ПОМОЗ’ БОГ ЈУНАЦИ!

Поделите:

Војник кога гони официр прескаче јарак и на узвишици
шљивика стаје уз прво стабло; официр пада у муљевиту
водурину што тече јарком, војник се враћа и сагиње да
придигне официра, овај се хитро усправља, чупа револвер,
наређује мукло:

– Одложи оружје!

Војник дугим, сузним погледом прелази по бежанији
и војсци, чује командирову поновљену наредбу и види
револвер, скида пушку с рамена, колеба се да ли да скине
и торбу с муницијом и украденим хлебом, споро прилази
другој шљиви да уз њу прислони пушку и торбу, још спо­рије се враћа до свог стабла и, опуштених каљавих руку, у
распукнутим опанцима, подераним сељачким чакширама,
похабаном копорану и с нагорелом шајкачом, сав потам­нео и мокар, прислања се уз шљиву, без страха и пркоса загледан у брда, одакле се ваља тутањ швапске артиљерије.

Официр скида опасач и њиме из све снаге почиње да
туче војника по глави и необријаном мршавом лицу: слете
му шајкача, рукама се чврсто привезује за шљиву, прис­лања потиљак уз дебло, углављује главу међу гране, добро се причвршћује за ударце, али не жмури; између фијука
командировог опасача види људе и стоку.

Војникова чета стоји на друму, слуша пљесак опасача;
пристижу гомилице војника, стају, гледају, ћуте у блату, уз
њих и око њих прикупљају се жене и овце, говеда и варошани с коферима; старци користе застанак да среде товаре у колима и препрте торбе. Деца испод арњева гледају како официр туче војника.

На колима пристижу Ђорђе Катић и Тола Дачић и стају. Ђорђе гледа коњима леђа, Тола силази с кола, пробија се
кроз гомилу: да онај уз шљиву није неки од његових сино­ва? Кад се увери да човек низ чије лице липти крв није ниједан од његових, стаје уз врзину и занемелим, прозеб­лим и каљавим људима говори огорчено:

– Гледај, народе, своју срамоту и упамти како пролази
швапски шпијун. Такви као онај уз шљиву границу сло­мише, војску побунише, бездушници. Зато ми и бежимо овако безглаво у материну, да нам Швабе куће опљачкају, попале и побију оно што је преостало живо. Гледајте, људи, за свој наук и поук деци.

– Толе, јеси ли полудео? – викну Ђорђе Катић. – Какав шпијун, шпијуни ти у недрима! Мученик. Бос. Сељак. Шта
да изда кад је све пропало? Није везан, а трпи. Где ти је
пушка, слепче? Црна земљо! О, јадни народе, војско бедна,
црна Србијо! Војници, шта гледате, срам вас било! Убијте гада с еполетама! Војниче, несрећниче, бежи. Ако си човек,
бежи. Удри, Швабо, горе смо заслужили.

Генерал Мишић слуша и смишља шта да учини. Бије Шваба. Бију официри. Бије киша. Све бије, људи.

– Српска војско, бог да те прости – наставља Тола Дачић. –
Не лелечите више. То је безумник што је силовао децу, па га бедна мајка препознала и тужила командиру, видео сам својим очима како је било. Само батина може Србина да уљуди, само под батином ми нисмо зверке. Шта да је мој син? Ћути, усруљо, једи глиб ти, старчино, и да је мој син,
кад је пљачкао српске куће, силовао женску децу и шпијунирао за Швабе. И тебе, војниче, срам да буде што се буниш.

– Ја сам Тола Дачић из Прерова, четири моје пушке пуцале
за краља и отаџбину. Четири, чујеш ли? Једна се сломи на
Церу и ту оста. А три још раде, ако је Бог рекао. И ко од
свих вас, колико вас видим, више поштује војника од мене?

– Шта ти је, блесавко? Замукни! – Ђорђе Катић га муну бичем у ребра, па од срамоте шмугну ка својим колима.

Генерал Мишић, чији аутомобил нико не примећује,
наређује возачу да крене напред. Аутомобил се сјури низ
пут и нагло заустави испред гомиле, која се повуче у јарак
и наби уз врзине.

Из аутомобила излази ађутант, отвара врата генералу.
Живојин Мишић баца недопушену цигарету и брзо корача
преко јарка у шљивик.

Опасач последњи пут фијукну, пљесну војника по руци
и, испуштен, паде између официра и војника, који пушта
дебло шљиве за које се држао, искривљеног лица стоји
непомичан, покоран, руку опуштених низ подеране чакшире. Зури у црвене пешеве генералског шињела и еполете, које је хитрим, косим погледом већ видео официр, па се сагиње да узме опасач, још хитрије се усправља, окреће и стаје мирно пред генералом Мишићем, који га пажљиво загледа: овоме није био наставник стратегије, овај није слу­жио у његовој дивизији; не познаје га. Познаје га: застра­шени господичић, а батинаш. Због сабље, а не због слободе постао официр.

За леђима чује шапат: Живојин Мишић, људи. Он, Жућа, он. Црвено и еполе­те, виде ли? Јесте, жути бркови. Човек да среди ову несрећу. Доцкан, брале. Кад човек хоће, никад није доцкан. Тврдим ти: овај Швабама колац побија. Хоћеш, чвор!

Генерал Мишић приђе поручнику, дохвати еполету и откиде је, поручник се занесе, он дохвати и другу и баци је у трње.

Поручник муца:

– Наговарао војску на бекство. Одбио да иде у заштитни­цу, господине генерале.

– Нисам вас то питао. Из ког сте пука?

– Командир чете Трећег батаљона Првог пука Дунавске
дивизије првог позива.

– Да се јавите команданту пука за распоред у вод. Кад
будете разумели шта је војник, јавите се команданту пука
да процени може ли вам поверити чету. И, господичићу,
запамтите: Бог може да буде свиреп и неправедан, а командир је дужан да буде добар и праведан. Губите ми се с очију!

Oкреће се војнику и загледа се у његово изубијано и раскрвављено лице: планинац, тврд, зна за велику муку и још може да трпи; он још увек сме да се окрене ка Дрини и јурне напред. Диже шаку ка ободу генералске шапке и поздравља војника. Каже му тихо, само он да чује:

– И овај дан је у твојој судбини, војниче. Умиј се и уђи у аутомобил. Пожури.

Унезвереном војнику каљаве руке беспо­моћно висе низ чакшире. Генерал Мишић се враћа на друм, стоји на узвишици пред згомиланом војском и избеглицама:

– Помоз’ бог, јунаци!!!

(Добрица Ћосић, „Време смрти“, Лагуна, Београд, 2014.)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here