Prvi svetski rat je počeo ispod Kalemegdana

Podelite:

Ostaci austrougarskog monitora „Bodrog” s kojeg su 1914. godine ispaljene prve topovske granate na Beograd, čime je počeo Prvi svetski rat, danas se nalazi na obali Dunava kod Ade Huje. Brod je tri puta potapan i vađen, a sada služi kao privremeni pristan.

Dva dana pre objave rata austrougarska flotila sakupila je svoje snage. U sastavu glavnine na Dunavu, u operativnoj bazi u Zemunu, pored monitora „Temeš”, „Samoš”, „Kereš” i tri patrolna čamca, našao se i monitor „Bodrog”. Bombardovanjem Beograda s ovog monitora, u 23.00 časa 28. jula 1914. godine, Austrougarska je počela Prvi svetski rat.

Tokom 1914. godine monitori su bez većih gubitaka i oštećenja uzdužnom i bočnom vatrom podržavali operacije austrougarskih snaga, rušili mesta duž obala i uspešno prodirali iz Dunava u Savu, defilujući pored odbrane Beograda koja nije imala načina da im se suprotstavi.Srpska vojska nije imala svoju flotilu, a poljska artiljerija nije mogla s uspehom da se bori protiv monitora. Uz to, nije bilo brzometne artiljerije većeg kalibra, velikih početnih brzina i položene putanje.

Krajem septembra austrougarska komanda odlučila je da deo flotile prebaci iz Dunava u Savu, gde su vođene borbe, pošto deo smešten u Brčkom zbog niskog vodostaja nije mogao da dejstvuje.
Monitori su postigli velike uspehe i posle poraza austrougarskih ofanziva sadejstvom i potpomaganjem trupa koje su se povlačile, kao kod Vinče i Višnjice, kod pontonskog mosta kod Beograda i drugih mesta. Da njih nije bilo, gonjeni neprijatelj pretrpeo bi teže gubitke.

Pomoć potučenima

U novembarskoj ofanzivi austrougarska flotila potpomagala je prelazak svoje vojske kod Grocke. Napad se neuspešno završio i prilikom povlačenja preko Save i Dunava nakon poraza na Kolubari. Tom prilikom flotila je ukazala značajnu pomoć kopnenoj vojsci podržavajući povlačenje levog krila, koje se oslanjalo na tok Dunava kod Grocke. Oni su neprekidno po grupama napadali srpske trupe koje su napredovale pravcem Grocka–Beograd i time štitile povlačenje sopstvenih snaga preko Vinče i Višnjice, gde su se 15. decembra izvukli preko Dunava. Tom prilikom, zbog nedovoljnog broja parnih pontonskih skela, prevoženje trupa obavljeno je monitorima, naoružanim brodovima i patrolnim čamcima. Srpska vojska pokušala je da im omete učinak ponovnim miniranjem Dunava, što su onemogućili patrolni čamci.

Grupa monitora upućena u Savu podržavala je povlačenje svojih snaga kod Novog Sela, a naročito kod Šapca, gde je pružila pomoć i u napuštanju grada. Kod Beograda su jedinice flotile štitile trupe koje su se izvlačile iz borbe preko Savskog mosta i to vrlo uspešno, sve do poslednjeg trenutka.

Lična karta 

Monitor „Bodrog” izgrađen je 1904. godine, zajedno s monitorom „Temeš”, u brodogradilištu Danubius-Schonischen-Hartmann u Budimpešti. Imao je deplasman 440 tona, dužinu 56,2 metra, širinu 9,5 metara i gaz 1,2 metra. Naoružanje: dva topa 120 mm, top 66 mm, top 40. i pet mitraljeza 7,9 mm. Pogon snage 1.400 KS. Brzina 13 čvorova. Oklop – bok 40 mm, paluba 25 mm. Akcioni radijus 500 kilometara. Posada: pet oficira, 30 podoficira i 56 mornara.

