Рудолф Хес — слободни стрелац или Хитлеров емисар

Поделите:

Историчари и даље активно проучавају тајне „покретаче“ који су подстакли нацистичку Немачку да нападне СССР 22. јуна 1941. године. Ту спада и игра иза кулиса Берлина и Лондона, током које је у мају 1941. године заменик Адолфа Хитлера у странци, Рудолф Хес, одлетео на Британска острва.

О кључној улози коју је Хес имао у успостављању немачко-енглеских контаката, на основу материјала из државних и министарских архива детаљно је говорио историчар обавештајних служби, доктор филозофских наука Владимир Макаров.

— Какво место је Рудолф Хес заузимао у хијерархији нацистичке Немачке? Колико је он био значајна фигура која би могла бити корисна за тајну комуникацију Лондона са Берлином?

Хес је имао много подређених, укључујући и вође масовних организација НСДАП. Према закону који је Хитлер донео у априлу 1934. године, држава је била подређена странци. Дакле, појединачни министри нису могли ниједан законски нацрт представити Хитлеру без одобрења Хеса. Без сагласности Хесовог штаба, ниједан високи функционер није могао бити именован на другу дужност или унапређен. Хесов штаб је такође утицао на оружане снаге, уводећи националистички дух у војску и елиминишући политички непоуздане високе команданте.

Утицај Хесовог штаба на спољну политику извршен је преко фон Рибентропа, који је од 1934. године био стални саветник у Хесовом штабу за питања спољне политике. Поред тога, штаб Хеса је утицао на спољну политику и преко Спољнополитичке управе НСДАП која је била потчињена Хесу. Амбасадоре, опуномоћене министре и високе званичнике Министарства спољних послова је морао да одобри штаб Рудолфа Хеса.

Поред тога, његов штаб је имао специјалне агенте у иностранству, који су га редовно обавештавали о политичкој ситуацији у тим земљама.

— Да ли је совјетска обавештајна служба била заинтересована за Хеса и друге вође нацистичке Немачке? Да лу су познати подаци које је служба сакупила о овој теми?

Наравно, совјетске обавештајне службе нису занемариле личност Рудолфа Хеса. У збирци коју је припремио Лав Соцкови „Агресија. Декласификовани документи Руске обавештајне службе 1934-1941“ налази се потврда „Хитлеров заменик у странци НСДАП — Хес“.

У потврди је наведено: „Хесу не верује само Хитлер, него и чланови странке. Сви знају да му се може у потпуности веровати: неће вас изневерити, неће заинтригирати и неће искористи информације да нашкодити особи која му се поверила. Зато је Хес веома популаран међу члановима странке. Још увек се није истакао као самостални активиста… Хес је неколико пута путовао у иностранство, где је држао говоре као предавач и објашњавао какав је савремени живот у Немачкој… Ово је неприметан (или покушава да буде неприметан) човек на врло угледном положају“.

— Каква је била улога Хеса у успостављању контаката између Берлина и Лондона у предратним годинама? Са којим представницима британске елите је имао контакте?

Поуздано можемо рећи да је управо Хес био главни покретач успостављања блиских контаката с Великом Британијом. Као ветеран Првог светског рата, добро се сећао лекција из рата, а управо — свим силама избегавати рат на два фронта. Да би осигурала слободну руку на Истоку, Немачка мора да има чврста леђа на Западу.

За успостављање контаката са утицајним политичким круговима у Великој Британији, Хес је од 1934. године користио познатог немачког научника, генерал-мајора, професора Карла Хаусхофера. Поред тога, Хес је био његов ученик за време студирања.

Исте 1934. године, Хаусхофер је организовао у Берлину у приватном Хесовом стану, састанак са шкотским аристократом, војним пилотом Дaглас Дaглас-Хамилтоном. Након састанка, Хес је у присуству Карла Хејнца Пинтша, који је био његов лични ађутант и референт за штампу, говорио да се „утицајни британски политичари благонаклоно односе према политици националсоцијалистичке Немачке на истоку Европе“.

Према речима Пинтша, Хес се 1935. године у Берлину састао са новинарским магнатом лордом Ротермиром и од тада је између њих успостављена „активна комуникација“.

