Radovan Kalabić: Istina i pomirenje na ex-YU prostorima Ubistvo kralja Aleksandra I Karađorđevića

Podelite:

Jugoslovenski kralj Aleksandar I Karađorđević jeste bio prva velika žrtvanarastajućeg fašizma u Evropi, ali je od njegovog ubistva u Marseju 9. oktobra 1934, prema konačnom istorijskom bilansu, najveću dobit izvukao međunarodni komunizam.

Marsejski atentat na kralja Aleksandra je, istovremeno, razgolitio sve slabosti i brojna ranjiva mesta tzv. zapadnih demokratija između dva svetska rata. Kao što je i belodanom učinio njihovu tadašnju zbunjenost, kolebljivost, koruptivnost, nejedinstvo i neefikasnost u suprotstavljanju nadirućim totalitarnim ideologijama u Evropi toga doba.

„Posmatrajući posledice marseljskog atentata, zaključio je dr Marko S. Marković, čovek dolazi do ubeđenja da u istoriji deluje i Božja promisao. Sve mračne svetske sile behu se udružile da oduzmu život kralju Aleksandru. A svima je njegova smrt donela nesreću i prokletstvo.“[1]

I

Na čelo novoformirane države južnih Slovena, Kraljevine SHS, Aleksandar je došao zahvaljujući herojskoj borbi i velikom požrtvovanju srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. U tom ratu Srbi su izvojevali i prve savezničke pobede na Ceru i Kolubari, a posle povlačenja i Albanske golgote, zatim predaha i oporavka na Krfu, te konačnog proboja Solunskog fronta i trijumfalnog Kajmakčalana, imali su u sumornom ponosu da izbroje 1 250 000 izginulih i oko 700 000 ranjenih!

Ili, 26% mobilisanih, što je predstavljalo skoro jednu trećinu biološki reproduktivnog stanovništva!

Srbi su prema kralju Aleksandru, zbog njegovog porekla, gajili poseban istorijski sentiment, s ponosom pamteći njegovog čukundedu Karađorđa, vožda Prvog srpskog ustanka.

Živo i dirljivo bilo je i njihovo sećanje na Aleksandrovog oca, ostarelog kralja Petra I, koji je sa srpskom vojskom i narodom lično podelio sve strahote i gorčine ratnih iskušenja, ali i svu veličinu vojničkog podviga. Slavne pobede začinjene su, kao najblistavijom krunom, oslobođenjem Kosova i Metohije, nakon više od petsto godina turske okupacije. Zato su kralja Petra nazivali još i Oslobodilac.

Kralja Aleksandra zvali su i Ujedinitelj, zbog toga što je nakon Prvog rata stao na čelo „jednog, a troimenog naroda“, Srba, Hrvata i Slovenaca.

Međutim, koliko su Srbi u novoj državnoj zajednici iskreno voleli i poštovali Aleksandra, toliko su ga radikalni hrvatski, mađarski, šiptarski i bugarski oponenti mrzeli, radeći mu danonoćno i o kruni i o glavi, smatrajući ga simbolom srpskog hegemonizma.

U napadima na kralja Aleksandra najdalje su otišli komunisti. Oni su još 1928, na čuvenom Kongresu u Drezdenu, planirali ne samoAleksandrovu eliminaciju i razbijanje Kraljevine, već i nestanak Srbije

Za odbranu ondašnje Evrope od austrougarske i germanske najezde srpski je narod procentualno položio najviše žrtava među saveznicima, da bi u Versaju Lojd Džordž i Žorž Klemanso, šefovi britanske i francuske vlade, krojili nove državne međe, na brzinu i nerazumno.

I, „u živom mesu Evrope“, kako su zapazili brojni geopolitičari, u traganju za uzrocima i glavnim izvorima potonjih evropskih trvenja i sukoba.

Po versajskom štepu i modelu nastala je i Mala Antanta, koju su činili Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka. U tom sistemu francuskih saveza Beograd je vodio glavnu reč, a jaka ličnost kralja Aleksandra imala je najveći ugled i prestiž.

Zato su i marseljski hici ispaljeni u kralja Aleksandra i njegovog domaćina Luja Bartua, francuskog ministra inostranih poslova, i praktično i simbolično, predstavljali prve ozbiljne pucnje u Jugoslaviju, u Malu Antantu i u Versajsku Evropu – istovremeno.

