Пасха Св. Марије Париске кроз огањ и воду

Поделите:

Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први:“Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима, или чак, икаквом побожношћу.“ И други:“За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке, и Светаца. Он такође кади и људе – иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи пођеднако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“

Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. Са једне стране шокантно ван клишеа, а са друге стране слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891.године у Риги а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945.године. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича.

Ево тек неких детаља.

Лизин – Маријин отац био је јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се са породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак, четрнаестогодишња Лиза је била стрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: ,,Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу,злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу Лиза се сели 1906.године и ту у Петрограду прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока, који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: ,,Само онај ко је заљубљен има пуно право да се назове људским бићем.“ Жалила се после да у то време њени идеалистички другови ,,нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Елизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици ,,Поутилов“. У својој 18.години (1910.године) удаје се за ,,бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак ,,из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913.године). Лизи остаје ћерка Гајана, док њен бивши муж касније постаје римокатолички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (мати Марија је била и песник). У писму Блоку поводом њене друге збирке Корени каже: ,,Желим само да искажем просту Божију реч“.

Почетком рата сели се на далеки југ Русије. Тада скида ланац који је носила у појасу ,,да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ разумевши да ,,хришћанство није аутомортификација него одговор другом“. Придружује се Револуционарној партији социјалиста, групи егалитарније оријентације од Лењинове Социјалдемократске партије (познатој под каснијим именом ,,бољшевици“). У октобру 1917.године била је у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница Сверуског совјетског конгреса и чула је речи Троцког упућене њеној групи: ,,Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за ђубре“ (тада је чак помишљала на његово убиство). У фебруару 1918.године постаје градоначелник Анапа. По њеним речима ,,чињеница да је градоначелник женско тада је виђено као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су ,,бели“ заузели град, Лизи је суђено као бољшевику. Њена одбрана је гласила: ,,Немам лојалност ни према једној влади него према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасла главу. Егзекуцију је избегла само захваљујући симпатији у њу заљубљеног судије, у кога се и сама заљубила, њеног будућег другог мужа Данијела, са којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком,мужем,сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака Гајана, преко оца завршава у Белгији) 1923.године налази у Паризу. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа, и после погреба Лиза, по својим речима, ,,постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома Жетве Духа излазе из штампе 1927.године. Уз подршку верног пријатеља Сергија Булгакова, Лиза-Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, ,,боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози, везани за Институт Светога Сергија.

Фотографија корисника Dragan Marjanovic

Лиза је замонашена под именом Марија 1932.године; замонашио ју је њој доживотно одани Митрополит Евлогије, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77  rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближа. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година. Трчећи по лудницама и спасавајући ,,луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошње не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, Митрополит Антоније Блум у својим сећањима описује Марију из тих дана овим речима: ,,Била је то необична монахиња…у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Монтпарнассе и видео: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива,а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу ,,црквена боемија“. Марија је међутим писала: ,,Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо од традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу“. Имајући подршку једино од својих пријатеља Митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио Литургију,оца Димитрија, Марија је писала:

„За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквеномислећи.“

Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као ,,помоћ“ јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана Марија је одговарала: ,,Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду, јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40 километара даље у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције Јура пише: ,,Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… пре или касније сви ћемо бити заједно.“
О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: ,,Били смо ишчупани оз својих породица и, некако она нам је постала породица…“

На крају преживевши чак и такозвану ,,бању“ – оделење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30.марта 1945.године, када се у логору већ могла чути артиљерија Црвене армије и када је ослобођење било питање дана мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је тада када се слобода већ могла чути имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику суботу а мати Марија је обавила своју Пасху ,,кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем.
Свети Сабор Васељенске Патријашије ју је 16.јануара 2004.године уврстио у Диптих Светих заједно са њеним сином Јуром,сарадником Илијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20.јули.

Dragan Marjanovic, ФБ налог

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here