О улози Рудолфа Хеса у успостављању контаката између немачких и британских политичких кругова у предратном периоду говорио је 21. маја 1946. године у сопственом сведочењу „Англо-немачки односи“ немачки дипломата Калр Клодиус: „…У Немачкој је и међу вођама Националсоцијалистичке партије било присталица зближавања са Енглеском. Пре свега, овде треба навести Хеса који је одрастао у Египту и добро је познавао енглески начин размишљања, а касније је имао утицајне везе у Лондону…Када је Хес одлетео у Енглеску, наравно, било је доста дискусија о томе да ли је он добио тајну мисију од Хитлера. Али ништа истинито о томе нисам чуо. Напротив, у то време се говорило да су ађутанти који су му помогли у „бекству“ наводно ухапшени, и по свему судећи, чак и убијени. Такође не знам ништа истинито о овоме“.

— Колико је, по вашем мишљењу, значајна мисија Хеса у условима у мају 1941. године?

Као што знамо из историје, датум напада Хитлера на СССР био је више пута одлаган због објективних околности (догађаји у Југославији, Албанији и Грчкој). Велика Британија и Француска су 3. августа 1939. године објавиле рат нацистичкој Немачкој, дошло је до „чудног рата“ између Велике Британије и Немачке, а од САД се очекивало да уђе у рат на страни савезника.

Када би започео рат на Истоку, Хитлер би се суочио са претњом од рата на два фронта (што се и догодило касније). У том погледу, покушај постизања одвојених преговора између нациста и Британаца чинио се сасвим логичним. Стога је Хитлер наредио свом заменику НСДАП да припреми терен за споразум са британском владом.

— Да ли се Хес пре свог лета консултовао са Британцима?

Да, јесте. О томе је говорио Пинтш у свом сведочењу: „У децембру 1940. године пратио сам Хеса на његовом путовању на фронт, да би прегледао пољске аеродроме у близини Париза. Ноћ уочи Божића смо провели у париском хотелу „Риц“. Након што се Хес на радију обратио немачком народу, када је изјавио да се мир може очекивати 1941. године, рекао ми је да је у августу 1940. године, на иницијативу војводе Бедфорда и других британских утицајних политичара, у Женеви одржан састанак британских опуномоћеника са опуномоћеником Немачке Албертом Хаусхофером (син генерала Карла Хаусхофера). На овом састанку, Британци су изразили спремност за започињање мировних преговора са Немачком и разјаснили немачке услове.

Крајем јануара, 1941. године, Хес ме је обавестио да, по одлуци Хитлера, намерава да у блиској будућности полети у Енглеску како би завршио преговоре који су започети у августу 1940. године. Хес је истовремено изразио уверење да ће његово појављивање у Енглеској ојачати став оних британских политичара који траже тренутно склапање мира са Немачком и да ће његов задатак бити успешан“.

Поред тога, мало пре лета, почетком априла 1941. године Хес је послао Алберта Хаусхофера у Женеву код професора Буркхарта, преко кога је Енглезима пренео садржај ових предлога. Неколико дана касније Алберт Хаусхофер се вратио из Швајцарске и позвао из првог немачког града Констанц у Берлин Хесу. Хес је позвао Хасхофера млађег у Аугзбург ради извештаја и рекао Пинтшу: „…дошло је време за његов лет у Енглеску на преговоре“.

— Са којим је конкретним предлозима Хес одлетео у Шкотску?

Рад на тезама које су требале да буду основа тих преговора, Хес је завршио почетком марта 1941. године.

Према речима Пинтша: „Смисао Хесових изјава сводио се на чињеницу да је целокупна политика немачке владе тренутно усмерена углавном на припремање рата против Русије. Сећам се тачне фразе коју је Хес рекао у вези са тим: „Ослободиће се силе, повезане на Западу, које се могу употребити против Русије“.

— Да ли се зна каква је била Хитлерова реакција на Хесов лет?

Да. У архивама је сачувано сведочење очевидаца Пинтшовог извештаја Хитлеру. Ађутант Ото Гјунше и Хејнц Линге у совјетском заробљеништву сведочили су о догађајима који су се догодили у резиденцији фирера, где се његов лични ађутант појавио са извештајем о Хесовом лету: „У мају 1941. године Хитлер се вратио у своју резиденцију, дворац „Бергоф“, где је надгледао операције немачких трупа против Југославије и Грчке. Једанаестог маја око 10 сати Хитлеров ађутант Алберт Борман, се појавио у чекаоници испред Хитлеровог кабинета са Хесовим ађутантом Пинтшом. Пинтш је држао у рукама белу, запечаћену кесу. Алберт је замолио да пробуде Хитлера и да му јаве да је дошао Пинтш са хитним писмом од Хеса

Брзо се појавио шеф полицијског штаба Хитлера. Хитлер му је наредио да ухапси Пинтша. Шеф полицијског штаба је обро познавао Пинтша и повео га је код себе. Пинтш је био шокиран. Касније се испоставило, Пинтш је рекао шефу полицијског штаба следеће: он је био убеђен да је Хес полетео у Енглеску уз знање и сагласност Хитлера и стога уопште не разуме разлоге свог хапшења. Још крајем јануара 1941. године, Хес је у поверењу рекао Пинтшу да, по одлуци Хитлера, намерава да полети у Енглеску како би завршио преговоре започете у августу 1940. године.