II

Od rođenja pa do njene smrti Prva Jugoslavija suočavala se sa brojnim i opasnim protivnicima. Na unutrašnjem planu to su, pre svih, bili komunisti i ustaše. Oni su primerom iz prakse pokazali kako i nespojive ideologije sa krajnje desnice i krajnje levice, pa makar i na kraći rok, mogu da se udružuju i sarađuju protiv jedinstvenog protivnika.

U godini ubistva kralja Aleksandara komunistički i ustaški politički osuđenici, kojima se u zatvoru u Lepoglavi pridružuju i tzv. velikobugarski ekstremisti, sklapaju prvi ugovor o saradnji. Već sledeće godine, u Sremskoj Mitrovici, Brozov Moša Pijade i Pavelićev Milo Budak potpisali su sporazum, u čijem se članu 2, između ostalog, navodi da vođstvo KPJ „… priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma…“ [2]

Prvi, neuspeli atentat na kralja Aleksandra izveden je „na domaćem terenu“, u Beogradu, 29. juna 1921. Kralj se tada vraćao iz Narodne skupštine, posle zakletve položene na Ustav. Spasoje Stejić, moler iz Novog Sada i pripadnik KPJ, bacio je bombu na Aleksandrov automobil. Eksplozivna naprava je promašila cilj, ali je ranila desetoricu građana i vojnika.

Od tog događaja jugoslovenski komunisti izlaze iz okvira legalne političke borbe i preduzimaju terorističke akcije, na koje Skupština, po hitnom postupku, odgovara donošenjem Zakona o zaštiti države. Komunistička delatnost biva oglašena za zločin, uz zakonsku pretnju kaznom do 20 godina robije, pa i smrću.

Dobro je poznat, a u komunističkoj propagandi čak i slavljen, teroristički „podvig“ Alije Alijagića, člana beogradskog omladinskog ogranka KPJ, rodom iz BiH, koji je na železničkoj stanici u Delnicama usmrtio tek penzionisanog ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, tvorca zloglasne Obznane i jednog od osnivača Demokratske stranke.[3]

Policijski aparat Prve Jugoslavije vodio je nemilosrdnu i efikasnu borbu protiv unutrašnjih ekstremista, koji su se našli što u zatvorima, što u ilegali, što u emigraciji.

No, zaštitu i potporu spolja, komunisti su nalazili u Moskvi.

Ustaše u Berlinu, a naročito u Rimu.

Međutim, u svakodnevnom političkom životu versajske Jugoslavije i hrvatski političari i njihovi zvaničnici davali su osnovni ton antisrpskom raspoloženju, separatističkim pretenzijama i dezintegracionim procesima u novonastaloj državi.

Uvredljive reči i zapaljive strasti dovele su i do ubistva Stjepana Radića, vođe Hrvatske seljačke stranke u Narodnoj skupštini. Nakon tog zaprepašćujućeg čina, koji se odigrao u najvišem predstavničkom domu, kralj Aleksandar, na Badnji dan, 6. janura 1929. reaguje zavođenjem diktature. Ovaj Aleksandrov iznuđeni politički manevar svi njegovi protivnici koriste kako bi jugoslovenskog monarha saterali u nepopularni i autokratski politički rov. U kome će ga do kraja života gađati pravo u ahilovu petu jugoslovenske državne zajednice. U njenu međunacionalnu netrpeljivost i od samog početka ugrađenu, „sistemsku grešku“. U njen slab izgled na opstanak i na održanje, bez upravljanja čvrstom rukom.

III

Kralj Aleksandar je do poslednjeg časa vodio antikomunističku spoljnu politiku, smatrajući da od boljševičkog centra iz Moskve stiže i širi se najveća pretnja ne samo po njegovu zemlju, već i po budućnost celog evropskog kontinenta, pa i čovečanstva. Posle Prvog rata on je, jedini u Evropi, odbio da uspostavi diplomatske odnose sa Moskvom, na šta se zvanični Beograd odlučio tek 1940. Dakle, šest godina nakon Kraljevog ubistva u Marseju i praktično onda kada je u Evropi već besneo Drugi rat.

