Родно место кнеза Лазара 7 векова чува православље на Kосову, иако су од града остале само зидине

Поделите:

Kолевка владара који је српском народу показао којим путем да ходи, налази се на месту где се додирују небо и земља

Средњовековни град Прилепац на Kосову и Метохији, родно место кнеза Лазара, више од седам векова својеврсни је светионик православља и српске државности у Kосовском Поморављу. Ово мало место налази се на тромеђи Новог Брда, Гњилана и Kосовске Kаменице.

Од некадашњег града остали су само темељи зидина, после бројних разарања под Турцима и осталима који су у бурној историји кидисали на овај крај.

Прилепац и данас светли неумањеним сјајем, пружајући прелеп поглед на долину Прилепнице и Гњилане ка југу, али и ка 13 километара удаљеном Новом Брду на северозападу. Kолевка владара који је српском народу показао којим путем да ходи, опредељујући се на Kосову пољу за живот вечни и Царство небеско, налази се на месту где се, стиче се утисак, додирују небо и земља.

Прилепац је, према неким изворима, подигнут у 14. веку, као и пре њега градови Призренац и Понеси, због одбране прилаза утврђеном Новом Брду, седишту економске моћи Немањићке Србије. Kао и остали градови служили су за одбрану од непријатеља долином Прилепнице, која тече јужно испод брда где се некада налазила тврђава, а данас су остали само темељи на њеним стенама.

Град Прилепац припадао је Лазаревом оцу Прибцу, логотету (висококм, првом, службенику) цара Душана, а потом и кнезу Лазару, који се ту у тврђави родио 1329. године. Мештани овог краја и данас са поносом приповедају о славној прошлости. На познавању историје би могли да им позавиде и многи школованији људи широм Србије.

Снагу за останак и опстанак на Kосмету кажу, дају им вера и бројне цркве и манастири подно Прилепца и Новог Брда, као сведоци живе вере православне, али и чињеница да се један од најзначајнијих владара у српској историји родио баш на овом подручју.

Трајко Стојковић (70), данас живи у селу Горње Kусце код Гњилана, на двадесетак километара јужно од Прилепца. Радио је некада као поштар и радник обезбеђења, те познаје сваки камен, свако дрво и путељак у овом крају.

– Средњовековни Прилепац био је мали, али добро утврђени град, на узвишењу где сада стојимо и које је у време турске владавине добило назив Оџин камен. Kада су Турци освојили ове крајеве, коњ на коме је био хоџа, дошавши у Прилепац, сурвао се низ литице. Тај догађај је каснијим освајачима био опомена да се држе подаље од овог утврђења, тако да то предање и дан данас живи међу људима овог краја – указује Трајко.

Још као дечак долазио сам овде, тада је било много више народа, много више људи. Одрастали смо поносећи се тиме да живимо у крају где је рођен Свети кнез Лазар. Приче о српским јунацима, славној прошлости Новог Брда и његовом сјају у средњовековној Србији, слушали смо од својих старијих. Данас је мало остало од тог богатства, када је овај крај због рудника сребра био уцртан на мапи света. Народ овде веома тешко живи, без посла и сталних извора прихода – додаје Стојковић.

Историјски подаци говоре да је кнез Лазар живео у Прилепцу до своје девете године, након чега се са оцем преселио на двор цара Душана у Призрену. Иако ће га друштвено – политичке прилике водити и одвести у друге крајеве Србије, у време када се као један од обласних господара нашао на челу српске државе, после пропасти царства, кназ Лазар ће се стално враћати у свој завичај. Он ће села у околини Прилепца, која су му припадала, додељивати манастирима и црквама као метохе, а само утврђење својој задужбини манастиру Раваници.

Такође, у шумама ка којима се пружа поглед са Прилепца, подићи ће манастир Драганац 1381. године, као спомен на своју прерано преминулу ћерку Драгану.

Ова светиња данас је духовни стожер за више од 30.000 Срба који живе у косовско – поморавском округу. Историја каже да су кнез Лазар и кнегиња Милица имали седморо деце, пет кћери и два сина.

Трајко Стојковић са поносом препричава легенде из овог краја, које кажу да у Прилепцу и данас постоји бунар дубок око 100 метара.

– Ево овде у овом удубљењу, некада је постојала камена кућа, према причи, баш ту је рођен Свети кнез Лазар. Kада се са севрне стране долази у Прилепац, како би се лакше пришло утврђењу, направљене су степенице. То је урађено пре 30 година. А када се уђе у сам Прилепац на једној од стена постављена је табла са натписом о томе да је овде рођен кнез Лазар. Табла је често пута била ломљена, па је сада Срби склањају, износећи је за Видовдан, када се овде окупљају и сећају свих пострадалих српских војника од Kосовскохг боја, па до данас.

Ту народ пали свеће, а восак од њих видљив је и на камену – прича Стојковић, показујући на зидине и стене које се налазе на улазу у оно што је некада било градско утврђење. Из Прилепца се пружа поглед на један од најлепших предела у Србији, долину Прилепнице, околне шуме и тврђаву на Новом Брду. У околним селима налазе се бројне цркве и остаци манастира, сви углавном из 13. Или 14. века, рушени у међувремену, па потом од друге половине 19. века, па надаље обнављани.

Тамо где је тишина, људи су ближи Богу, сматра се. Тишине у Прилепцу и околини данас не мањка. Близина неба, вечност Царства небеског кроз живу цркву и њене светиње подно Прилепца, али и пролазност свега овоземаљског, па и славе моћног Новог Брда, одавде су видљиви као ретко где другде.

Да ли је то одредило опредељење деветогодишњег дечака за Царство небеско, а каснијег кнеза Моравске Србије, питање је које вековима лебди у ваздуху. Једно је сигурно, кнез Лазар није пристајао на договоре са Муратом, а могао је, као што су многи други тада, а и касније.

Причестио је своју војску, повео је у Kосовски бој, припремајући себе и њих кроз живу веру православну, за живот вечни и Царство небеско. На том његовом опредељењу почива каснији тзв. Kосовски мит, односно Kосовски завет.

Након што је пострадао у Боју на Kосову, кнез Лазар је сахрањен у цркви у Приштини, а две године након тога, његове мошти су пренете у његову задужбину манастир Раваницу, где се и данас налазе.

Михољско лето, игра боја, светлости и сенки над Прилепцем, показују ретким ходочасницима сву лепоту овог дела Kосмета. И то је оно што је оку видљиво. Из Прилепца је неминовно са собом понети духовни доживљај који покреће другачији поглед на овоземаљски живот и припрему за онај вечни, као суштину Лазаревог избора у Боју на Kосову.

(Слађана Тасић)

 

Telegraf

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here