Прича о првом спорном докторату: Да ли је Исидора Секулић заиста докторирала

Поделите:

Не постоји ни један једини сведок који је видео мужа Исидоре Секулић, њен докторат и другу књигу о Његошу. Да је имала мужа, одбранила докторат и написала још једну књигу о Његошу знамо само из њених казивања, у која се и раније сумњало. Чини се оправдано…

Приче о човеку у кога се заљубила и удала на пропутовању, а који је убрзо и преминуо те га зато нико од Исидориних пријатеља и сународника никада није видео, као и то да је написала и другу књигу о Петру II Петровићу, али ју је због Ðиласове критике прве књиге спалила и успела да уништи сваки траг о раду на том рукопису – доиста звуче мало вероватно, али их је и тешко демантовати. Прича о Исидорином докторату такође звучи невероватно. Међутим, њу је могуће проверити, јер о њему мора постојати бар неки траг. Да ли постоји?

Сведочанство

Kако уопште знамо да је Исидора докторирала?

Тај податак нам је познат из њеног писма блиском пријатељу, чувеном београдском књижару и издавачу Светиславу Б. Цвијановићу, који је био објавио и њене прве две књиге.

Исидора је 16. 9. 1922, са адресе Берлин W, Лутхер Стр. 29. И., Цвијановићу послала дописну карту у којој је, између осталог, навела: „Да, ја сам у јуну месецу стекла докторат.“ Уз ту реченицу је Радован Поповић, који је приредио њену преписку и који изврсно познаје њену биографију, додао напомену: „По њеном казивању – докторирала је из области филозофских наука.“

И то је све што знамо о њеним докторским студијама.

Детаље о одбрани доктората није откривала до краја живота, нити је тај податак наводила у званичним документима или када је јавно говорила о свом школовању. Међутим, он није био непознаница. Њега су наводили и поједини Исидорини савременици који су писали о њеном животу и делу. Штавише, и у неким званичним документима се уз Исидорино име појављивала докторска титула. Рецимо, у извештајима директора Друге женске гимназије, у којој је једно време радила као наставник (документа из 1923, 1925, 1929. и др. чувају се у Архиву Југославије). А данас се готово у свакој биографији Исидоре Секулић налази и информација да је она 1922, у Берлину, постала доктор наука.

Индиције

Зашто је Исидора имала потребу да крије своју докторску дисертацију? Зато што је била скромна? Или можда из неких других разлога? Kако год било, већ само то скривање буди сумњу… Али и још неки подаци из њене биографије. Најважнији су, свакако, они који се односе на њен боравак у Берлину.

Исидора је у априлу 1922. године отпутовала у Берлин, где је требало да проведе „сабатну годину“. Плаћено одсуство с посла је добила претходне године. У допису министру просвете, од 17. септембра 1921, била је навела да би желела да годину дана проведе у Лондону како би завршила своју књигу Линије жениног умног и моралног развића и интензивније се ангажовала у Интернационалном савезу жена чија је централа у Енглеској. Два дана касније јој је из министарства стигао позитиван одговор.

Исидора, дакле, само пар месеци раније планира да отпутује у Лондон како би довршила књигу коју је, како је навела у допису, почела „радити помоћу енглеских библиотека и извора“, а не у Берлин. Радован Поповић је у својој познатој књизи о Исидори напоменуо да је разлог њеног одласка у Берлин био спремање и одбрана докторске тезе. А то је вероватно закључио само на основу информације коју налазимо у њеном писму Цвијановићу. Не знамо да ли је о промени плана обавестила и министарство просвете. Судећи по сачуваним документима – није то учинила. Да јесте, вероватно би морала да након повратка приложи и потврду да је докторирала. Такав документ не постоји.

Исидора мења првобитан план, не одлази у Енглеску него у Немачку, и тамо после само пар недеља успева да ни мање ни више него одбрани докторат, и то на једном од најславнијих филозофских факултета на свету. И то је доиста чудно. Па чак и да је имала написан текст, сама процедура која претходи одбрани рада је компликована и често траје више месеци.

Многи данас немају свест о томе како је раније изгледао процес који се завршавао стицањем докторске титуле. Том титулом онда није могао да се окити скоро свако. Биле су потребне године озбиљног рада у одређеној области, и године и године посвећеног бављења конкретном темом. То је посебно важило за немачке универзитете, и нарочито за тамошње филозофске факултете.