Da bi onemogućili dalje gonjenje potučenih jedinica, monitori su duž čitavog toka Save, od Novog Sela do Beograda, uništavali sva prevozna sredstva. Uništen je i sav materijal koji su trupe zbog brzog povlačenja ostavile. Po izvršenom povlačenju, monitori su srušili i pontonski most na Savi.

Austrougarska Dunavska flotila izvela je najvažnije operacije za vreme prelaska snaga Fon Makenzena kod Beograda. Sa osam monitora i dve vedete imala je zadatak da pomaže prelaske Treće austrougarske armije kod Beograda, i to na Savi, kod Ade Ciganlije, i na Dunavu kod Kalemegdana i nizvodno.

si-danasU toku noći 6/7. oktobra, posle artiljerijske pripreme, u Zemunu je ukrcan prvi ešelon jedne divizije i desnim i levim rukavcem Velikog ratnog ostrva prebačen ispod samog Kalemegdana. Oni su se, uz velike gubitke, iskrcali i ukopali kod železničkog nasipa, ispod samih zidina, a snažan protivnapad i vatra srpskih trupa sa tvrđave doveli su ih u vrlo težak položaj. Prebačene jedinice nisu mogle da uspostave mostobran.

Njihov položaj bio je otežan zbog kiše i slabe preglednosti, tako da su ostajale bez artiljerijske podrške i veze sa pozadinom i trpele velike gubitke. Dalje prelaženje trupa u toku 7. oktobra potpuno je obustavljeno.Četiri motorna čamca flotile, stavljeni na raspolaganje komandi prelaza, uništila je srpska artiljerija. Tada su sav teret borbe preuzeli monitori, pa Austrijanci samo njima mogu da zahvale što su iskrcani delovi izdržali do 8. oktobra, kada su, uz podršku čamaca, pod Kalemegdan uspeli da prebace nove snage.

Prva propast

U teškom položaju neprijateljska komanda u pomoć svojim iskrcanim trupama uputila je monitore „Bodrog” i „Maroš”, ali su oni upali u jaku vatru sa Vračara. Za podršku su upućena još tri monitora: „Sava”, „Kereš” i „Lajta”, a teška artiljerija napala je srpske položaje. Uspešno dejstvo austrijske teške artiljerije omogućilo je monitorima „Lajta” i „Kereš” da se dunavskim rukavcima privuku do pogodnih mesta ispod Kalemegdana i da, zaklonjeni od dejstava srpske artiljerije, otvore bočnu vatru iz neposredne blizine na srpske položaje.

Blagodareći materijalnoj podršci i sigurnosti zbog prisustva monitora, iskrcana austrijska vojska održala se do noći 7/8. oktobra, kada su joj stigla nova pojačanja. Za to vreme monitori „Bodrog”, „Maroš” i „Sava”, u smeni sa „Temešom”, „Inom” i „Ensom”, sa prostora oko gornjeg rta Velikog ratnog ostrva gađali su srpsku artiljeriju na Vračaru i Kalemegdanu.

Sedmog oktobra monitori su postigli značajne uspehe, ali su sledećeg dana doživeli teške trenutke. Trupe feldmaršala Makenzena uspele su da Savom pređu u Dunav i da 9. oktobra zauzmu Beograd. Od tog trenutka prestale su ratne operacije te flotile na tom sektoru.

Posle dejstava kod Beograda, monitori austrougarske Dunavske flotile dejstvovali su na rumunskom frontu. Među njima je bio i monitor „Bodrog”.
Pred kraj rata Dunavska flotila sastojala se od dva diviziona monitora i od diviziona patrolnih čamaca. Bila je podeljena u borbene grupe od po dva monitora i po dva patrolna čamca. Flotila je ukupno imala osam monitora („Bosna”, „Ens”,„Sava”, „Temeš”, „Bodrog”, „Kereš” i „Samoš”).

