РАТKО ДРАЖЕВИЋ: Најпоузданији Титов човек за шверц цигарета

Поделите:

Да је био жив у време избијања дуванске афере, почетком 2001. године, у коју је био увучен сам државни врх Србије, Ратко Дражевић, власник биографије преголеме за три живота, Титов удбаш, вероватно би се само насмејао знајући да иза целе ујдурме стоји сукоб унутар служби. Јер Дражевић је у своје време, након завршетка Другог светског рата, осмислио најуноснији државни бизнис којим се пунила буџетска каса – шверц цигарета. Он је новинару Миломиру Марићу до детаља описао функционисање Титове спољнотрговинске хајдучије, коју је, према сопственом признању, предводио. Kанали шверца дувана које је Ратко осмислио и утабао истоветно су коришћени деценијама касније.

Уз подсећање на детаљ из интервјуа Љубише Ристића датом “Експресу”, у којем наводи како је упао у канцеларију тадашњег шефа тајне српске службе негодујући због нечега, а овај му сасвим смирен одговорио: “Служба је једина домовина”, нема шта више да се дода. Ево шта је Дражевић испричао о шверцу цигарета.

“Kада су, 1947. године, укинути окрузи, сви ми начелници Удбе повучени смо у Београд, у Удбу за Србију, у којој сам неко време водио контраобавештајно одељење. Све се сводило на хватање иностраних шпијуна, углавном из Трста, одакле је била главна навала све до резолуције Информбироа, када смо почели да се бавимо руским шпијунима и информбировцима. То ми није било интересантно као онда док сам гањао четнике. По сваку цену желео сам да побегнем негде из Удбе. Већина мојих другова отишла је тада у дипломатију, а ја у спољну трговину, за шта се још нико није отимао. Није било пара, девиза, а требало је модернизовати полицијску технику, купити радио-станице и створити средства за агентуру и рад контраобавештајне службе.

Трска да завара

Предложио сам Kрцуну Пенезићу да Извршно веће Србије формира специјално одељење које би се тиме бавило. Влада је предложила Владу Вишњића, а Удба мене, да у оквиру предузећа “Морава”, које је почело неки шверц у Немачкој, кренемо с послом који ће довести до формирања “Генекса”. Од те “Мораве” преузели смо шверц цигарета, тобоже под фирмом извоза трске у Немачку. У вагоне се около стављала трска, а унутра цигарете, које су преузимале јеврејске групе с којима смо добит делили на равне части.

Потом смо исти такав канал с цигаретама успоставили према Италији, одакле су трговци долазили глисерима да утоваре робу на отвореном мору и одмах је исплате на лицу места. Због тога је дошло до сукоба између нас и савезне Удбе око поделе тржишта, што је довело до прљавих међусобних подметања.

На пример, један Италијан из Трста који је био јако богат шверцер, али је зазирао од трговине дрогом био нам је главни партнер. У сарадњи с њим овладали смо тим тржиштем, па је словеначка Удба њему у току ноћи скинула гуме са аутомобила и напунила их хероином, а на граници му поставила заседу да би га ухапсила и стрпала у затвор. Ни крив ни дужан одлежао је две године.

Сав државни шверц био је наш. Паре су углавном одлазиле у црни фонд, који је био уредно пријављен код Народне банке. У то време су се правиле фунте у злату – тако претворене вределе су 20 одсто више. Организовали смо откуп долара на црно, откуп брилијаната. Та осиромашена буржоазија била је присиљена да продаје породични накит, злато. А кад је било неопходно, кад је државна благајна до дна била испражњена, прибегавало се буквално организованом криминалу и пљачки по кућама. Одношене су иконе, слике, злато, сребро, намештај, девизе из сламарица. На тај начин прибављена је неопходна материјална корист и смишљено је утериван страх у кости у круговима обележене реакције. Имали смо неког Ацу Лекића, Јеврејина, који је повремено одлазио на берзу у Амстердам и то продавао.
Дил са Швајцарцима