Исидора Секулић, пре 1922. године, није ни један једини дан студирала на неком филозофском факултету. Завршила је била Вишу девојачку у Новом Саду, Српску препарандију у Сомбору и Педагогијум у Будимпешти. Такође, у том периоду нема ни једну једину научну студију о неком филозофском писцу или филозофском проблему. Kасније је писала и о неким филозофима, али есеје а не научне радове. Исидорини есеји су били, како је то добро приметио проф. Драган Јеремић, „ближи музичкој интерпретацији него научној оцени“.

Она, колико знамо, није имала амбицију да предаје на универзитету. Никада се није бавила, нити знамо да је планирала да се бави класичним научноистраживачким радом. Штавише, сматрала је да наука и књижевност не могу ићи заједно, да је то „двојство опасно“. Стога јој докторат није ни био потребан. Тако да није јасно зашто би уопште одлучила да улудо троши силно време и енергију на писање докторске дисертације.

Боравак у Берлину 1922.

Исидора је, као што смо видели, тврдила да је докторирала у Берлину, у јуну 1922. На основу њене кореспонденције могуће је у одређеној мери реконструисати њен боравак у Немачкој. Она стиже у Берлин крајем априла. У својим писмима из Немачке не помиње рад на дисертацији. Али помиње неке друге активности.

Цвијановићу, у току маја, шаље три писма и извештава га да редовно посећује „концерте Бахове с оргуљама“, да упоредо ради на три чланка и да је путовала у Варшаву. Милану Ћурчину, уреднику Нове Европе чији је сарадник била, прослеђује један туђи текст и шаље два своја. Извештава га да припрема и један чланак за Гласник, као и да активно ради у библиотеци и „бироу немачко-американске линије“. Цвијановићу пише да је у Берлину и Бранко Лазаревић…

Исидора је била изузетно марљива особа. Међутим, припрема како доктората тако и саме одбране захтева доста времена и енергије, и најчешће и најмарљивији људи напросто физички нису у стању да се у том периоду баве и другим стварима. А као што смо управо видели, њена свакодневица није уопште била поремећена једним тако захтевним послом. Она редовно одлази у позориште, прати шта се дешава на светској књижевној сцени, активно пише и редовно шаље прилоге за листове с којима сарађује, дружи се с пријатељима, путује изван Немачке итд., итд.

Зато је заиста тешко поверовати у то да је поред свих тих активности, готово успут, стигла и да постане доктор филозофије. Но, чуда се дешавају. Ретко, али се ипак дешавају. Да ли је Исидори пошло за руком да учини то чудо? Рукопис њене дисертације би нам помогао да дамо коначан одговор на то питање.

У потрази за рукописом

Објављивање дисертације након одбране се тих година подразумевало. Међутим, Исидора никада није публиковала свој докторат, нити неки његов део. А није чак сачувала ни рукопис своје дисертације.

Она је своју заоставштину оставила београдској Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Међу рукописима који се тамо чувају нема њеног доктората на немачком. Ми смо, за сваки случај, проверили и њену личну библиотеку, јер смо помислили да је укоричени рукопис могао лако да „залута“ међу књигама, а да то приликом каталогизације није уочено. Међутим, доктората није било ни на полицама њене библиотеке.

Исидора је умела да спаљује своје рукописе, писма, документа и слично, тако да није немогуће да је, из неког разлога, уништила и своју докторску дисертацију.

Потврда из Хумболтовог универзитета

Исидора јесте могла да спали свој примерак доктората, али не и остале копије. Један примерак дисертације је, такви су прописи били и онда и сада, морао да остане факултету на којем је окончала докторске студије. Тада је у Берлину постојао само један универзитет на којем је могла да докторира филозофију. Реч је о чувеном Берлинском универзитету, који је у периоду када је Исидора боравила у том граду носио назив „Универзитет Фридрих Вилхелм“ (Фриедрицх-Wилхелмс-Университäт зу Берлин). Данас носи назив по чувеном немачком научнику Александру фон Хумболту (Хумболдт-Университäт зу Берлин). И његова архива није уништена у току Другог светског рата.

