Priča o prvom spornom doktoratu: Da li je Isidora Sekulić zaista doktorirala

Podelite:

Ne postoji ni jedan jedini svedok koji je video muža Isidore Sekulić, njen doktorat i drugu knjigu o Njegošu. Da je imala muža, odbranila doktorat i napisala još jednu knjigu o Njegošu znamo samo iz njenih kazivanja, u koja se i ranije sumnjalo. Čini se opravdano…

Priče o čoveku u koga se zaljubila i udala na proputovanju, a koji je ubrzo i preminuo te ga zato niko od Isidorinih prijatelja i sunarodnika nikada nije video, kao i to da je napisala i drugu knjigu o Petru II Petroviću, ali ju je zbog Ðilasove kritike prve knjige spalila i uspela da uništi svaki trag o radu na tom rukopisu – doista zvuče malo verovatno, ali ih je i teško demantovati. Priča o Isidorinom doktoratu takođe zvuči neverovatno. Međutim, nju je moguće proveriti, jer o njemu mora postojati bar neki trag. Da li postoji?

Svedočanstvo

Kako uopšte znamo da je Isidora doktorirala?

Taj podatak nam je poznat iz njenog pisma bliskom prijatelju, čuvenom beogradskom knjižaru i izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću, koji je bio objavio i njene prve dve knjige.

Isidora je 16. 9. 1922, sa adrese Berlin W, Luther Str. 29. I., Cvijanoviću poslala dopisnu kartu u kojoj je, između ostalog, navela: „Da, ja sam u junu mesecu stekla doktorat.“ Uz tu rečenicu je Radovan Popović, koji je priredio njenu prepisku i koji izvrsno poznaje njenu biografiju, dodao napomenu: „Po njenom kazivanju – doktorirala je iz oblasti filozofskih nauka.“

I to je sve što znamo o njenim doktorskim studijama.

Detalje o odbrani doktorata nije otkrivala do kraja života, niti je taj podatak navodila u zvaničnim dokumentima ili kada je javno govorila o svom školovanju. Međutim, on nije bio nepoznanica. Njega su navodili i pojedini Isidorini savremenici koji su pisali o njenom životu i delu. Štaviše, i u nekim zvaničnim dokumentima se uz Isidorino ime pojavljivala doktorska titula. Recimo, u izveštajima direktora Druge ženske gimnazije, u kojoj je jedno vreme radila kao nastavnik (dokumenta iz 1923, 1925, 1929. i dr. čuvaju se u Arhivu Jugoslavije). A danas se gotovo u svakoj biografiji Isidore Sekulić nalazi i informacija da je ona 1922, u Berlinu, postala doktor nauka.

Indicije

Zašto je Isidora imala potrebu da krije svoju doktorsku disertaciju? Zato što je bila skromna? Ili možda iz nekih drugih razloga? Kako god bilo, već samo to skrivanje budi sumnju… Ali i još neki podaci iz njene biografije. Najvažniji su, svakako, oni koji se odnose na njen boravak u Berlinu.

Isidora je u aprilu 1922. godine otputovala u Berlin, gde je trebalo da provede „sabatnu godinu“. Plaćeno odsustvo s posla je dobila prethodne godine. U dopisu ministru prosvete, od 17. septembra 1921, bila je navela da bi želela da godinu dana provede u Londonu kako bi završila svoju knjigu Linije ženinog umnog i moralnog razvića i intenzivnije se angažovala u Internacionalnom savezu žena čija je centrala u Engleskoj. Dva dana kasnije joj je iz ministarstva stigao pozitivan odgovor.

Isidora, dakle, samo par meseci ranije planira da otputuje u London kako bi dovršila knjigu koju je, kako je navela u dopisu, počela „raditi pomoću engleskih biblioteka i izvora“, a ne u Berlin. Radovan Popović je u svojoj poznatoj knjizi o Isidori napomenuo da je razlog njenog odlaska u Berlin bio spremanje i odbrana doktorske teze. A to je verovatno zaključio samo na osnovu informacije koju nalazimo u njenom pismu Cvijanoviću. Ne znamo da li je o promeni plana obavestila i ministarstvo prosvete. Sudeći po sačuvanim dokumentima – nije to učinila. Da jeste, verovatno bi morala da nakon povratka priloži i potvrdu da je doktorirala. Takav dokument ne postoji.

Isidora menja prvobitan plan, ne odlazi u Englesku nego u Nemačku, i tamo posle samo par nedelja uspeva da ni manje ni više nego odbrani doktorat, i to na jednom od najslavnijih filozofskih fakulteta na svetu. I to je doista čudno. Pa čak i da je imala napisan tekst, sama procedura koja prethodi odbrani rada je komplikovana i često traje više meseci.

Mnogi danas nemaju svest o tome kako je ranije izgledao proces koji se završavao sticanjem doktorske titule. Tom titulom onda nije mogao da se okiti skoro svako. Bile su potrebne godine ozbiljnog rada u određenoj oblasti, i godine i godine posvećenog bavljenja konkretnom temom. To je posebno važilo za nemačke univerzitete, i naročito za tamošnje filozofske fakultete.