Тако су стваране прве девизне резерве и средства за минимално функционисање државе, полиције, обавештајне службе.Прво је нас пет-шест у оквиру предузећа “Морава експорт-импорт” формирало засебну групу чији смо Влада Вишњић и ја били руководиоци. У међувремену смо почели да радимо црне послове на релацији исток-запад преко Источне Немачке. Тако се продавао угаљ. Један од најбогатијих људи у Швајцарској, Вајтнауер, радио је с нама на шверцу цигарета за цео свет. Били смо велики пријатељи. То је једна богата трговачка кућа, стара преко 150 година. Држали су је његов отац и његови преци. Он је толико зарађивао на том шверцу цигарета да, иако је добит делио с нама, њему није представљало ништа да ми, рецимо, плати све трошкове пошто се знало да ја нисам могао да од “Генекса” ишта украдем. Цигарете које смо ми плаћали, на пример, 100 долара, продавали смо за 500 долара у Немачкој, тако да нам је чисто остајало 400 долара. По уговору смо делили пола-пола. Ми смо куповали преко Вајтнауера цигарете које су долазиле из Америке и биле стациониране у неком царинском складишту да не би могле да се шверцују. Оно што је ишло за Италију стајало је код нас у Поречу, а што је ишло за Југославију и исток било је у царинским магацинима у Београду.

Ја сам тада живео у Швајцарској, а његове су зараде биле такве да је он мени плаћао хотелски смештај, јер да ми је то плаћао “Генекс”, ја бих због радника морао да идем у неки скроман хотел, а не у овај, најлуксузнији, где сам имао петособни апартман. А њега баш брига јер се то на крају њему одбија од пореза. Седи египатски краљ Фарук, седи наш краљ, седам краљева у егзилу и ја с њима, ту у истом хотелу, а са оперском певачицом водим љубав.

Е, тада се могло десити да сам продао камење уместо штофова. То је био један од најкрупнијих спољнотрговинских потеза, захваљујући којем смо лако зарадили 250.000-300.000 долара, што су у оно време биле огромне паре. Увече сам седео, размишљао како бих смислио неки спектакуларан посао. На западу су већ харале јеврејске казнене групе, које су биле буквално пропаст за Белгију, а за Немачку нарочито, и које су остављале свуда за собом само пустош. Оне су углавном биле концентрисане у Бриселу, док су имале своје разгранате и ефикасне организације по Немачкој. Због огромних људских и материјалних жртава у рату. Јеврејима је све толерисано док поново не стану на ноге. Дешавало се да 90 одсто тих послова не успе, међутим, кад те шверцерске трансакције успеју, онда се за једну ноћ направи капитал.

Сребро из Албаније

Прва рутинска истрага, због оних новина, бацила је сумњу на Италију и Аустрију. Међутим, осигуравајуће друштво је дало камен на анализу, на основу које је установљено да камен потиче из Југославије. То је после легло. По правилу, ако се тачно не утврди кривица за штету по дужини железничке пруге, то се наплати од свих железница. Поуздано знам да то никад нико није наплатио. А шта је било, како је испало, ја никад нисам смео много ни да се интересујем. За те динаре које смо добили за продају штофова, а у питању је била огромна, баснословна сума, купили смо сребро у Албанији. Ти енглески штофови су били прворазредни, продавали смо их по предузећима у целој земљи. А сребро смо утоварили у шест пуних камиона, отерали их у Цирих и добили 300.000 долара. То су биле паре с којима смо могли да почнемо озбиљно да радимо. Имали смо капитал јер ко је у то време имао 300.000 долара, тај је стварно био газда.

Ја, рецимо, нисам ишао у Бразил, где смо после полулегално, уз екстра профит, продавали радио-апарате из Јапана, што нису смели да раде бразилски увозници. Али ми смо се, ипак, клонили тих дивљих послова, тржишта и земаља чим смо стали на ноге и мало се средили.

Читава та наша хајдучка спољна трговина настала је из велике нужде у време стравичне економске блокаде после резолуције Информбироа, док се још нисмо успели изборити за милост и заштиту западних земаља. Kао сасвим реална могућност узимала се скорашња совјетска окупација доброг дела југословенске територије, као и неопходност благовременог организовања партизанског, герилског отпора. А да би се дошло до пара, Тито и Извршни биро ЦK СKЈ су донели одлуку да се поред већ постојећег легалног предузећа савезне Удбе “Инвест-импорта”, организују по свим републикама успешне капиталистичке спољнотрговинске фирме за црне и шверцерске послове. У складу с тим, Kрцун Пенезић је у мају 1952. поверио Влади Вишњићу и мени формирање “Генерал-експорта” (“Генекса”).