Британци су током преговора најавили спремност Енглеске да започне мировне преговоре са Немачком. Предуслов који су имали је био раскид пакта о ненападању, који је био склопљен 1939. године између Немачке и Совјетског Савеза. Хес је рекао Пинтшу да су Хитлер и он пристали да испуне британске услове, али је Хитлер хтео да одложи почетак одређених преговора са Енглеском до окупације Балкана. Смисао разговора између Хеса и Пинтша се сводио на то да је политика тадашње Немачке била усмерена на припремање рата против совјетске Русије“.

— Што се тиче политичара тог времена, како су они реаговали на оно што се догодили?

Неколико дана након лета Хеса у Енглеску, немачка званична штампа је почела да објављује верзију о његовој смрти у авионској несрећи, а затим о „лудилу“. Међутим, ни прва ни друга верзија нису имале одговарајући ефекат. У свом дневнику зет Мусолинија, министар спољних послова Италије гроф Галеацо Ћано, помиње овај догађај неколико пута: „12. мај 1941. године… Чудно немачко саопштење извештава о смрти Хеса у авионској несрећи. Не могу да сакријем свој скептицизам у поузданост ове верзије. Сумњам чак и у то да је он уопште мртав. Има нечег мистериозног у овоме, упркос чињеници да Алфиери потврђује извештај о катастрофи“.

— По вашем мишљењу, ко је спречио Хеса да испуни свој задатак о припреми одвојених преговора између Немачке и Велике Британије?

Са великом сигурношћу можемо рећи да је „мисију Хеса“ прекинуо господин Винстон Черчил, коме није одговарало даље јачање немачког утицаја на европском континенту. Напротив, оружани сукоб између нацистичке Немачке и совјетске Русије у потпуности би задовољио амбиције Албиона. Када би две континенталне силе искрвавиле у немилосрдној борби (националсоцијалисти против комуниста), Велика Британија би заузела водећу позицију у Европи. Међутим, историја је одредила другачији ток догађаја.

— У ком степену су декласификовани материјали у Великој Британији, који се односе на посету Хеса?

Као што се може видети из информација објављених на сајту spandau-prison.com „скоро сав материјал је одавно декласификован, већина је објављена на интернету“. Креатори овог сајта такође наводе као потврду речи британског историчара Питера Петфилда из последњег издања његове познате књиге „Тајна мисија Рудолфа Хеса“: „Током 1991. и 1992. године сви документи о Хесу који су декласификовани до 2017. године, на које се позивамо у овој књизи, били су отворени“.

Шта се крије иза речи „скоро сви материјали“, тешко је рећи. Али не бих очекивао ид Британаца сензационалне документе о мисији Хеса. Превише добро „љубавница мора“ зна како да чува своје тајне. Ово, главном није ни потребно. Прави разлог Хесовог лета код Британаца је и овако јасан: добијање њихове подршке пре одласка на Исток. Да ли је Адолф Хитлер знао за Хесове планове, наравно да је знао. Као што је наведено у сведочењу Пинтша, Хес је одлетео у Шкотску по наредби фирера.

 

Спутник

Поделите:

3 Коментари

  1. ДУШАН БУКОВИЋ: СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА

    Владислав Рибникар (1900 -1965), политичар, новинар и директор београдске „Политике“, пре Другог светског рата припадао је Демократској странци и био је члан Главног одбора. Био је познат као левичар-интернационалиста. Први његов контакт са Совјетским интернационалистима датира од 1928. године, када је због једне афере са једном чланицом ГПУ са којом је имао интимне односе пристао да ради за рачун совјетске тајне политичке полиције. Од тада Рибникарева „Политика“ постаје интерналистичко-левичарски лист. За време рата сарађује једно време са немачким окупаторима у Србији. У његовој кући у јуну 1941. године донета је одлука о покретању устанка, грађанског рата и буржоаско-демократске револуције у Србији под командом Павелићевог емисара, великохрватског тиранина и робовласника Јосипа Броза тзв. „Тита“, која је била само нагли прелаз у великохрватску, интермаријумску, фабијанску и коминтерновско-троцкистичко пролетерску. У току 1941 и 1942. године хапси га Недићева полиција у Београду и упућује у логор на Бањици. На немачку интервенцију ослобођен је први и други пут. У другој половини 1943. године одлази у Јајце и постаје члан Президијума АВНОЈ.

