Проглашење Српске Војводине

Поделите:

На принципима европске револуције једнакости и слободе,на Мајској скупштини српски народ проглашен је “за политички слободан и независан под домом аустријским и општом круном угарском”

ИЗБОРОМ првог патријарха и првог војводе Српске Војводовине – Јосифа Рајачића и Стевана Шупљикца – Мајска скупштина окончала је први дан заседања. Како је сутрадан, 14. маја била недеља, скупштина је у истом национално-романтичарском заносу препуном наде и очекивања одлука које би требало да унапреде положај Срба у актуелном царству, рад наставила у понедељак, 15. маја.

У духу актуелне револуције у Европи (“Пролеће народа”), чији су принципи били једнакост и слобода, у наставку Мајске скупштине српски народ проглашен је “за народ политички слободан и независан под домом аустријским и општом круном угарском”.

Проглашена је и аутономна територија Србска Војводовина у чијем саставу су били Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном, као и Банат са Границом и Кикиндским дистриктом.

ПРОГЛАШЕН је и “политички савез” Војводовине Сербске са Троједном краљевином Хрватске, Славоније и Далмације “на темељу слободе и савршене једнакости”, “са назнаком да се на истом темељу израде и у живот приведу”.

Изабран је Извршни одбор (касније преименован у Главни одбор) који је имао улогу привремене владе Србске Војводовине. Одбор је имао задатак да разради одлуке Мајске скупштине, а добио је и овлашћење да сазива народни сабор.

Занимљиво је да је Главни одбор имао и одељак за финансије којим је руководио изабрани председник Јован Шупљикац, брат новоименованог војводе Стевана Шупљикца. На место касира Јована Шупљикца постављен је Атанасије Карамата, изданак по богатству чувене цинцарске породице из Земуна.

НА КРАЈУ заседања, Народном одбору дато је овлашћење да, уз сагласност са новоизабраним патријархом Рајачићем, може из народне касе да користи новац за најнужније народне потребе. Одређени су и чланови делегације који ће цара у Бечу обавестити о одлукама Срба на Мајској скупштини.

По завршетку заседања, задовољни народ окићен српским тробојкама се разишао. Велика већина била је одушевљена скупштинским закључцима, али мањи број првенствено старијих српских интелектуалаца није делио еуфорично народно одушевљење.

Један од њих био је књижевник Јован Хаџић (Сомбор, 1799 – Нови Сад 1869), оснивач и први председник Матице српске. Хаџић, у свету књижевности познат под псеудонимом Милош Цветић, на Мајској скупштини представљао је Нови Сад. Заседање је напустио у уверењу да ће донетим одлукама српски народ на себе навући велику несрећу. Сматрао је да није мудро да се Срби одвајају, па чак и супротстављају Мађарима.Није му се свидело ни што се Срби без претходног уговора и одлуке Хрватског сабора, политичким савезом везују за Хрвате.

ЈОВАН Хаџић, не без разлога, како истиче академик Василије Крестић, прибојавао се да ће Срби у савезу са Хрватима доћи у подређену улогу, уместо да легалним путем, а не револуцијом, издејствују споразум са Мађарима.

Попут Хаџића и романописац Јаков Јаша Игњатовић (Сентандреја, 1822 – Нови Сад, 1889) одлуке Мајске скупштине доживљавао је као “народну катастрофу”. Песимиста је био и први секретар Матице српске Теодор Павловић (Карлово/Ново Милошево 1804-1854). Карловце су с нарочитом стрепњом напустили Срби из Будимске епархије. Плашили су се непријатности које би им могли проузроковати Мађари.

Ни Срби из Вуковара нису били сасвим спокојни – страховали су да би избор војводе могао изазвати несугласице са Хрватима. У Хрватској српске одлуке нису прихваћене без двоумљења – док су омладина и демократски опредељена интелигенција поздрављали савез Срба са Троједном краљевином, конзервативни хрватски кругови критиковали су избор војводе и одлуку Мајске скупштине да Срем уђе у састав Српског Војводства.

НОВОИЗАБРАНИ хрватски бан Јосип Јелачић, међутим, није желео да због Мајске скупштине нарушава односе са Србима, свестан неминовности скорог обрачуна са Мађарима у области Војне границе. Да би своју наклоност према српском народу показао на делу, Јелачић је пристао да га на свечаности устоличења, на бански престо уведе патријарх Рајачић.

Пратећи збивања међу Србима с обе стране Саве и Дунава, а у страху од “завере од успостављања независне српске краљевине”, Угарска је брзо и оштро реаговала. Лајош Кошут је Србе назвао бунтовницима, а мађарском генералу Јаношу Храбовском 15. маја наређено је да све градове у јужној Угарској стави у стање ратне приправности.

Министар војни Берталан Семере наложио је Храбовском да прекине све везе између Срба са једне на другу страну Саве и Дунава, те да забрани сваки саобраћај као да је наступило ратно стање.

ЗАДАТАК Храбовског био је и да заплени оружје пристигло из Србије, затим да обавести београдског пашу о “српском непријатељском покрету” и да упозори аустријског отправника послова да ухапси све сумњиве особе и стави штампу под нарочиту присмотру “све док буде трајало ратно стање”.

Наредног дана, 16. маја 1848, комесар мађарске владе Петар Чарнојевић, онај исти који је кратко време словио као кандидат за српског војводу, затражио је од Рајачића да одступи са трона патријарха, поништи све закључке Мајске скупштине и “мане се свију прокламација и расписа”.

Чарнојевић је сматрао да српске одлуке “раздражују духове и ремете јавни ред и мир, угрожавају целокупност државе, изазивају омразу међу различитим народима”. Од патријарха је затражио да се без одлагања покори мађарској власти.

Пошто је новоформирани Главни одбор размотрио и одбио протестну ноту Петра Чарнојевића, одлучио је и да један препис његових примедаба сачува да би будуће генерације Срба виделе какав је потомак великог српског патријарха Арсенија Чарнојевића. Његов оригинални допис су спалили “како српско име не би каљао”, а затим су га проклели “пред Богом и ведрим небом”.

ЈЕДИНО ВИЗУЕЛНО СВЕДОЧАНСТВО

ЧУВЕНУ слику “Српска народна скупштина 1. маја 1848. године” која представља једино визуелно сведочанство о том историјском догађају, новосадски уметник Павле Симић (1818- 1876) насликао је у периоду 1848/1849. година. Реч је о уљу на платну димензија 88х115,5цм. У средишту Симићеве композиције је новоизабрани патријарх Рајачић који у левој руци држи оригиналне царске привилегије аустријског цара Леополда Првог. Тим привилегијама су била загарантована права Срба у Хабзбуршкој монархији. Са леве патријархове стране је национална тробојка, а са десне су царска и мађарска застава. Патријарха окружују фигуре истакнутих личности – Никанор Грујић са леве и епископ Сергије Каћански са десне стране.

 

Novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here