Na drugoj strani, službeni Beograd je pružao utočište i gostoprimstvo brojnim političkim emigrantima iz SSSR-a, na koje je Moskva gledala sa podozrenjem, pa i otvorenim neprijateljstvom. Sedište tzv. zagranične Ruske pravoslavne crkve od 1921. nalazilo se u Sremskim Karlovcima. Na njenom čelu bio je mitropolit kijevski i galički Antonije (Hrapovicki). U Karlovcima je održan i Prvi ruski crkveni sabor izvan granica matične države. Nepomirljivi stav otcepljenog krila RPC prema patrijaršiji u Moskvi ogledao se i u deklarativnoj podršci iz Sremskih Karlovaca za obnovu monarhije pod Romanovima.

Mitropolit Antonije do smrti je bogoslužio i činodejstvovao u Srbiji, u kojoj je 1936. i sahranjen, u kripti Iverske kapele u Beogradu.

U Ruskoj crkvi, u Beogradu, sahranjen je 1928. i general-lajtant Petar Nikolajevič Vrangel. On je bio poslednji glavnokomandujući Ruske armije, ili belogardejaca, koji su sa Krima izvršili definitivno povlačenje i evakuaciju. „Crni baron bele armije“, kako su ga figurativno nazivali protivnici, sahranjen je u Beogradu, uz najviše vojne i državne počasti. Opelo su služili patrijarh srpski Dimitrije i mitropolit Antonije. A lični izaslanik kralja Aleksandra na sahrani generala Vrangela bio je general Hadžić.

Nažalost, ni do danas nije potpunije istražen, ni u celini sagledan doprinos koji su brojni stručnjaci, arhitekte, lekari, inženjeri, profesori, slikari… prispevši na tom velikom emigrantskom talasu iz Rusije, pružili u kulturnom, tehničkom i civilizacijskom razvoju srpskog društva.[4]

Kao državnik kralj Aleksandar je ispravno uviđao sa kojih strana iz neposrednog okruženja Kraljevini SHS, a potom Jugoslaviji, dolaze realne pretnje po njen državni integritet i po njenu teritorijalnu celovitost. Zato je naročitu pažnju obraćao na agresivni italijanski iredentizam i stalne pretenzije Rima na Istru i Dalmatinsku obalu. Italija je, ujedno, pružala sigurnu zaštitu i najbezbednije političko utočište ustaškoj emigraciji. Kao što je izdašno naoružavala Mađarsku i krajnju desnicu u Austriji.

Kralj s pravom nije zanemarivao ni mađarske revizionističke aspiracije, razgorele nakon poraza u Prvom ratu i odluka donetih u Trijanonu, na osnovu kojih je Budimpešta izgubila vlast nad oblastima Hrvatske, Slavonije, Srema, Bačke i Banata. U tim pokrajinama, koje su pripale novoformiranoj Kraljevini SHS, ostalo je da živi i oko pola miliona Mađara, pomešanih sa Srbima, brojnom nemačkom manjinom i Rumunima.

Srpska vladarska kuća Karađorđevića oduvek je imala prijateljske odnose sa ruskom carskom porodicom Romanovih, nalazeći u Petrogradu najčvršći oslonac za svoje spoljnopolitičko usmerenje i delovanje.

Sve se, međutim, iz korena izmenilo odstupanjem s prestola i svirepom likvidacijom celokupne carske porodice Nikolaja II Romanova, uključujući i njegovog maloletnog sina i naslednika Alekseja, nakon čega su boljševički dželati učvrstili svoju tiransku vlast u najprostranijem državnom domu na svetu.

Od tog momenta drastično je izmenjena i politička mapa sveta.

Glavni oslonac svoje spoljne politike kralj Aleksandar je od tada tražio u Parizu i na temeljima vojničkog, političkog i diplomatskog savezništva Srba i Francuza iz Prvog rata.. Aleksandrova Jugoslavija je, u godini njegovog ubistva,  podigla i Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Kao i Pobednik i on je rad Ivana Meštrovića i nalazi se u našem glavnom gradu, na Kalemegdanu. Tačno na onom mestu na kome se nekada nalazio Spomenik Karađorđu, voždu Prvog srpskog ustanka i Aleksandrovom čukundedi.