    У овом контексту вредно је указати да је у чикашкој „Слободи”, објављен значајан чланак под насловом „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара“, који гласи…

    ДОКАЗИ О САРАДЊИ КОМУНИСТА СА ОКУПАТОРОМ – СЛУЧАЈ ВЛАДИСЛАВА РИБНИКАРА

    У низу многобројних доказа и докумената о сарадњи Титовог „народно-ослободилачког” покрета с Немцима и осталим окупаторима, међу најкарактеристичније спаде случај сувласника и директора највећег српског дневног листа „Политике” Владислава Рибникара.

    После смрти свога оца д-ра Слободана Рибникара 1924. Рибникар се, у то време апсолвент архитектуре, нашао стицајем прилика као поседник највећег броја акција на челу овога познатог дневника. Он је, по праву наслеђа, без икаквих личних и интелектуалних способности постао његов главни директор.

    Лист у то време стварно уређује и даје политички тон и правац писању његов главни уредник д-р Милан Гавриловић. Док је административна и персонално материјална страна у рукама његовог власника Рибникара, који са осталим главним акционарима Тановићем, Миленовићем и Дисом Стефановићем сачињавала главну управу. „Политика”, која у периоду анексионе кризе и балканских ратова са својим уредницима браћом Рибникарима, Дарком и Владиславом, који ће као резервни официри и погинути на Мачковом Камену 1914, била је на достојној националној и демократској висини и остала таква све до 1928.

    Крајем 1928 десиће се у „Политици” велике промене које су наступиле под утицајем једног догађаја, који ће одиграти пресудну улогу у животу и политичком држању њеног директора, иначе и до тада познатог авантуристе и сладострасника Владислава Рибникара. Октобра 1928. тадашњи властодршци у Совјетском Савезу били су организовали свечану прославу десетогодишњице совјетске власти. Одлучили су да на ову прославу позову као госте читав низ новинара, књижевника, политичара и јавних радника из цеога света, у првом реду припадника комунистичког покрета. Затим познатих левичара и либерала за које су веровали, да ће после повратка у своје земље повољно писати и говорити о Совјетском Савезу.

    Из Југославије су били позвати: Драгиша Васић и вајар Сретен Стојановић, у то време изразити левичар и преко свога брата д-ра Младана Стојановића, члана КПЈ у блиској вези с тадашњим партијским вођством. Од стране Хрвата комунистички књижевници Мирослав Крлежа и Август Цесарец, а од Словенаца комуниста и књижевник Ловро Кухар. Сви су они отишли посредством Совјетског посланства у Букурешту, пошто у то време Југославија није имала дипломатских односа са Совјетима. Овој југословенској делегацији се у Букурешту придружио и Рибникар. Он није био званично позват, али је пошао за свој рачун. Жељан сензација и авантура, а и да би на неки начин за себе лично, а делимично и за лист извукао какве материјалне концесије од богатих пропагандних фондова Коминтерне, чији је штаб у то време био у Москви. Познато је да је Рибникар био велики коцкар, женскарош и расипник, те да је на коцки и финансирању својих многобројних љубавница често губио милионске суме. Кад је Рибникар стигао у Москву и када су многобројни агенти Коминтерне видели с киме имају посла, облетали су око њега и ступили у акцију. Будући да је био у питању директор и власник највећег дневног листа у Југославији, подробно су испитали све његове слабе стране, те су се осведочили да његова слабост према лепом полу долази на прво место. Ради тога су му у хотелу у коме је био отсео подметнули необично лепу и заводљиву девојку, која је била њихов агент.

    Приликом свога каснијег саслушања маја 1942. од стране српске специјалне полиције у Београду, Рибникар дословно каже: „Дошла је у мој хотел претставивши се као новинарка, сарадница агенције ‘Таса’, да ме интервјуише о мојим утисцима у Совјетском Савезу, а и о политичким приликама у нашој земљи. Била је врло млада, не више од 20 година, лепа и симпатична. Мени се претставила под именом Евдокија. После краћег разговора почела се као змија увијати око мене. Убрзо сам заборавио да сам у Београду оставио жену и децу, велике и неодложне послове у управи листа и сав сам јој се предао. Она је пристала да се пресели код мене у хотел, где смо у лудом оргијању провели месец дана.

