Poslednji dani poslednjeg srpskog vojvode Petra Bojovića

Podelite:

Milan Bogojević

Beograd – „Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.”- dr Arčibald Rajs

Po završetku Prvog svetskog rata, vojvoda Petar Bojović je 1919. godine, postao komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Posle smrti vojvode Živojina Mišića, imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 21. januara 1921. godine.

Na tom položaju zadržao se kratko, jer je 8. decembra iste godine smenjen i stavljen na raspolaganje Ministarstvu vojnom sa obrazloženjem da je smenjen zbog starosti i pokazane nesposobnosti za dalje vršenje vojne službe.

Kao stvarni razlog navodila se njegova inicijativa koju je uputio Ministrastvu vojnom da se u novom „Zakonu o ustrojstvu vojske i mornarice“, predvidi ustanovljenje „Vrhovnog vojnog saveta“ na čijem projektu je radio, koji bih davao predloge i u pogledu postavljenja i unapređivanja viših oficira.

Time bi indirektno umanjio ugled i moć Vrhovnog komandanta, kralja Aleksandra I, koji mu to nije oprostio i na čiji je zahtev vojvoda i smenjen. U penziju je otišao u 63. godini, 21. decembra 1921. godine.

Penzionisan i preveden u rezervu, Vojvoda Bojović je kao najviši rangirani oficir uživao razne povlastice, koje je zaslužio za časno služenje otadžbini u prethodnom ratu. U to vreme penzija vojvode bila je u rangu ministra.

Ovakvi prihodi su vojvodi Bojoviću obezbedili lagodan i miran život ali i kasnije svrstavanje u „buržoaziju“. Sugrađani su ga često mogli videti kako po lepom vremenu šeta ulicama Beograda otpozdravljajući srdačno svakome ko bi ga pozdravio. Vojvoda iako u poznim godinama odlazio je jašući redovno vikendom do Košutnjaka.

Vojvoda Bojović učestvovao je u svim zvaničnim manifestacijama gde se zahtevalo prisustvo jedinog živog vojvode, nažalost njegov čin i njegovo ime kasnije su želeli  da iskoriste pučisti 27. marta 1941. godine ali i Nemci nakon okupacije.

Nakon što su pučisti 27. marta uklonili kneza Pavla Karađorđevića i proglasili Kralja Petra II punoletnim, ostala je upražnjena funkcija generalnog inspektora vojske Kraljevine Jugoslavije, koju je obavljao Knez Pavle.

Kao najbolji izbor za tu funkciju ali i čovek koji bi svojim ugledom ubedio narod u ispravnost puča bio je vojvoda Bojović. Predsednik vlade general Dušan Simović i ministar vojske general Bogoljub Ilić posetili su vojvodu Petra Bojovića i izvestili ga o svojoj odluci.

„General Simović je tom prilikom naglasio da će gospodin Vojvoda svu svoju vojničku sposobnost i vrline kao i svoje dugogodišnje vojničko iskustvo upotrebiti na dobro našeg mladog dičnog Kralja i Otadžbine.“[1]

Vojvoda Bojović je u tom trenutku imao 83 godine i pre tačno 20 godina smenili su ga sa mesta načelnika Glavnog generalštaba zbog starosti, kako su u obrazloženju naveli.

Zajedno sa kraljem Petrom i vladom Dušana Simovića 7. aprila 1941. godine, otputovao je u Sevojno a potom na Pale. Odatle je odstupajući pred agresorom, stigao do Nikšića. Kralj i vlada su mu 15. aprila ponudili odlazak iz zemlje, međutim on je odbio da avionom napusti zemlju.

Nakon okupacije, Nemci su pokušali da iskoriste i zloupotrebe njegov ugled u narodu i stave ga u svoju službu. Posetio ga je Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik Rajha za privredu Srbije. Po dolasku u njegovu kuću pozdravio ga je i rekao da zna šta on znači za srpski narod, pa ga zbog toga poziva na saradnju sa organima i snagama Rajha u Srbiji u interesu srpskog naroda i Rajha. Vojvoda Bojović je nemačkom izaslaniku odgovorio:

„Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći.“[2]

Nemci vojvodu za sve vreme rata nisu dirali; naprotiv, imali su duboko poštovanje prema ovom slavnom ratniku i njihovom protivniku iz Prvog svetskog rata.

Međutim oslobodioci su imali drugačiji tretman za slavnog srpskog vojvodu. Više je verzija o smrti vojvode Bojovića. Prvo verzija kreirana od strane komunista bila je da je vojvoda izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk.

Kasnije je Diko Pejatović pisao da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi. U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio:

„Stani sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine!“

Danas se kao najtačnija postavlja tvrdnja da su pripadnici NOB-a krajem 1944. godine, upali u kuću vojvode Bojovića. Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao oficire NOB-a, da mu se predstave. Oficiri isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu.

Međutim, kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu na krajnje nedostojan način, da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Nakon toga je uhapšen.

U zatvoru je vojvoda Bojović svakodnevno fizički maltretiran i ponižavan. Nakon nekog vremena pušten je u vidno izmučenom stanju. Preminuo je 19. januara 1945. godine, u svojoj 89. godini života u kući u Beogradu.

Ovu verziju smrti potvrdio je i dr Pavla Milošević, komšija vojvode Bojovića iz Trnske ulice, on je tvrdio da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu Bojovića jer im je smetalo njegovo slavno ime. Za njih, vojvoda je bio jedan od najvećih nosilaca „velikosrpskog hegemonizma“, navodeći:

„ Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, pušten je samo kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre. ..“

Da je vojvoda Bojović bio smetnja novim vlastima govori i to što mu nije ispoštovano ni pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na taljigama prevezeno na Novo groblje.