Neposredno pred put u Marsej kralj Aleksandar je ceremonijalno, sa majstorskim čekićem u ruci i ritualnim belim rukavicama, označio svečani početak radova na podizanju spomenika Neznanom junaku na Avali. Zarad ostvarenja Meštrovićeve zamisli, a pod neposrednim nadzorom kralja Aleksandra, dinamitom je i do temelja porušen srednjevekovni grad Žrnov. U Prvom ratu on je služio i kao osmatračnica srpske vojske. Istovremeno je uklonjen i postojeći spomenik-kapela sa krstom, koji se nalazio u podnožju srednjovekovnog utvrđenja, i gde je, prema usmenom predanju bio sahranjen jedan nepoznati srpski vojnik. Krst je odložen u porti crkve u Belom Potoku, a na Avali je niklo monumentalno spomeničko zdanje, koje neodoljivo podseća na faraonske nekropole.

IV

Na francusku obalu kralj Aleksandar se, iz razarača „Dubrovnik“, iskrcao u najnepovoljnijem času. U momentu kada se njegov domaćin i glavni spoljnopolitički partner već bio odredio prema najvažnijem evropskom pitanju tog doba i kada mu je preostalo da za potpuni trijumf svoje politike pridobije još samo svog starog saveznika sa Balkana, jugoslovenskog kralja Aleksandra.

Ključna evropska dilema, o kojoj je reč, glasila je tada: sa Staljinom protiv Hitlera, ili sa Berlinom protiv boljševičke Moskve?

Sva međudržavna i spoljnopolitička svrstavanja u Evropi išla su tada linijom isključivog opredljivanja: ili za savezništvo sa nemačkim nacional-socijalizmom, ili sa sovjetskim komunizmom?

Aleksandrov domaćin Luj Bartu bio je prvi Francuz, koji je Francusku i zvanično doveo do prijateljstva sa Sovjetima. On je odigrao i glavnu ulogu u mukotrpnim naporima Moskve da konačno bude primljena u Ligu naroda. I to baš u godini ubistva kralja Aleksandra, u 1934.

Gradeći politiku zaokruživanja Nemačke, Francuska je, sa Engleskom i Italijom, donela 28. septembra 1934, tzv. Ženevsku deklaraciju, kojom se unapred odbija i preventivno osuđuje tzv.  Anšlus, ili prisajedinjenje Austrije Nemačkoj.

Politika stvaranja čvrstog pojasa oko Nemačke predstavljala je, ujedno, i životno delo Luja Bartua, čiji dovršetak nije doživeo.

Desetak dana pred put u Marsej kralj Aleksandar je dao izjavu kojom je potvrdio svoju nespremnost da se pridruži toj franko-anglo-italijanskoj deklaraciji o sprečavanju Anšlusa.

Tako je i po tom pitanju došlo do neskrivenog razlaza u spoljnopolitičkim stavovima Pariza i Beograda, dotadašnjih vernih saveznika.

Šta je nakon ovog Aleksandrovog opredljenja francuski domaćin očekivao od jugoslovenskog monarha, kada ga je pozvao u goste?

Očekivao je da odobrovolji Beograd, kako bi on u što skorije vreme izgladio odnose sa Italijom Benita Musolinija. Dučeovog političkog štićenika i njegovu marionetu, austrijskog kancelara Engelberta Dolfusa, koji je bio i ljuti protivnik Anšlusa, ubili su 25. jula 1934, pronemački austronacisti, dva i po meseca pred Aleksandrov dolazak u Marsej.

Bartu je kanio da jugoslovenskog kralja pokoleba, izoluje i uplaši. Računao je da, ukoliko već ne može odmah da ga pridobije na svoju stranu u pogledu Anšlusa, da Aleksandra bar drži u stalnom „diplomatskom šahu“.

Zato je za kraj oktobra najavio posetu Parizu rumunskog kralja Karolja, predstavnika druge članice Male Antante, koju je držao u rezervi. Međutim, nakon marsejskog atentata ova poseta je odmah otkazana, ne iz bezbednosnih razloga, već zbog toga što je izgubila prvobitni cilj i svaki politički smisao.

V

S kakvim je, međutim, namerama kralj Aleksandar krenuo na svoje poslednje državničko putovanje i šta je on nameravao da predloži Francuzima?

Politika jugoslovenskog monarha videla je u izmirenju Francuske i Nemačke pravi garant mira i stabilnosti u Evropi. Ali, i najtvrđi bedem u mogućem ratnom sukobu sa SSSR-om.

U vreme Aleksandrove posete Francuskoj, podsećanja radi, Hitler još nije bio prekršio ni jednu važniju odredbu Versajskog ugovora. Pola godine nakon marsejskog atentata on uvodi opštu vojnu obavezu u Nemačkoj, a nakon godinu i po šalje armijske trupe da posednu Rajnu. On je tek tada Versajski ugovor i praktično učinio mrtvim slovom na papiru.