    Када је овај медени месец прошао и када је Рибникар сматрао да треба да крене назад у земљу, његова пријатељица није хтела да се одвоји од свога галантног љубавника, изјављујући да ју је он упропастио и завео, под видом обећања брака и заједничког одласка у Југославију, пошто се код ње преставио као нежењен. На њену интервенцију морале су да се умешају и совјетске државне власти и да преварену и обешчашћену другарицу Евдокију узму у заштиту. Органи власти констатовали су да се према тадашњим совјетским законским прописима, ако мушкарац и жена живе заједничким животом месец и више дана, сматра, да се налазе у законитом браку, без обзира што он није и формално закључен.

    Рибникару није остало ништа друго него да ову подметнуту му Рускињу бар привремено призна за своју закониту жену. Он јој је предложио да заједно пођу у Берлин, на шта је она пристала, док су их у стопу пратили за то одређени агенти Коминтерне. Да би се као посредници између њих појавили у даном моменту са својим условима, које ће поставити Рибникару као цену за развод брака, а на које ће он пристати.

    У Берлину Рибникар је покушао да се ослободи своје пратиље посредством нашег посланика, иначе сарадника његовог листа и пријатеља његове породице Живојина Балугџића, обећавши јој скупоцену бунду од чинчилова крзна, драгоцени бриљантски коље (огрлицу), знатну метеријалну накнаду и друго. Но све то није ништа помогло. Тек када су се у виду њених такозваних заступника појавили агенти Коминтерне са својим условима, а пошто је исте Рибникар примио и потписао услове, она је уз примљене материјалне поклоне и накнаду пристала на развод брака и повратак у Москву.

    Садржина тих услова, и ако није никада обелодањена, била је тек много касније позната југословенским и српским полицијским органима, делимично из самих признања Рибникарових, а делимично из многобројних саслушања тадашњих агената Коминтерне, с којима је Рибникар, а преко њега редакција и администрација “Политике” били у сталној вези. Њихове последице и њихов траг осећао се према целом писању „Политике” и њених многобројних сарадника комуниста, вешто убациваних и прикривених све од тога догађаја 1928. па до рата 1941, и даље после рата када ће под комунистичком влашћу најзад скинути своју образину.

    Ти услови су следећи: „Рибникар се обавезује да ће утицати да ‘Политика’ постепено промени свој тон и правац писања, које се има ускладити у духу инструкција приманих од Агит-Пропа ЦК КПЈ, с којима ће Рибникар у будуће одржавати сталну везу. Рибникар ће постепено у својству јавних и тајних сарадника и дописника у току наредних десетину година примати искључиво личности, које му буде предлагала Коминтерна, односно њена експозитура за Југославију Централни комитет Комунистичке партије Југославије и то његов извршни орган Политбиро. Он пре свега има под својим потписом објавити серију од 15 чланака, као своје утиске из Совјетског Савеза, које су у ствари написали за то одређени пропагандисти Коминтерне. Рибникар се такође обавезао да поступно из редакција “Политике” одстрани све истакнуте сараднике познате по своме демократском и антикомунистичком ставу, чија ће имена такође добити преко одређене му везе, или уколико би то теже ишло да систематски онемогућава и саботира све њихове конструктивне активности. Од њега се није тражило да, бар у прво време, постане и формалним чланом КПЈ, како би као некомпромитован могао што боље спроводити у живот постављене му услове и задатке.

    Као накнаду за ове услове, које је Рибникар касније дословно спроводио у живот, он је поред раставе брака добио и милионске материјалне компензације, огромне кредите у златним немачким маркама за куповину модерних штампарских лајнотајпа у Немачкој, које је нешто касније под фирмом личних финансијских трансакција Рибникарових „Политика” и набавила. Далеко би нас одвело ако би набрајали читаве плејаде познатих или прикривених комуниста, који су после повлачења д-ра М. Гавриловића са положаја директора као уредници, сарадници, дописници из земље и иностранства, јавни и тајни, под отвореним именима и разним псеудонима прошли кроз „Политику” на основу овога Рибникаревог споразума са Коминтерном.