Sahranjen je 20 januara 1945. godine, bez vojnih počasti u porodičnoj grobnici, a sahrani nije prisustvovao niko, jer je pred samu sahranu, radio Beograd objavio vest da će ako neko od građana Beograda pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića na Novom groblju, biti uhapšen i krivično gonjen.

Komunisti su najverovatnije ovako kaznili vojvodu jer je podržao otpor đenerala Draže Mihailovića. Vojvoda Bojović je iz kućnog pritvora u Beogradu, 10. decembra 1942. godine pisao Mihailoviću:

“…Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Živojin Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi.

U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspolaganje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: „Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu!”

Zaboravljene su danas sve zasluge poslednjeg srpskog vojvode, učesnika šest oslobodilačkih ratova i žrtve komunističkog režima…

[1] Politika 4. april 1941.

[2] Subotić, Vojislav; Prelić, Rade (1998). „Život i delo Vojvode Petra Bojovića“

Podelite:

11 Komentari

  1. Ovde se najizrazitije vidi primitivizam i nekultura Srba. Nije ovde reč o ni kakvoj “ideološkoj” netrpeljivosti (kao što neki izraziti “antikomunisti” pokušavaju da prezentuju), već je reč o primitivizmu i građanskoj nekulturi koja je karakteristična za Srbe, jer (poznato je) da Srbi nemaju evropsku građansku kulturu i to ih najviše i odvaja od Evrope! Pa ni taj kralj Aleksandar Karađorđević nije je imao.

    • Tipični komunjarski+drugosrbijanski stereotipi…
      – vidi se primitivizam i nekultura Srba
      – nije ovde reč ni o kakvoj “ideološkoj” netrpeljivosti
      – kao što neki izraziti antikomunisti pokušavaju da prezentuju
      – primitivizam i građanska nekultura karakteristična za Srbe
      – poznato je da Srbi nemaju evropsku građansku kulturu i to ih najviše odvaja od Evrope
      -ni kralj Aleksandar Karađorđević nije je imao (kulturu)

      Sve “vidi se”, “zna se”, “poznato je”, “ideološka netrpeljivost ne postoji” “neki antikomunisti pokušavaju”. I naravno, obavezno pljucnuti na Karađorđeviće.

      Nas od te Mihine kulturne Evrope najviše odvajaju gasne komore i civilizacijski projekti tipa “Serbien mus šterbien”.

      Naravno, za vreme komunističkog režima sva srpska groblja su zapuštena, a vidljivi dokazi austrougarskih i ustaški zločina (Dobojski logor, Jasenovački logor) – o nebrojenim mestima gde su komunisti činili najkrvavije zločine, o obeležjima dakako ne može biti ni reči – sravnjeni su sa zemljom. Tito se nikada nije poklonio ni pred jednim srpskim spomenikom. U Jindrihovicama, gde viteški kralj Aleksandar posadio svojom rukom čemprese sa Hilandara na jednom od najvećih srpskih vojnih grobalja, Miloševićev ambasador u tadašnjoj Čehoslovačkoj Đoko Stojičić nije hteo nogom da kroči kada su Srbi obnovili svetinju.

      Konačno, odnos komunista/partizana prema vojvodi Bojoviću i pukovniku Gavriloviću, ili ostareloj Milunki Savić, ili o Soluncima kojima su komunisti čupali brkove (sad će biti da sve ovo antikomunisti izmišljaju) zaokružuje sliku o komunistima, najodvratnijoj bagri i neljudima koja su gazili Srbijom.

      U Srbiji, ko nije antikomunista, nije ni čovek već polusvet.

      • Hm,hmm…Aleksandar se,evropeisao,i na grudima istetovirao germanskog orla na grudima,a ceo ” opus” karadjordjevica,i evropskog nacina razmisljanja vidimo u tekstu
        Koncentracioni,logori u Jugoslaviji

      • @Đorđe Ivković
        Osnovna građanska kultura je da institucije sistema (naročito pravosudne ali naravno, i sve ostale, samo pravosuđe je ogledalo civilizovanosti i građanske kulture društva) daklem, da provode duh zakona po etičkim principima a ne “ispod stola” i “ispod žita) – “Sve u ime naroda a narod se ne pita”! U Srbije je apsolutno i od uvek slaba tačka, lopovluk i korupcije državnih organa su “poslovična”!

        • A bas tako! Od Milosa Obrenovica pa do danas na vladi Vucica i njegove bulumente nista se nije promenilo. Samo se krade i pljacka i to sve u “ime naroda”. Bas onako patriotski.

    • Kralj je pokazao nemoć uvodeći 1929. diktaturu a ustavom iz 1931 g. ukazom, ojačao svoju ličnu vlast. Ustav je nedemokratski i diktatorski. On je samo produžetak stanja od 1929 godine.

  2. Pa ja misaim onda ako je Srbi nemaju, onda ulaskom u Evropsku Uniju i NATO ce je povratiti ili makar izgraditi. Bas genijalno, hvala gospodine Bukovac.

    • Osnovna građanska kultura (i civilizovanost naroda) je da državne institucije sistema provode zakone, odnosno duh zakona po nekoj (zakonskoj) etici a ne “ispod stola” i “ispod žita”! (“Sve u ime naroda a on (narod) se ne pita”)

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here