Hitlerov odnos sa Musolinijem u to vreme bio je rezervisan, zategnut, pa i suparnički, prvenstveno zbog obostranih aspiracija prema Austriji, ali i zbog tesnih veza Rima sa Parizom. Do otopljavanja je došlo tek nakon zavođenja međunarodnih ekonomskih sankcija Rimu, zbog vojne agresije na Adis Abebu, iz oktobra 1935, i okupacije Abisinije (Etiopije), u maju sledeće godine. Vođa Trećeg rajha je jedini u Evropi tada energično priskočio u pomoć svom budućem velikom savezniku, a odnosi između Berlina i Rima postali su bliski i srdačni tek nakon ovoog Firerovog solidarnog gesta.

Kralj Aleksandar je s pravom procenjivao da bi Austrija pod nezvaničnim Musolinijevim protektoratom predstavljala veću opasnost za Jugoslaviju od Beča koji bi bio prisajedinjen Berlinu. Uostalom, njegovu procenu kao ispravnu potvrdile su i otvorene arhive iz kojih se jasno vidi da je Nemačka tek nakon uklanjanja Milana Stojadinovića, s početka 1939, počela aktivno i otvoreno da se meša u tzv. hrvatsko pitanje u Jugoslaviji. Da radi na razbijanju Jugoslavije, podržavajući hrvatske secesionističke ideje i pravo naroda na samoopredelenje.[5]

Kakvo je, međutim, bilo držanje Velike Britanije po pitanju Anšlusa?

O tome najbolje svedoči jedan dokument iz 1935, koji je objevljen tek 1997.

Reč je o zapisniku sa jednog sugestivnog diplomatskog razgovora, vođenog u Berlinu između Adolfa Hitlera i sera Džona Sajmona, engleskog ministra inostranih poslova. Iako zvanični potpisnik Ženevske deklaracije o sprečavanju Anšlusa, London kroz usta svog resornog ministra u neuvijenoj formi saopštava vođi Trećeg rajha da :

Vlada Njegovog Veličanstva ne može biti uznemirena oko Austrije na isti način, kao, na primer, oko Belgije, to jest zemlje koja se nalazi u najbližem susedstvu s Velikom Britanijom.“[6]

Hitleru je ostalo samo da se iskreno zahvali Vladi Njegovog Veličanstva na njenom razumevanju, velikodušnom ustupku i na svojevrsnom, neočekivanom „poklonu“.

Uoči Kraljeve posete Francuskoj Beograd je sklopio jedan vrlo povoljan trgovinski ugovor sa Berlinom. To je, međutim, dalo povoda francuskoj i italijanskoj štampi za širenje dodatnih optužbi i jetkih komentara na račun spoljnopolitičkog kursa kralja Aleksandra, čijem je dolasku u Marsej prethodio pravi medijski linč u levičarskim listovima. Primera radi, ni u naslovima Imanite-a, organa francuske Komunističke partije, nije se prezalo od neprijateljskog, uvredljivog i harangirajućeg tona, u kome je kralj Aleksandar otvoreno nazivan tiraninom i groznim mučeteljem, koji „šuruje“ sa Hitlerom.[7]

Nisu prošla ni tri meseca od marsejaskog atentata, a Musolini je u Montreu, decembra 1934, sazvao međunarodni kongres fašističkih partija. U radu ove Fašističke Internacionale, svojevrsne preteče Pakta Antikomintern iz 1939, učestvovali su predstavnici šesnaest evropskih zemalja.

Zato su neki ironični hroničari Evropu iz tog perioda slikovito opisivali i kao kavez škorpiona.

Četiri godine nakon marsejskog atentata Hitler je izvršio Anšlus, dovodeći pred svršen čin i nosioce tzv. zapadne demokratije u Evropi, u kojoj se niko više nije sećao ni real-političkih stavova, ni dobronamernih upozorenja, ni pragmatičnih predloga kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Kao što ga niko u svetu Zapadne demokratije nije ni pomenuo kada su Hitler i Staljin, pet godina posle Aleksandrovog ubistva, sklopili Sporazum o nenapadanju.