    Од Моше Пијаде, др. Симе Марковића, Славка Мијатовића, др. Рајка Јовановића, Родољуба Чолаковића, Душана Лопандића, Душана Тимотијевића, Вука Драговића, Велибора Глигорића, Васе Срзентића, Веселина Маслеше, Марка Ристића, Ота Бихаљиа – Мерина, Елиа Финција, Александра Вуча, Коче Поповића, Душана Матића, Оскара Давича, Анте Маркишића, Милана Дединца, до млађих Милована Ђиласа, Владимира Дедијера, Васила Медана, Лазара Лилића, Душана Јерковића, Јована Поповића, Чедомира Крушевца, др. Радивоја Увалића, Радмиле Бунушевац, Радована Зоговића, Ђоке Јовановића – Јарца, Иве – Лоле Рибара, Милована Матића, Богдана Пеића, Пунише Перовића, Славољуба Виторовића, Стојиљка Стојиљковића, др. Војислава Вучковића па до најмлађих формираних у току грађанског рата Зорана Жујовића, Данила Пурића, Војислава Ђукића, Мирослава Радојчића, Ђоке Јулиуса, Божидара Диклића и других.

    У Рибникаревој вили (на слици изнад), у чијој непосредној близини у вили инжињера Ненадовића борави и Тито, састаје се 4. јула 1941. Политбиро ЦК КПЈ у личностима Тита, Ранковића, Ђиласа, Вукмановића – Темпа, Сретена Жујовића – Црног, Иве Рибара – Лоле и Едварда Кардеља – Бевца и доноси познату одлуку о дизању устанка прво у Србији, а затим у свима осталим областима Југославије, куда шаље и своје специјалне делегате. Овде Тито углавном борави и ради заједно с Владимиром Дедијером, а једно време и са Едвардом Кардељем, који су у вили повремено и становали, све до септембра 1941, када ће напустити Београд и отићи на такозвану слободну територију. Истовремено Рибникар одржава везе и са својим предратним пријатељима др. Грубером, Хофманом др. Ханом, Хрибовсеком, Хибнером, Спајлом и осталим функционерима из немачке обавештајно-пропагандне новинске агенције ДНБ, пропагандног штаба за Југо-Исток као Главног Војног Заповедништва за окупирану Србију, под чију контролу спаде и ново Рибникарево „Српско – Издавачко Предузеће АДО”, које издаје “Обнову”. Он доноси драгоцене податке и материал Титу, Политбироу и Главном Партизанском Штабу, на основу којих они процењују ситуацију и дају потребне директиве за организацију устанка не само у Србији, већ и на територији целе Југославије, а у првом реду и национално осетљивој и стратегијски за нову герилу војну тако погодној Црној Гори. Тамо је још 4 априла, на два дана пре бомбардовања Београда, био упућен Моша Пијаде, Веселин Маслеша, Бора Продановић, др. Марија Вајс – Гајић, др. Душан Недељковић и још неколико партијских функционера. Они су понели један део архиве ЦК КПЈ камуфлиране као архива Југ. новинарског удружења и око 20.000.000 готовог новца, с којим ће нешто касније Моша Пијаде уз помоћ овога друштва под именом „Чика Јанко – човек јаке руке” водити и финансирати комунистичку револуцију и братоубилачки рат у Црној Гори, Рашкој (Санџаку) и Херцеговини, будућим базама главних партизанских операција. Није згорега овде напоменути да је Моша с друштвом путовао са специјалном пропусницом успутним властима изданом ни од ког другог већ од надлежног министра за прогањање комуниста, министра унутрашњих послова у влади од 27. марта Срђана Будисављевића преко његовог шкабинета Вељка Кораћа, увученог као члана партије још пред рат у његов министарски кабинет.

    Историјске истине ради треба истаћи чињеницу да су Мачекове полицијске власти све истакнуте комунистичке функионере, које су на почетку рата затекли у затвору и логору у Бановини Хрватској, на челу са Огњеном Прицом, Божидаром Хаџијом, Отокаром Кершованијем и Августом Цесарцем, предали новим усташким властима у Хрватској које су их побиле, док су сви истакнути комунистички функционери који су се били затекли у затвору Управе града Београда по наређењу Срђана Будисављевића и 27 мартовске владе пуштени на слободу.

    Важно је напоменути да су Владислав Рибникар и Владимир Дедијер преко руске емигранткиње, прикривене комунисткиње новинарке Клавдије Жукине, која је била љубавница једног од главних агената Коминтерне такође предратног сарадника “Политике” совјетског пуковника Фјодора Махина, сазнали на 15 дана раније планирани напад Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, о чему су одмах известили Политбиро ЦК КПЈ и самог Тита. Благодарећи овоме српска специјална полиција када је уочи 22. јуна 1941 добила налог да изврши хапшење свих познатих комуниста, који су се до тада захваљујући споразуму између Совјетског Савеза и Немачке слободно кретали по Београду, успела је да са списком од око 180 комуниста пронађе свега 12 и то махом безначајних партијаца, који нису били стигли да се сакрију.