Isidora Sekulić, pre 1922. godine, nije ni jedan jedini dan studirala na nekom filozofskom fakultetu. Završila je bila Višu devojačku u Novom Sadu, Srpsku preparandiju u Somboru i Pedagogijum u Budimpešti. Takođe, u tom periodu nema ni jednu jedinu naučnu studiju o nekom filozofskom piscu ili filozofskom problemu. Kasnije je pisala i o nekim filozofima, ali eseje a ne naučne radove. Isidorini eseji su bili, kako je to dobro primetio prof. Dragan Jeremić, „bliži muzičkoj interpretaciji nego naučnoj oceni“.

Ona, koliko znamo, nije imala ambiciju da predaje na univerzitetu. Nikada se nije bavila, niti znamo da je planirala da se bavi klasičnim naučnoistraživačkim radom. Štaviše, smatrala je da nauka i književnost ne mogu ići zajedno, da je to „dvojstvo opasno“. Stoga joj doktorat nije ni bio potreban. Tako da nije jasno zašto bi uopšte odlučila da uludo troši silno vreme i energiju na pisanje doktorske disertacije.

Boravak u Berlinu 1922.

Isidora je, kao što smo videli, tvrdila da je doktorirala u Berlinu, u junu 1922. Na osnovu njene korespondencije moguće je u određenoj meri rekonstruisati njen boravak u Nemačkoj. Ona stiže u Berlin krajem aprila. U svojim pismima iz Nemačke ne pominje rad na disertaciji. Ali pominje neke druge aktivnosti.

Cvijanoviću, u toku maja, šalje tri pisma i izveštava ga da redovno posećuje „koncerte Bahove s orguljama“, da uporedo radi na tri članka i da je putovala u Varšavu. Milanu Ćurčinu, uredniku Nove Evrope čiji je saradnik bila, prosleđuje jedan tuđi tekst i šalje dva svoja. Izveštava ga da priprema i jedan članak za Glasnik, kao i da aktivno radi u biblioteci i „birou nemačko-amerikanske linije“. Cvijanoviću piše da je u Berlinu i Branko Lazarević…

Isidora je bila izuzetno marljiva osoba. Međutim, priprema kako doktorata tako i same odbrane zahteva dosta vremena i energije, i najčešće i najmarljiviji ljudi naprosto fizički nisu u stanju da se u tom periodu bave i drugim stvarima. A kao što smo upravo videli, njena svakodnevica nije uopšte bila poremećena jednim tako zahtevnim poslom. Ona redovno odlazi u pozorište, prati šta se dešava na svetskoj književnoj sceni, aktivno piše i redovno šalje priloge za listove s kojima sarađuje, druži se s prijateljima, putuje izvan Nemačke itd., itd.

Zato je zaista teško poverovati u to da je pored svih tih aktivnosti, gotovo usput, stigla i da postane doktor filozofije. No, čuda se dešavaju. Retko, ali se ipak dešavaju. Da li je Isidori pošlo za rukom da učini to čudo? Rukopis njene disertacije bi nam pomogao da damo konačan odgovor na to pitanje.

U potrazi za rukopisom

Objavljivanje disertacije nakon odbrane se tih godina podrazumevalo. Međutim, Isidora nikada nije publikovala svoj doktorat, niti neki njegov deo. A nije čak sačuvala ni rukopis svoje disertacije.

Ona je svoju zaostavštinu ostavila beogradskoj Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“. Među rukopisima koji se tamo čuvaju nema njenog doktorata na nemačkom. Mi smo, za svaki slučaj, proverili i njenu ličnu biblioteku, jer smo pomislili da je ukoričeni rukopis mogao lako da „zaluta“ među knjigama, a da to prilikom katalogizacije nije uočeno. Međutim, doktorata nije bilo ni na policama njene biblioteke.

Isidora je umela da spaljuje svoje rukopise, pisma, dokumenta i slično, tako da nije nemoguće da je, iz nekog razloga, uništila i svoju doktorsku disertaciju.

Potvrda iz Humboltovog univerziteta

Isidora jeste mogla da spali svoj primerak doktorata, ali ne i ostale kopije. Jedan primerak disertacije je, takvi su propisi bili i onda i sada, morao da ostane fakultetu na kojem je okončala doktorske studije. Tada je u Berlinu postojao samo jedan univerzitet na kojem je mogla da doktorira filozofiju. Reč je o čuvenom Berlinskom univerzitetu, koji je u periodu kada je Isidora boravila u tom gradu nosio naziv „Univerzitet Fridrih Vilhelm“ (Friedrich-Wilhelms-Universität zu Berlin). Danas nosi naziv po čuvenom nemačkom naučniku Aleksandru fon Humboltu (Humboldt-Universität zu Berlin). I njegova arhiva nije uništena u toku Drugog svetskog rata.

