Самострел у средњем веку

Поделите:
Самострел је био главно стрељачко оружје у средњем веку. У Европи се први пут појављује у италијанским градовима крајем Х и почетком XI века. Због огромне разорне моћи самострела, на Латеранском сабору 1139. године одлучено је да се то оружје не сме користити против хришћана.
Код самострела је лук учвршћен на постољу, на којем је механизам за задржавање и окидање тетиве. На постољу се налази жљеб (вођица) за стрелу. Лукови су прављени од дрвета, рога и метала. Постоље је било дрвено, а код мањих самострела је могло бити и од гвожђа. Окидач је од гвожђа у облику зупца или благо повијене куке, да се тетива може лако запети и окинути. Обарач је од гвожђа различитог облика. На врху темена лука налази се кружна или полукружна узенгија, која служи за стављање стопала приликом запињања лука.
Термин самострел који се употребљавао у српским земљама је из старословенског језика. У Дубровнику је самострел називан балистра или балиста. Употреба самострела у Србији је нарочито била раширена у 15. веку, преузето са фб. странице @srpskasrednjovekovnaistorija 
Поделите:

1 коментар

  1. У средњем веку стрељаштво се сматрало нарочито кукавичким и невитешким. Заробљене стрелце одмах су ликвидирали.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here