    Од Др. Грубера и његових потчињених органа Рибникар добија специјалне објаве за путовање по целокупној територији контролисаној од немачког војног заповедника за Србију, возне карте, купоне за набавку рационалних животних намирница и текстила, са којим у извесној мери снабдева комунисте и њихово вођство. Оно се на тај начин снабдевено и обезбеђено скоро несметано креће по Београду и целој територији Србије и извршава своје паклене задатке.

    У Рибникаревој вили половином јула 1941. долази и до састанка између Драгољуба Милутиновића, свештеника из Ивањице, претставника четничке организације Косте Пећанца у циљу споразума за обустављање међусобне борбе и координацију планова за заједничку борбу противу окупатора, и лично са Титом и осталим члановима Политбироа ЦК КПЈ. Интересантно је истаћи да Тито тада није откривен и ухваћен са целим Политбиром само благодарећи Рибникаревим везама и врло вешто планираној сарадњи и подршци немачких окупационих власти у Београду.

    У пролеће 1942. године Четврти Антикомунистички Отсек Срп. Специјалне Полиције дошао је посредством Бошка Богдановића, бив. Шефа Централног Пресбироа и предратног помоћника Министра Просвете, а за време рата сарадника ђенерала Недића, до добро провереног податка: Драгољуб Милутиновић, свештеник из Ивањице, поверио је пре него што ће га на основу комунистичког подметања убити у селу Шаренику, срез Моравички, његов супарник војвода Божо Јаворац, своме пријатељу члану организације ДМ сада у Паризу др. Милану Пурићу, случај о своме разговору с Титом половином јула 1941. у вили Владислава Рибникара, Ботићево сокаче Бр. 6. (Данас Комунистички музеј Народне Револуције).

    Ја сам половином јула 1941, износи Милутиновић, не слажући се са ставом и радом Пећанчевим и његових одреда, и у циљу да нађем неки модус вивенди између четника и партизана, чији је утицај на терену у Западној Србији био прилчно јак, кренуо за Београд. Пошто сам се поразговарао с Пећанцем, видећи да је на њега врло тешко помирљиво утицати, хтео сам да видим шта се може учинити на другој страни. Отишао сам у бивше уредништво „Политике” и тамо се нашао са Вл. Рибникарем. Рибникара сам познавао још пре рата, пошто је он свако лето долазио с породицом ради одмора у Ивањицу, где смо на Моравици пецали пастрмку у друштву др. Спасовића, бив. нар. посланика, бив. министра Константиновћа и остале левичарске настројене интелигенције из овог краја. Њему сам изложио циљ мога доласка и жељу да се састанем с неким од званичног комунистичког вођства. Он ме је место сваког одговора позвао да дођем сутра на ручак код њега у вилу, а он ће дотле о свему озбиљно размислити и видети може ли ми што у том помоћи.

    Када сам сутрадан тамо дошао затекао сам неколико непознатих лица, од којих сам после у току разговора упознао Сретена Жујовића – Црног, Александра Ранковића, Ивана Лолу Рибара, Милована Ђиласа, поред домаћина Рибникара и Владимира Дедијера. Међу њима је био и један постарији, дискретно просед господин са цвикерима, препланулог кошчатог лица и мало страним и чудним нагласком у српском изговору. Одмах сам видео да је он централна личност у овом високом комунистичком друштву, сви очекују његово мишљење или одобравање као коначни одговор. Он ми је претстављен као инжињер Јовановић. Разговор и ручак текао је дуже времена и ми се ни по једном питању нисмо могли сложити. Рибникар ме је приликом испраћаја замолио да им дам неколико бланко четничких објава оверених печатом, који сам при себи имао, што сам ја и учинио и да никоме не причам о овоме састанку, што би ме свака индискреција могла стати живота. По моме повратку за Ивањицу нисам наравно никоме смео поверити целу ову ствар, нити ми је било јасно да сам разговарао са самим партизанским командантом Титом. Када су партизани септембра 1941 ушли у Ивањицу био сам међу првим национално истакнутим људима и четничким првацима ухапшен и спроведен за партизански Главни штаб у Ужице. Тамо смо смештени у затвор у згради бивше ужичке жупаније где смо остали све док партизани нису концем новембра 1941. протерани из Ужица.

    Како је 7. новембра 1941. приликом прославе Октобарске револуције била у главној улици у Ужицу баш испред хотела Златибора велика параде партизанског олоша, посматрајући одоздо из подрума кроз прозорске решетке приметио сам на трибини у дугом кожном капуту и новим жутим чизмама познату ми личност опкољену с до зуба наоружаним телохрантељима У овој личности није ми нимало било тешко препознати инжињера Јовановића. А то је био Тито.