VI

Atentat na kralja Aleksandra bio je klasičan teroristički akt, kao što je i njegova fizička likvidacija predstavljala obrazac političkog ubistva, iza koga su stajali politički motivi i ciljevi, uostalom, kao i politički nalogodavci.

U čijem je najvišem političkom interesu bilo da naoruža ruku Bugarina Vlade Georgijeva „Černozemskog“, profesionalnog ubice iz redova Vanče Mihajlova (VMRO) i neposrednog izvršioca ovog gnusnog zločina, uz sadejstvo sa ustašama?

Zvuči paradoksalno, ali je mnogo lakše doći do odgovora na pitanje kome nije išla u prilog Aleksandrova smrt, jer bi se tada, izvan kruga zainteresovanih za Kraljevo smaknuće, mogao naći poprilično usamljeni – Adolf Hitler.

Zato smo, bez zlobe u srcu i laži na jeziku, dužni da navedemo nepobitne činjenice u vezi sa marsejskim atentatom, koje svojom brojnošću, hronologijom i rasporedom, ujedno, čine i respektabilni optužni materijal protiv njegovih političkih aktera i saučesnika u ovoj političkoj likvidaciji.

Zahvaljujući jugoslovenskoj i belgijskoj strani francuska je obaveštajna služba došla u posed autentične fotografije atentatora, još pre prispeća kralja Aleksandra u Marsej. Ona je za „crnozemnim izaslanikom“, međutim, tragala po celoj Francuskoj, ali jedino ne i u Marseju?!?

Luj Bartu je lično odbio pomoć jugoslovenskih agenata, tražeći od njih da ostanu u Beogradu!?

Pet dana pre Aleksandrovog dolaska u Marsej francuski avijatičari, uz pompezni ispraćaj, odlaze u Veneciju, odakle francuski izveštači javljaju, a francuski listovi na naslovnim stranama objavljuju i slave „dan francusko-italijanskog bratstva po oružju“!

Istovremeno, Musolini omogućuje neometano prebacivanje atentatora, VMRO-vaca i hrvatskih ustaša, iz Italije u Francusku, na mesto zločina!

Tri dana pred ubistvo kralja Aleksandra Duče drži vatreni govor u Milanu, povodom prijema francuskih avijatičara. Grmeći kako je povređen „do dna duše“ napisima u jugoslovenskoj štampi, on u goropadnom tonu isključuje svaku mogućnost za poboljšanje odnosa sa „susetkom na drugoj obali Jadrana“!

Marsejski garnizon ispražnjen je od tzv. kadrovaca, takođe, tri dana pred Aleksandrov dolazak, a susedni garnizoni, poput onog u Avinjonu, nisu ni pozvani u pomoć!

Predsednik marsejske opštine dr Ribo ostao je bez policijskih ovlašćenja uoči i na dan posete jugoslovenskog suverena!?

Puna nadležnost za bezbednost jugoslovenskog kralja prešla je u ruke tzv. Nacionalne policije opšte bezbednosti, koja je angažovala oko 1.500 čuvara reda i mira. Za grad čije su ulice toga dana bile preplavljene stotinama hiljada ljudi ova brojka je predstavljala ponižavajuće bagatelisanje jedne značajne državničke posete sa najvišim stepenom rizika!

Uoči prijema kralja Aleksandra od šefova policije su oduzete sve pisane naredbe izdate tim povodom!?

Čuvarima reda izdato je naređenje da budu okrenuti licem prema povorci, a ne prema masi, čime su svedeni na puke statiste i neme posmatrače!?

Za prevoz jugoslovenskog monarha i njegovog francuskog domaćina izabran je stari model otvorenog automobila, tzv. kabriolet, bez pokretnih papučica, koji se kretao brzinom od 8, i slovima: osam kilometara na sat!?!

Motorizovana pratnja automobila nije ni bila predviđena. Zaustavljeni su čak i policajci na biciklima, koji su sa obe strane trebali da prate povorku!?

Sa obe strane automobila, na njegovim papučicama, trebali su da stoje jedan pukovnik mobilne garde i jedan pukovnik iz 141. pešadijskog puka. Obojica su, međutim, u poslednjem momentu povučena?

Vozač automobila bio je uposlenik Kraljičine službe, a do njega je, umesto policijskog agenta, sedeo jedan baštovan, inače poznat kao posvećenik u uzgajanju cveća!!!