Posle proboja Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine, Dunavska flotila je podržavala artiljerijom i obezbeđivala prelaze austrougarske vojske u Srbiji, a uz to i štitila konvoje brodova uz Dunav. Prilikom podržavanja prelaska ostataka austrougarske vojske iz Srbije na levu obalu Dunava kod Pančeva, u toku noći 31. oktobra 1918, zbog iznenadne pojave magle nasukao se monitor „Bodrog”. U pomoć su mu pritekli drugi monitori, a posle njih brod za spasavanje „Samson” i najjači dunavski remorkeri „Vulkan” i „Donau”. Remorkere je potpopila srpska artiljerija i tako je monitor postao plen naše vojske.

Komandant austrougarske flotile, kapetan bojnog broda Marijus Ratković, koji se od 28. oktobra nalazio sa komandnim brodom u Novom Sadu, primio je 30. oktobra telegram o predaji Dunavske flotile mađarskoj vladi u Budimpešti. Jugosloveni i Česi, ukrcani na brodove flotile, otkazali su poslušnost. Posle sjedinjenja svih brodova flotile kod Novog Sada, ona je 1. novembra nastavila uzvodno, da što pre stigne u Budimpšetu.

Nova krštenja

Posle zaključivanja primirja 1918. godine, admiral Trubridž poslao je u Budimpeštu svog pomoćnika sa odeljenjem brodaraca iz srpske Brodarske komande i nekoliko engleskih mornara. Dvadeset četvrtog decembra 1918. godine u Beograd je dotegljeno pet monitora („Sava”, „Ens”, „Bosna”, „Temeš” i „Kereš”) i patrolni čamci „Barč” i „Vels”.

Prvi ratni brodovi novostvorene države upućeni su ka Budimpešti da guše revoluciju u Mađarskoj. U međuvremenu je došlo do prevrata i vlasti Bele Kuna i njegovih revolucionara. Kada su monitori uplovili u Budimpeštu, jedinice narodne vojske s obale i mostova napale su monitore. Tom prilikom ranjen je i komandant grupe monitora, poručnik bojnog broda Darko Mažuranić (negde piše da se zvao Božidar), unuk pesnika Ivana Mažuranića.

Ploveće tvrđave 

Na početku Prvog svetskog rata na Dunavu i Savi samo su Austrougarska i Rumunija raspolagale rečnom ratnom flotilom. Austrougarska je stvorila moćnu flotilu, koja je odgovarala njenim ciljevima, a jezgro su joj činili monitori, oklopljeni i naoružani brodovi, sposobni da dejstvuju po svim ciljevima na kopnu i da izdrže protivdejstva s kopna. Na početku rata Dunavska flotila raspolagala je sa šest monitora i osam vedeta.

Monitori, bojni brodovi na rekama, bili su dugački 50–60 metara, s oklopom debljine 20–70 milimetara koji je štitio najvažnije delove. Zrna s kopna mogla su jedino da oštete dimnjak, vetrolovke, jarbol, topovske štitove i prostorije iznad oklopljene palube, ali nisu mogla da naude brodu. Naoružanje monitora bilo je snažno: oni sa dve kule imali su jednu do tri haubice 120 mm i dva topa istog kalibra, dva do tri protivavionska topa 70 mm i dva do sedam mitraljeza. Tako teško naoružani i oklopljeni monitori bili su prilično spori: brzina im se kretala 12–25 kilometara na čas.

Komandant sastava odlučio je da se povuče, ali su napadnuti sa svih strana mitraljeskom vatrom i bombama sa mostova. Ipak su prošli pored prepreka, pa i minskih, i sutradan stigli u Baju, gde su ostali na straži. Tu su im se priključili brodovi pod mađarskom zastavom, a kratko vreme nakon toga svi monitori – osim „Kereša” – doplovili su u Zemun, potom u bazu u Novom Sadu, gde su sačekali odluku, prema mirovnom ugovoru, o njihovoj podeli među podunavskim zemljama. Jugoslaviji su pripali monitori „Bosna”, „Ens”, „Kereš” i „Bodrog” koji su dobili nova imena – „Vardar”, „Drava”, „Morava” i „Sava”. Tako je austrougarski monitor „Bodrog” postao jugoslovenski „Sava”.

