РОДОПЛЕМЕНИТА ХЕРОИНА: МИЛУНКА САВИЋ – 46 година од смрти (1890-1973)

Поделите:

Милунка Савић.

Име које памти и коме се клања  отаџбинољубива Србија.

Не  толико давно, пре само неколико деценија, њеним подвизима клањала се светска историја.

Милунка Савић, српска хероина, најодликованија жена у светској историји ратовања.

Родопламни занос Милунке Савић, њен највиши етички чин није познавала нити познаје светска историја ратовања и историја саможртвовања.

Путоказ у чијем смеру је Милунка Савић, одважно стремила као да је била мисао једног Француза руског порекла, који је о Србији изрекао најлепшу истину:“Србија је престоница света јер је престоница патње,“ као и последње речи грофа Рајевског (чувеног Толстојевог јунака Вронског) .- Своје срце остављам Србији!“

Милунка Савић била је нераскидиво повезана са отаџбинским тлом, израсла  из њега, надвивши се тих ратних година попут матере“над племеном које обухвата тама“ , уткајући у његово пострадање,  његову голготу сав свој дотадашњи живот.

У чланској карти Удружења резервних војних старешина пише да је рођена 1890.године у селу Копривница код Јошаничке бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је и двемлађе сестре и брата Милана.

По објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра 1912. дошло је до масовног одзива и Милунка одлучује да се пријави на једном од мобилизационих места у Београду. Одсекла је дугу косу, обукла копоран и мушке чакшире и пријавила се под именом Милун Савић.

У саставу Дринске дивизије током 1913. учестовала је у борбама око Скадра. Нарочито се истакла као командир јуришног бомбашког одељења Треће чете Топличког пешадијског пука Моравске дивизије првог позива.

Преобучена у мушку униформу  годину дана неустрашиво се борила, не посустајући ни пред најтежим изазовима, тако да нико од њених сабораца није ни могао да предпостави да је Милун заправо Милунка. Тек  када је у Брегалничкој бици тешко рањена открило се да је тај одважни ратник уствари девојка- Српкиња- именом Милунка.

Кад је после Принциповог племенитог хица(како то пише Црњански) на Србију кренула аусторугарска армада, и Милунка се не часећи, пријавила као добровољац.

Била је део Гвозденог пука најелитнијег Другог пука српске војске“Кнез Михаило“.

Истакла се као бомбаш у Колубарској бици. За тај подвиг добила је Карађорђеву звезду са мачевима. С јесени 1915. тешко је повређена у главу и тако рањена пренета преко Албаније све до Крфа, одакле су је пренели у Бизерту на даље лечење.

После само неколико месеци опоравка поново се вратила на Солунски фронт где наставља да учествује у најтежим окршајима. У бици на Кајмакчалану , на Црној реци, заробила је 23 бугарска војника.

Преживела је девет рањавања.

Самоука успела је да научи француски и енглески језик.

Цела Европа дивила се Милункиној храбрости. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих а на сусрете са ратним друговима одлазила је обучена у шумадијску народну ношњу украшену добијеним одликовањима.

 

Одбила је понуду француске владе да се пресели у Француску и добија француску војну пензију.

После Првог светског рата радила је као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи у Босни и Херцеговини.

Удала се 1922. године за Вељка Глигоровића из Мостара. Са њим је имала кћер Милену. Усвојила је још три детета: Милку коју је пронашла остављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, сестру од ујака, и Зорку, болесну од менингитиса, из сиротишта на далматинској обали. После неколико година њен брак се угасио.

Почетком 1920.године за заслуге у рату добила је од  државе имање у Степановићима, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу. Касније са децом долази у Београд и запошљава се као чистачица у Хипотекарној банци.

Између два светска рата поштована је у целој Европи. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на горбље палих,  а на сусрете са ратним другови,ма, одлазила је обучена у шумадијску народну ношњу, украшеној добијеним одлиоковањима.

За време Другог светског рата држала је малу болницу на Вождовцу, када је Немци хапсе и одводе у Бањички логор где ће је, пре него што су је повели на стрељање, препознати немачки командант и наредити да је ослободе.

Умрла је 5. октобра 1973. године и сахрањена на Новом београдском гробљу.

Од 10. новемба 2013.године њени посмртни остаци почивају у Алеји великана.

Најодликованија жена у светској историји добитница је Златне Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрне медаље за храброст“Милош Обилић“, Златне медаље за храброст“Милош Обилић“, Ордена легије части IV степена, Ордена легије части  V степена, Француског ратног крста са златном палмом(једина жена добитница овог високог одликовања), Албанске споменице, Јубиларне спомен медаље Солунског фронта, Руског ордена Светог Ђорђа победоносца, Медаље за храброст Енглеског Светог Михајла првог реда.

Наследница Ореола светости и подвижништва Светог Саве и Светог Кнеза Лазара- „За Крст Часни и Слободу Златну“- поносита Милунка Савић крилатим кораком се винула у бесцен-светлосни родослов  српске историје части.

 

*

ПОД ЗАКРИЉЕМ

(Сенима Милунке  Савић)

 

кад 

светло небеско плавило

прелило се у црнило

 

кад 

над Србијом Матером

кренуло зло се велико

здружено са невером

и преплавило столико

 

предачког гласа дозив

и за ме беше позив

 

кад

нежне стабљике траве

прекрише погибвше главе

 

кад

над Србијом Матером

цвет се кроз пуцањ расу

развејан гробним ветром

кренух једином спасу

 

небеска бранећи зрна

да клицу слободе свију

закрилив тако срцем

Матер ми Србију

 

МИЛИЦА КРАЉ

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here