VII

Pošto su izvršene najtemeljnije i sistematske pripreme za praktično streljanje kralja Aleksandra i njegovog domaćina Luja Bartua, na scenu je mogao da stupi i unajmljeni dželat sa zvučnim nadimkom.

I stupio je.

Černozemski – težak kao crna zemlja.

Onaj – čiji je zanat da ljude po narudžbini i s uživanjem predaje crnoj zemlji.

Krvavi zadatak mu je prethodno i do najsitnijih detalja olakšan do te mere, da mu je ubistvo krunisane glave predstavljalo jednu od lakših porudžbina i pravi rutinski trening.

Njegovi pucnji su, izgleda, s najvećim odobravanjem dočekani u Rimu.

Ali su, sa ništa manjim nestrpljenjem, iščekivani i u Parizu.

Među brojnim i nepomirljivim protivnicima Bartuove politike.

U neposrednoj blizini mesta na kome je izvršeno pogubljenje kralja Aleksandra, na sred ulice, pred nosom i očima policije, bio je parkiran jedan kamion pun komunista, koji su pevali Internacionalu.

Scena nekrofilnog orgijanja, kako su je docnije opisali francuski izveštači, bila je dostojna najraspojasanijih komada iz nadrealističkog teatra i pozorišta apsurda.

Demonska verzija opela jugoslovenskom kralju, u izvedbi sledbenika Nove vere, međutim, nije bila namenjena samo šarolikim masama u Marseju, već prvenstveno boljševičkim ušima u Moskvi.

Te velike uši su tek tada, s primetnim olakšanjem i uzdržanim zadovoljstvom, primile vest o uklanjanju jednog od najozbiljnijih, najdoslednijih i najopasnijih protivnika komunizma u Evropi.

Iako je glasila kratko, vest je imala dalekosežno istorijsko značenje:

Ubijen je jugoslovenski kralj Aleksandar I Karađorđević!

 

NSPM

 


[1] Marko S. Marković: „Na smrt osuđeni“, Hrišćanska misao, Beograd, 2004, str. 150.

[2] AVI, Nedićeva građa, K.I.F.I D9-9a

[3] Dr Živko Topalović: „Začeci socijalizma i komunizma u Jugoslaviji“, The Peasant Yugoslavia Limited, London, 1960. copyright by Dr. M. Sekulich, 100 Oslo Court, London, N.W.B. Druck: Dr P. Belej, Munchen, Germany

[4] Miroslav Jovanović: „Ruska emigracija na Balkanu“, Čigoja štampa, Beograd, 2006.

[5] Izveštaj nemačkog poslanika u Beogradu Fon Herena Berlinu, od 7. marta 1939, u: Documents on International Affairs, No. 310, str. 411.

[6] Natalija Naročnicka: „Sporazum koji je izmenio tok Drugog svetskog rata“, Nova Evropa, Evrogiunti, Beograd, 2007, str. 38.

Podelite:

3 Komentari

  1. Njegovo “Jugoslovenstvo” ga požderalo,kao i masu nevinih Srba. Ajd što je njega,on je tu kašu i zakuvao,nego najžalije mi onolikog Srbskog naroda pobijenog po Jasenovcu i jamama. To su uradili isti oni koje je ta istij Aleksandar “pomilovao” i ubacio u vojsku i institucije vlasti. Da je više slušao patriotski nastrojene Srbe,a manje svoju braću masone sve bi bilo dobro. Da skratim,čovek bio megaloman i obilo mu se o glavu.
    Svi Karađorđevići od njega na ovamo nisu više Srbska dinastija nego Jugoslovenska. Ovim današnjim potomcima Karađorđa ne bih dao dve ovce na papiru. Hvale se kako svi pričaju po par svetskih jezika a svoj maternji Srbski natucaju. Strašno!

  2. Iz ovoga teksta je vidljivo da taj kralj (Aleksandar (I?) Karađorđević) nije bio samo bahat, sujetan i magaloman negi i univerzalni glupan! Totalni idiot! I takvom idiotu (kralju Srbije) akademici srbske akademije su klicali “viteški kralj!? Čini se da su tu “akademiju nauke” činili (čast izuzecima ali uglavnom – idioti! slično ili isto kao i danas SANU. Sačuvaj Bože Srbe od takvih kraljeva idiota kao što je bio taj kralj Aleksandar Karađorđević i ovih sadašnjih SANU akademika!)

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here