Aprilili…

U Aprilskom ratu 1941. godine monitori „Vardar” i „Sava” našli su se u Dubovcu. Komandant monitora „Sava” bio je poručnik bojnog broda Milivoj Kockar. Naime, čim je Božidar Aranđelović, komandant monitora „Morava”, dobio telegram od poručnika bojnog broda Božidara Nikolića da se Komanda baze Rečne flotile izvlači iz Novog Sada i da će most na Tisi kod Titela biti srušen, zaplovio je nizvodno i oko dvadeset i tri časa 11. aprila, pristao je na šlep na desnoj obali Save u Beogradu.

Odmah su se sastala sva tri komandanta monitora jer su „Sava” i „Vardar” uplovili istog dana popodne. S njima je uplovio i remorker „Tanasko Rajić”, koji je 6. aprila položio mine na ušću Nere u Dunav. Odlučeno je da da se sva tri monitora potope, da se posade ukrcaju na remorker „Tanasko Rajić” i putnički brod „Korana”, a zatim prebace u Zabrežje (udaljeno četrdesetak kilometara) kod Obrenovca. Odatle do Boke Kotorske trebalo je da se mornari prebace vozom. Posada „Vardara” prva je potopila svoj brod i ukrcala se na „Tanaska Rajića”, zatim je potopljena „Sava”, čija je posada ukrcana na „Koranu”, i najzad „Morava” čija je posada podeljena i ukrcana na ova dva broda.

Monitori su potopljeni oko jedan čas 12. aprila, a remorkeri su odmah zaplovili. Kada su plovili ispod mosta preko Save, odmah iznad ušća Save u Dunav, začula se strašna eksplozija. Na brodove se srušio most.

Šta se desilo? Zbog nadiranja nemačkih oklopnih jedinica i motorizovanih trupa kroz Srem, odlučeno je da se most između Zemuna i Beograda sruši u noći između 11. i 12. aprila. Bio je to deo plana odbrane Beograda i uobičajena borbena radnja u sprečavanju neprijatelja da savlada vodene prepreke kakva je Sava. Ta dužnost poverena je inženjerijskom potporučniku Oskaru Klančeku, posle rata potpukovniku Jugoslovenske narodne armije. On nije bio obavešten o prolasku brodova, jer organizovanog sadejstva nije ni bilo.

Od 110 ukrcanih članova poginulo je 95, a ostale je spasao remorker „Raška”. Među poginulima bio je i komandant monitora „Vardar”, poručnik bojnog broda Milivoj Kockar. Kasnije je u Obrenovcu osnovan Mešoviti odred od preostalih članova posade monitora i ostalih brodova potopljenih u blizini Zabrežja. Ovih 450 ljudi, naoružanih ličnim naoružanjem i mitraljezima poskidanim sa brodova, krenuli su prema Jadranu. Jedna grupa je i stigla u Boku, a druga samo do Pala kod Sarajeva, gde su se javili Vrhovnoj komandi, od koje su dobili naređenje: „Položite oružje, jer je donesena odluka o kapitulaciji”.

Monitor „Sava” uzela je rečna flotila Nezavisne Države Hrvatske 1943. godine. Zadržao je ime „Sava”, a partizani su ga potopili noću 8/9. septembra 1944. godine kod Slavonskog Broda. Izvađen je i rekonstruisan 1952. godine i uveden u sastav Rečne ratne flotile pod imenom „Sava”. Plovio je do 1962. godine, a onda je 1963. godine rashodovan.

Pitanje njegove sudbine pokrenuo je poslanik Žika Gojković, a ministar odbrane Nebojša Rodić odgovorio da je dobra ideja da se brod koji se nalazi na Adi Huji izvuče iz vode i preuredi u muzejski prostor, posvećen zbivanjima u Srbiji od 1914. do 1918. godine. Ministarstvo kulture 2005. godine proglasilo ga je kulturnim dobrom i stavilo pod zaštitu.
Autor: Boško Antić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here