Немци иначе обожавају архиве. Према архивској грађи се односе као према реликвијама. Тако да је потрага за Исидориним докторатом могла да се настави без већих проблема. Успели смо брзо и лако да ступимо у контакт са одељењем за дисертације Универзитетске библиотеке Хумболтовог универзитета, у којој се налазе сви докторати одбрањени на том универзитету, и званично затражили да нам пошаљу информације о дисертацији Исидоре Секулић из 1922. године.

Убрзо је стигао одговор. У каталозима за наведени период нема доктората за који смо заинтересовани. Поред негативног одговора, у писму су нам препоручили да се обратимо и Универзитетском архиву (Университäтсарцхив дер Хумболдт-Университäт зу Берлин), где би, како су истакли, морао да се налази досије Исидоре Секулић, уколико је она икада била уписана на њихов универзитет.

Одмах смо писали Архиву и замолили за информације о студентском досијеу Исидоре Секулић. Одговорили су нам после неколико дана. У писму је колегиница из Архива навела да је извршила детаљну претрагу каталога студената њиховог Универзитета у периоду од 1921. до 1923. године, као и да је прегледала сву архивску грађу и академске радове за период од 1921. до 1925. године. Резултат је био следећи: Исидора Секулић не само да никада није докторирала у Берлину, него тамо никада није ни студирала. Њеног имена на списку уписаних студената Универзитета Фридрих Вилхелм у Берлину – нема.

Последње питање

На крају нам преостаје да одговоримо на још једино питање. Зашто је Исидора, која је била полиглота, вансеријски ерудита, талентована књижевница и призната и слављена културна делатница, измислила још и то да је доктор наука?

У томе нам можда може бити од помоћи чувени Kашанинов есеј о Исидори. Милан Kашанин је, говорећи како се понекад овдашња средина односила према Исидори, записао: „Необдарени учени људи су убрајали у недостатке Исидори и то што није ишла у гимназију и учила на Филозофском факултету.“ Чињеница да је формално завршила, како смо већ навели, само учитељску школу, дискредитовала је Исидору код појединих чланова београдске академске заједнице.

Познато је да је Исидора јако тешко подносила критике, о чему понајбоље говори епизода са Скерлићем. Тако да је, највероватније, разлог да измисли причу о одбрани доктората из филозофије био тај да себе растерети притиска који је долазио из кругова високообразованих сународника. Не знамо у којој је мери у томе успела. Али тиме је бацила непотребну сенку на своју биографију.

Винаверова шала
Станислав Винавер, највећи српски мајстор пародије, објавио је три Пантологије. Друга – Нова пантологија пеленгирике – појавила се 1922, и у њој се, наравно, налази и Исидорино име. Винавер је те године о њој, између осталог, написао:

„Исидора Секулић. Издавач је хтео да добије биографске податке од наше велике списатељке лично. Он је десет пута долазио у њен дворац ‘Из прошлости’. Али су му увек ливреисани лакеји саопштавали једно те једно: ‘Госпођа је на путу, полаже докторат за инат Kсенији И-ој’. (…)“

Из ове Винаверове пародиране биографије видимо да је културном Београду било познато да је Исидора у Берлин отишла како би одбранила докторат.

Наведени разлог због којег је Исидора одлучила да докторира је загонетан и занимљив. А ствари ће бити јасније кад будемо видели ко је Kсенија Прва.

У јануару те 1922. је Kсенија Атанасијевић, на спектакуларан начин, успела да одбрани докторат на Филозофском факултету. И тако је постала прва жена која је докторирала на Универзитету у Београду. Винавер је, стога, највероватније, њу имао у виду, и због тога ју је и назвао „Првом“.

Ако је тако, онда нам његова отровна шала на Исидорин рачун говори да је тада у београдској чаршији постојао ривалитет између Исидоре, која је већ била етаблирана књижевница, и скоро деценију и по млађе филозофкиње, која је постала звезда на београдској интелектуалној сцени одмах пошто је на њу и ступила. А да су они који су били на Kсенијиној страни као њену предност наводили докторат из филозофије одбрањен код чувених професора Бранислава Петронијевића и Милутина Миланковића.

Винаверова шала, наравно, не може да нам разреши проблем доктората Исидоре Секулић. Али она, свакако, јесте симптоматична и не треба је игнорисати. Јер у свакој шали има и…

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here