    Сада пошто предвиђам да можда још дуго нећу поживети ову тајну теби поверавам. Пошто знам да имаш погодних веза, достави је преко њих надлежној полицији у Београду. Није искључено да се Тито поново крије у Београду, те да помоћу Рибникара не би могао бити откривен па евентуално и ухваћен.

    Равногорски првак из Ивањице пренео је одмах овај разговор др. Милошу Секулићу, познатом београдском лекару иначе своме политичком пријатељу. Овај је будући да је био у блиским породицним везама са пок. Бошком Богдановићем а знајући да је он добар пријатељ са Бећаревићем и Грујучићем, шефовима анти-комунистичког отсека, целу ствар поверио њему који је одмах доставио поменутој двојици.

    Тек почетком маја 1942, после дугог консултовања знајући за његове везе с Немцима и скоро свим српским утицајним круговима у окупираном Београду, они су донели одлуку да приведу ради саслушања самог Рибникара и потраже објашњење. Свестан своје моћи и својих вешто постављених и камуфлираних веза, пред иследником Специјалне полиције Рибникар није хтео ни речи проговорити и целу је ствар упорно негирао. И поред тога што му је овај предочавао суочење и сведочанство тада већ мртвог свештеника Милутиновића. Ко може тврдити да Рибникар није већ био благовремено обавештен о његовој смрти.

    И када су се шефови Специјалне полиције одлучили да задрже у притвору Рибникара, те да на погодан начин дођу преко њега до открића тада и њима самима и немачким властима још увек загонетне Титове личности, коју је Рибникар врло интимно познавао. Дошло је муњевитом брзином неопозиво наређење из штаба генерала Шредера, тадашњег војног заповедника за окупирану Србију, да се Владислав Рибникар као истакнути немачки привредни и културни сарадник а уз то још из раније познат као немачки пријатељ, пусти одмах на слободу. Уз облигатну напомену да ће српске полициске власти бити узете на најстрожију одговорност ако Рибникара у будуће без сагласности немачких надлежних власти буду узнемиравале и ако му се буде ма шта десило.

    Нешто касније, према једној фотографији, објављеној у „Донауцајтунгу”, листу немачке пропаганда за Југо-Исток, успело је се да се према његовом картону података, пронађеном у архиви загребачке полиције, идентификује Тито.

    И тако је Рибникар благодарећи Немцима, својим старим пријатељима, по други пут у року од две године пуштен из руку српских власти. Он се више неће коцкати тако олако стеченом слободом, већ ће убрзо отићи у Западну Босну у Врховни партизански Штаб. Тамо ће приликом образовања прве Титове владе и заседања АВНОЈА постати први министер за информације и просвету у поменутој влади новембра 1943, да би сличне функције задржао у свима Титовим владавинским комбинацијама све до своје смрти децембра 1955. Он ће одмах по повратку за Београд, још у јесен 1944. године покренути стару комунистичку „Политику” на место окупаторске „Обнове”. А као прво што ће урадити, наредиће да се уз сагласност крволока Ђиласа и Дедијера, тадашњих арбитара целокупне комунистичке пропаганде, ухапсе и побију његови први сарадници из времена окупације, и једина преостала национална група из времена предратне „Политике”: Јован Тановић, Сима Францен, Богдан Симић и други којима ће придружити и старог Глигорија Божовића, који се за време окупације није ни налазио у Србији, док ће остале као Милана Шантића, Мићу Димитријевића и многе друге послати на дугогодишњу робију (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара, „Слобода“, Орган СНО у Америци, бр. од 20. новембра 1958, и од 1. фебруара 1959, Chicago, Illinois, U.S.A.).

  2. Душан Буковић
    6. јула 2020. • 16:53

    Ваш коментар чека преглед.

    Лапсус!
    Треба да стоји: постаје интернационалистичко-левичарски лист…
    Најлепша хвала!
    Душан

  3. Не могу све ово да читам – важне ствари не захтевају много слова… АЛИ морам да додам: патолошко дивљење Немаца према Енглезима (крај 19. и почетак 20. века) је у корену Хесове мисије. Има (енглеска) тврдња да су у то доба млади потомци немачке аристократије имали сан да на Трафалгар скверу продају – ход дог. А подилажење Енглезима било је савршено почетком 20. века: погледајте само морнаричку “изложбу” у Немачкој, на коју су позвали Енглезе – а ови препознали своје стандарде код немачке флоте.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here