“РАЊЕН ЈЕ ИСЦРТАО РАСПОРЕД МИНА ДА ЗАШТИТИ САБОРЦЕ” После тога, потпоручник Леовац се вратио на Кошаре и то га је коштало живота

Поделите:

“Када је радио-веза закрчала сви су се тргли. Четири речи одјекнуле су између њих – нашег Леовца више нема. Мук. Нико од њих који су се нагледали толико смрти и недаћа претходних дана није могао да поверује. Отишао је један од најбољих. Кажу да је тај дан последњи у којем је командир карауле ‘Морина’ пустио сузу”.

Ово је одломак из романа “Зов Карауле” аутора Ненада Милкића. У њему, прича о једном јунаку – потпоручнику Предрагу Леовцу који је живот дао на Кошарама, 14. апирла 1999. године.

Рођењем Пљевљак, Предраг Пеђа Леовац већ од својих најранијих младалачких дана почиње да се интересује за дисциплину тела и психе, па је у свему томе врло лако завршио Војну академију.

Међутим, већ његово прво запослење га шаље на Косово и Метохију и то на позицију командира вода за интервенцију 53. граничног батаљона Приштинског корпуса да брани границу.

Рањавање и крвави папир
И онда први изазов -1998. године Пеђа задобија тешке повреде од противпешадијске мине због чега је хеликоптером пребачен на ВМА.

Његови саборци кажу да је при рањавању испустио пушку у минско поље. Граничари су са тог места капетану Душку Шљиванчанину донели, како причају, крвави папир на коме је рањени Пеђа нацртао распоред мина уз поруку да се поље разминира како би се спречило страдање још неког војника.

Леовац се, према даљој причи, није дуго задржао у болници, да не би заузео место рањеницима, па се касније опорављао код куће.

“Не брините за мене, јер ја за свој живот не бринем”
Миле Леовац, његов отац јављао се Душку Шљиванчанину говорећи му да се Пеђа све време распитује за своју пушку. Касније су наводили да га је управо његова пушка вратила на бојиште.

– Не брините за мене, јер ја за свој живот одавно не бринем. Ако не преживим, сахраните ме испод крушке на селу – причали су његови најближи да се тако поздравио са својом мајком при повратку на ратиште.

А онда је кренула битка на рејону карауле Кошаре 9. априла 1999. године. И управо су граничари 53. граничног батаљона учествовали у најкрвавијим борбама. У једној од њих, тада 24-годишњи Леовац је изгубио живот, добивши смртоносни погодак снајпером.

Метак му је завршио у врату, а његови саоборци су га на шаторском крилу донели до карауле, где је на путу, негде код Ђаковице и издахнуо.

“Застао је да више никада не крене. Осетио је као да га је нешто пецнуло у врат и то је место притиснуо дланом. Насмешио се и кренуо најближем до себе да нешто каже, али је уместо речи, из уста испљунуо крв. Спустио је руку са врата, а цела шака се црвенела (…) Метак испаљен са висине из снајпера, погодио га је у врат и прошао кроз тело поред самог срца. Предраг Леовац се сручио на земљу”, описани су у књизи “Зов карауле” последњи Предрагови тренуци.

Када су Предрагове личне ствари допремљене у кућу у Пљевља, његви најближи затекли су у официрској бележници коверту са 300 немачких марака на којој је писало “За не дај Боже”.

То је био новац који му је отац дао када је кретао на студије, а касније су од њега купљена два прстена за његова два брата за успомену и да се не заборави.

У част погибје овог јунака која је тешко пала како командиру тако и саборцима, војници су направили извор близу карауле “Ћафа Прушит”, давши му Пеђино име.

Улица у којој је живео у Пљевљу добила је име по овом јунаку, као и културни центар у овом граду који баштини сећање на овог јунака и бави се хуманитарним радом.

У борбама на КиМ учествовале су тада многе јединице Војске Југославије, али су током прва два дана напад непријатеља зауставили припадници 53. граничног батаљона – младићи на одслужењу војног рока и неколико старешина.

Blic

Поделите:

1 коментар

Оставите одговор на Пера Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here