RODOPLEMENITA HEROINA: MILUNKA SAVIĆ – 46 godina od smrti (1890-1973)

Podelite:

Milunka Savić.

Ime koje pamti i kome se klanja  otadžbinoljubiva Srbija.

Ne  toliko davno, pre samo nekoliko decenija, njenim podvizima klanjala se svetska istorija.

Milunka Savić, srpska heroina, najodlikovanija žena u svetskoj istoriji ratovanja.

Rodoplamni zanos Milunke Savić, njen najviši etički čin nije poznavala niti poznaje svetska istorija ratovanja i istorija samožrtvovanja.

Putokaz u čijem smeru je Milunka Savić, odvažno stremila kao da je bila misao jednog Francuza ruskog porekla, koji je o Srbiji izrekao najlepšu istinu:“Srbija je prestonica sveta jer je prestonica patnje,“ kao i poslednje reči grofa Rajevskog (čuvenog Tolstojevog junaka Vronskog) .- Svoje srce ostavljam Srbiji!“

Milunka Savić bila je neraskidivo povezana sa otadžbinskim tlom, izrasla  iz njega, nadvivši se tih ratnih godina poput matere“nad plemenom koje obuhvata tama“ , utkajući u njegovo postradanje,  njegovu golgotu sav svoj dotadašnji život.

U članskoj karti Udruženja rezervnih vojnih starešina piše da je rođena 1890.godine u selu Koprivnica kod Jošaničke banje u Raškoj, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete. Imala je i dvemlađe sestre i brata Milana.

Po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra 1912. došlo je do masovnog odziva i Milunka odlučuje da se prijavi na jednom od mobilizacionih mesta u Beogradu. Odsekla je dugu kosu, obukla koporan i muške čakšire i prijavila se pod imenom Milun Savić.

U sastavu Drinske divizije tokom 1913. učestovala je u borbama oko Skadra. Naročito se istakla kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja Treće čete Topličkog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva.

Preobučena u mušku uniformu  godinu dana neustrašivo se borila, ne posustajući ni pred najtežim izazovima, tako da niko od njenih saboraca nije ni mogao da predpostavi da je Milun zapravo Milunka. Tek  kada je u Bregalničkoj bici teško ranjena otkrilo se da je taj odvažni ratnik ustvari devojka- Srpkinja- imenom Milunka.

Kad je posle Principovog plemenitog hica(kako to piše Crnjanski) na Srbiju krenula austorugarska armada, i Milunka se ne časeći, prijavila kao dobrovoljac.

Bila je deo Gvozdenog puka najelitnijeg Drugog puka srpske vojske“Knez Mihailo“.

Istakla se kao bombaš u Kolubarskoj bici. Za taj podvig dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačevima. S jeseni 1915. teško je povređena u glavu i tako ranjena preneta preko Albanije sve do Krfa, odakle su je preneli u Bizertu na dalje lečenje.

Posle samo nekoliko meseci oporavka ponovo se vratila na Solunski front gde nastavlja da učestvuje u najtežim okršajima. U bici na Kajmakčalanu , na Crnoj reci, zarobila je 23 bugarska vojnika.

Preživela je devet ranjavanja.

Samouka uspela je da nauči francuski i engleski jezik.

Cela Evropa divila se Milunkinoj hrabrosti. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih a na susrete sa ratnim drugovima odlazila je obučena u šumadijsku narodnu nošnju ukrašenu dobijenim odlikovanjima.

 

Odbila je ponudu francuske vlade da se preseli u Francusku i dobija francusku vojnu penziju.

Posle Prvog svetskog rata radila je kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi u Bosni i Hercegovini.

Udala se 1922. godine za Veljka Gligorovića iz Mostara. Sa njim je imala kćer Milenu. Usvojila je još tri deteta: Milku koju je pronašla ostavljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, sestru od ujaka, i Zorku, bolesnu od meningitisa, iz sirotišta na dalmatinskoj obali. Posle nekoliko godina njen brak se ugasio.

Početkom 1920.godine za zasluge u ratu dobila je od  države imanje u Stepanovićima, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću. Kasnije sa decom dolazi u Beograd i zapošljava se kao čistačica u Hipotekarnoj banci.

Između dva svetska rata poštovana je u celoj Evropi. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na gorblje palih,  a na susrete sa ratnim drugovi,ma, odlazila je obučena u šumadijsku narodnu nošnju, ukrašenoj dobijenim odliokovanjima.

Za vreme Drugog svetskog rata držala je malu bolnicu na Voždovcu, kada je Nemci hapse i odvode u Banjički logor gde će je, pre nego što su je poveli na streljanje, prepoznati nemački komandant i narediti da je oslobode.

Umrla je 5. oktobra 1973. godine i sahranjena na Novom beogradskom groblju.

Od 10. novemba 2013.godine njeni posmrtni ostaci počivaju u Aleji velikana.

Najodlikovanija žena u svetskoj istoriji dobitnica je Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrne medalje za hrabrost“Miloš Obilić“, Zlatne medalje za hrabrost“Miloš Obilić“, Ordena legije časti IV stepena, Ordena legije časti  V stepena, Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom(jedina žena dobitnica ovog visokog odlikovanja), Albanske spomenice, Jubilarne spomen medalje Solunskog fronta, Ruskog ordena Svetog Đorđa pobedonosca, Medalje za hrabrost Engleskog Svetog Mihajla prvog reda.

Naslednica Oreola svetosti i podvižništva Svetog Save i Svetog Kneza Lazara- „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“- ponosita Milunka Savić krilatim korakom se vinula u bescen-svetlosni rodoslov  srpske istorije časti.

 

*

POD ZAKRILJEM

(Senima Milunke  Savić)

 

kad 

svetlo nebesko plavilo

prelilo se u crnilo

 

kad 

nad Srbijom Materom

krenulo zlo se veliko

združeno sa neverom

i preplavilo stoliko

 

predačkog glasa doziv

i za me beše poziv

 

kad

nežne stabljike trave

prekriše pogibvše glave

 

kad

nad Srbijom Materom

cvet se kroz pucanj rasu

razvejan grobnim vetrom

krenuh jedinom spasu

 

nebeska braneći zrna

da klicu slobode sviju

zakriliv tako srcem

Mater mi Srbiju

 

MILICA KRALJ

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here