Заправо, то је било само природно озваничење онога што смо стидљиво радили и раније, уз продубљивање већ трасираних канала према иностранству. А за тај период ме везују моја највећа животна некомунистичка пријатељства, која су, упркос свему, деценијама остала непомућена, као што је обострано несебична сарадња с бечким Јеврејином Лудвигом (Лајошем) Вајсом, који је тиме само испунио мудри аманет свога оца, који му је за време рата у паници говорио: “Сине, ако ти било када буде тешко, иди у Србију јер тамо Јеврејин може да постане и официр!”

С временом смо се толико осилили да су од нас зазирале и најпрепреденије јеврејске групе. Једанпут их је Влада тако зезнуо када им је утрапио две тоне камене соде, која је већ била оксидирала у Трсту, па су они поред тога морали да плате некоме да то баци у море.

Никако нисам могао да се отарасим једне жене, Терезе, и решио сам да од ње побегнем пословно у Америку. Тобоже за представника „Генекса”. У ствари, у Америци још увек није била довољно развијена наша обавештајна мрежа па је требало да је оснујем под окриљем „Генекса” иако је то, макар номинално, било југословенско-америчко предузеће за целокупну привредну размену.

Ухватили су ме ови из СИП-а, из Kоординационог одељења. Ајде, кажу, нема смисла чиме се бавиш. И ја поведем двојицу њихових проверених агената. Један је дотле био технички директор Радио-Београда, неки Ћира Ћировић, а други Срећко Гиздавчић, неустрашиви херој. Он је, на пример, после ослобођења у Италији вршио атентате на усташе. Мајку им њихову, у Америци су ме обојица издали. Обојицу је преврбовала америчка служба и тако разоткрила моју праву улогу. Обојица су после остала у емиграцији – један је умро од рака, а други и дан-данас жив у Америци.

“Југославија филм”

У то време се у ЦK СK Југославије расправљало нешто о филму, нека комисија за културу оценила је отприлике да „Југославија филм” нешто представља па да треба да се реши њен кадровски случај. Саму идеју да ме пошаљу на филм доживео сам као највећу деградацију у животу. Говорило се да идем за директора “Инвест-импорта”, велико предузеће савезне Удбе, за директора Београдског сајма, за директора ЈАТ-а. Притисци са свих страна били су стравични: “Па, вратићеш се назад кад све тамо средиш!” А ја сам још био мало ошамућен због оне жене, Терезе, јер је она мени у инат отишла с другим. И ја пристанем. Рачунао сам, макар на филму има доста других прелепих жена.

Видео сам одмах да у “Југославија филму” немам ништа нарочито да радим, а још сам био пун снаге, па и релативно млад, 40 година. Основао сам представништва у Паризу и Минхену, послао једног делегата у Јужну Америку, а другог на Далеки исток, у Јапан. Пошто запослени нису имали станове, ја сам на Тргу Маркса и Енгелса изнад пословних просторија дигао два спрата, заједно са Синишом Kатанићем, који је био представник “Сименса”. Њему су требале просторије, а мени станови. Продао сам пословни простор и решио сва стратешка питања “Југославија филма” поделивши 25-26 станова. За нешто више од пола године све сам то завршио и опет остао без посла. Долазио сам ујутру у девет сати у канцеларију, потписао шта има и одлазио у Безистан на кафу са Синишом. Време је споро пролазило, требало је сачекати крај радног времена.

Спремао сам се да бежим с филма. Kрцун и Милош Минић су ми нудили да ме поново кандидују за народног посланика, али нисам хтео ни да чујем. У то време је почело да се тресе у “Авала филму” јер је три-четири године производио по три дотирана филма из НОБ-а који нису могли ни на Пули да прођу, а камоли у иностранству. Била је замрла српска производња па су хтели да смене директора “Авала филма” и да поставе мене. Прихватио сам искључиво зато што су тада, 1960. године, у “Авали” сви били против мене…”

Ekspres

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here