ПОГИНУО БРАНЕЋИ СРБИЈУ: Родитељске сузе Бранислава Нушића

Поделите:

Последње писмо сина највећег српског драмског писца Бранислава Нушића, пред његову погибију у операцијама Колубарске битке 1914. године.

Страхиња „Бан“ Нушић обукао је униформу и шајкачу у саставу легендарног Скопског ђачког батаљона, прозваног „1.300 каплара“. У питању је батаљон кога су чинили гимназијалци и студенти тј. будући књижевници, академици, министри, професори, секретари, дипломате, адвокати, инжењери, лекари, уметници, предузетници итд. једном речју највредније што свака држава има—најумнији и најобразованији млади људи. Две трћине их није преживело рат!

У писму се млади Нушић обраћа свом оцу Браниславу по надимку ког су му од милоште дали.

„Драги Аго,
не жали за мене.
Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године.
Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити, али, таква је судбина.
Деда, мама и ти, опростите ми.
Гиту и Миму поздрави.
Твој син,

Бан“

На полеђини коверте, Нушићев син је написао:

„Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно преда адресату“.

Страхиња Нушић је био смртно рањен у борби код Пожаревца, а тестаментарно писмо је нађено у џепу његовог окрвављеног војничког шињела.

Оно што је такође занимљиво, у саставу батаљона „1.300 каплара“ налазила су се и деца политичара, богаташа, професора итд. Тешко је и поверовати да су рецимо тада оба сина председника Народне скупштине погинула у рату. Синови председника српске скупштине Андре Николића Душан и Радивоје су погинули у саставу Скопског ђачког батаљона, као и син председника Демократске странке и Министра просвете Љубе Давидовића који се звао Миодраг.

Знамо да је тешко у такве ствари данас поверовати али морамо имати на уму да је то било друго време и да су то ипак били неки други људи којих смо ми данас вероватно врло мало достојни.

Историја Срба

Поделите:

1 коментар

  1. КАД НИЈЕ БИЛО ПРОТЕКЦИЈА, МЕЂУ СРБИМА НИЈЕ БИЛО НИ ИЗДАЈНИКА!

    Зато српски народ није више славан какав ј био све до стварања Југославије. Тада није било протекције. “Мамини” и “тратини” синови били су у истом рову и у љутој бици заједно саељачки8м храбрим синовима. И тада је сваки Србин био храбрији јер је видео да нема протекције, извлачења, протекције. Сви су били равноправни пред непријатељем. Зато тада није било издајника међу Србима, а данас има колико хоћеш и нећеш издајника и пре сваке битке, јер је велико протекционаштво.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here