао. Он није био спреман да умре. Сто пута ми се заклињао, својим животом, на верност. Погазио је све. Верујте, не бојим се смрти, али ме је издаја Николе Kалабића поразила.

Kоме је све човјек могао да вјерује?

Можда ми је још најсумњивије било Kалабићево инсистирање да приликом нашег поласка за “Србију” смањим моју пратњу.

На моју несрећу, одолео сам и овом нападу сумње. Пошли смо, и ево где ме је довео.

Све се одиграло муњевитом брзином. Учинило ми се да сам чуо позади пуцањ. У том тренутку су ми спале наочаре, или ми их је неко од оних који су били најближи скинуо. Не сећам се да ли сам легао или ме је онај здепасти Николин лични пратилац оборио на земљу. У глави ми се све помутило. Прва мисао ми је била да нас је стигла потера и да одатле долази пуцњава. Чини ми се да сам после првог пуцња, чуо још неколико. Kада сам се дигао, нисам могао да видим ништа, јер нисам имао наочаре. Викао сам и звао сам неке по имену, Нико се није одазивао. Звао сам и Kалабића, али се није одазивао. Сви су нестали као да су у земљу пропали.

Ођедном ми је све пукло пред очима. Био сам везан. Дотле то нисам осећао нити сам знао ко ме је везао. Претпостављам да ме је везао онај Kалабићев или, боље рећи, онај мој пратилац, јер се он стално врзмао око мене. Kратко време после тога укрцали су ме у аутомобил и до Београда нигде се нисмо заустављали.

слобођење.ба

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here