Nemci inače obožavaju arhive. Prema arhivskoj građi se odnose kao prema relikvijama. Tako da je potraga za Isidorinim doktoratom mogla da se nastavi bez većih problema. Uspeli smo brzo i lako da stupimo u kontakt sa odeljenjem za disertacije Univerzitetske biblioteke Humboltovog univerziteta, u kojoj se nalaze svi doktorati odbranjeni na tom univerzitetu, i zvanično zatražili da nam pošalju informacije o disertaciji Isidore Sekulić iz 1922. godine.

Ubrzo je stigao odgovor. U katalozima za navedeni period nema doktorata za koji smo zainteresovani. Pored negativnog odgovora, u pismu su nam preporučili da se obratimo i Univerzitetskom arhivu (Universitätsarchiv der Humboldt-Universität zu Berlin), gde bi, kako su istakli, morao da se nalazi dosije Isidore Sekulić, ukoliko je ona ikada bila upisana na njihov univerzitet.

Odmah smo pisali Arhivu i zamolili za informacije o studentskom dosijeu Isidore Sekulić. Odgovorili su nam posle nekoliko dana. U pismu je koleginica iz Arhiva navela da je izvršila detaljnu pretragu kataloga studenata njihovog Univerziteta u periodu od 1921. do 1923. godine, kao i da je pregledala svu arhivsku građu i akademske radove za period od 1921. do 1925. godine. Rezultat je bio sledeći: Isidora Sekulić ne samo da nikada nije doktorirala u Berlinu, nego tamo nikada nije ni studirala. Njenog imena na spisku upisanih studenata Univerziteta Fridrih Vilhelm u Berlinu – nema.

Poslednje pitanje

Na kraju nam preostaje da odgovorimo na još jedino pitanje. Zašto je Isidora, koja je bila poliglota, vanserijski erudita, talentovana književnica i priznata i slavljena kulturna delatnica, izmislila još i to da je doktor nauka?

U tome nam možda može biti od pomoći čuveni Kašaninov esej o Isidori. Milan Kašanin je, govoreći kako se ponekad ovdašnja sredina odnosila prema Isidori, zapisao: „Neobdareni učeni ljudi su ubrajali u nedostatke Isidori i to što nije išla u gimnaziju i učila na Filozofskom fakultetu.“ Činjenica da je formalno završila, kako smo već naveli, samo učiteljsku školu, diskreditovala je Isidoru kod pojedinih članova beogradske akademske zajednice.

Poznato je da je Isidora jako teško podnosila kritike, o čemu ponajbolje govori epizoda sa Skerlićem. Tako da je, najverovatnije, razlog da izmisli priču o odbrani doktorata iz filozofije bio taj da sebe rastereti pritiska koji je dolazio iz krugova visokoobrazovanih sunarodnika. Ne znamo u kojoj je meri u tome uspela. Ali time je bacila nepotrebnu senku na svoju biografiju.

Vinaverova šala
Stanislav Vinaver, najveći srpski majstor parodije, objavio je tri Pantologije. Druga – Nova pantologija pelengirike – pojavila se 1922, i u njoj se, naravno, nalazi i Isidorino ime. Vinaver je te godine o njoj, između ostalog, napisao:

„Isidora Sekulić. Izdavač je hteo da dobije biografske podatke od naše velike spisateljke lično. On je deset puta dolazio u njen dvorac ‘Iz prošlosti’. Ali su mu uvek livreisani lakeji saopštavali jedno te jedno: ‘Gospođa je na putu, polaže doktorat za inat Kseniji I-oj’. (…)“

Iz ove Vinaverove parodirane biografije vidimo da je kulturnom Beogradu bilo poznato da je Isidora u Berlin otišla kako bi odbranila doktorat.

Navedeni razlog zbog kojeg je Isidora odlučila da doktorira je zagonetan i zanimljiv. A stvari će biti jasnije kad budemo videli ko je Ksenija Prva.

U januaru te 1922. je Ksenija Atanasijević, na spektakularan način, uspela da odbrani doktorat na Filozofskom fakultetu. I tako je postala prva žena koja je doktorirala na Univerzitetu u Beogradu. Vinaver je, stoga, najverovatnije, nju imao u vidu, i zbog toga ju je i nazvao „Prvom“.

Ako je tako, onda nam njegova otrovna šala na Isidorin račun govori da je tada u beogradskoj čaršiji postojao rivalitet između Isidore, koja je već bila etablirana književnica, i skoro deceniju i po mlađe filozofkinje, koja je postala zvezda na beogradskoj intelektualnoj sceni odmah pošto je na nju i stupila. A da su oni koji su bili na Ksenijinoj strani kao njenu prednost navodili doktorat iz filozofije odbranjen kod čuvenih profesora Branislava Petronijevića i Milutina Milankovića.

Vinaverova šala, naravno, ne može da nam razreši problem doktorata Isidore Sekulić. Ali ona, svakako, jeste simptomatična i ne treba je ignorisati. Jer u svakoj šali ima i…

Nedeljnik

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here