SAMURAJU NA CRTU

Podelite:

Bio je to prizor prisutan još samo u epskim pesmama: ispred dve zaraćene utaborene vojske, ruske i japanske, megdan su morala da podele dvojica ratnika. Jedan od njih bio je poručnik Aleksandar Lekso Saičić…

Kiša je tako lila da se činilo da je i nebo nad Cetinjem proplakalo. Suze, kažu hroničari, nisu krili ni kralj Nikola ni kraljica Milena, bile su vlažne i maramice prinčeva i princeza dok je većina građanstva koristila nadlanice. Bio je 7. april 1911. proleća. U cetinjskoj bolnici „Danilo I”, od posledica skoka s gornjeg sprata Kraljevog dvora, umro je kapetan Aleksandar Lekso Saičić, u trideset osmoj godini. U pogrebnoj povorci koja je dva dana kasnije, praćena državnom muzikom i počasnom jedinicom perjanika, krenula prema groblju, uz dvorsku svitu i diplomatski kor, nemo je koračala masa ljudi.
Na čelu povorke, kao svojevrsna lična karta pokojnika, na nekoliko jastučeta ležali su ordeni i medalje: ruski ordeni svetog Vladimira s mačevima i lentom II stepena, svete Ane I i II stepena, svetog Stanislava s mačevima i lentom II i III stepena, ruska ranjenička medalja, crnogorska medalja za hrabrost i Danilov orden IV stepena, italijanski krst… Zanimljiva zbirka i za heraldičare, rekli bi upućeni. Oni drugi su tada, sva je prilika, među sobom šapatom prepričavali prošlogodišnji događaj koji je došao glave čoveku pred čijom su sabljom i samuraji krili svoj perčin. Pa šta se to tada zbilo?
Muromec novog veka, kako su ga posle dvoboja pod Jun-džu-anom po svom legendarnom junaku Ilji nazvali Rusi, Aleksandar Lekso Saičić čuo je da je vatra zahvatila prizemlje Kraljevog dvora na Cetinju i dotrčao kao bez duše. U opasnosti se našao i gornji sprat, gde su se nalazile mnoge dragocenosti, posebno vredni pokloni crnogorskom dvoru i kralju od mnogih vladara Evrope ali i sveta. I dok se većina snebivala da kroz vatru prizemlja pokuša da se domogne sprata, Lekso je hitro skinuo košulju sa sebe, potopio je u prvoj kofi vode, obmotao oko glave i protrčao kroz plamenove. Odozgo je uspeo da, dobacujući ih ljudima dole, spase gomilu vrednih stvari bez kojih bi, bez ikakve sumnje, današnji brojni posetioci ovog sad Muzeja kralja Nikole ostali uskraćeni za celovitiji uvid u istoriju ovih prostora. A kad je vatra zapretila i njemu samom i kad nije bilo moguće da strči niz stepenice, skočio je na kamenom popločano dvorište i teško povredio oba bubrega.
Dugo je bolovao, mažen i pažen od svih, uz česte posete kralja i njegove porodice, ali leka nije bilo. Umro je čovek čijem su se megdandžijskom umeću javno, pred suprotstavljenim vojskama, naklonili i ruski admiral Roženstvenko i njegov japanski kolega po činu Togo. Pre priče o samom događaju, odnosno dvoboju sa samurajem valja, ubrzanim marševskim korakom, proći Saičićev životopis.
Aleksandar Lekso Saičić rođen je u selu Vinicka pored Berana 5. avgusta 1873. godine na, kako u svom zanimljivom i iscrpnom radu „Crnogorci u rusko-japanskom ratu” piše istoričar dr Đuro Batrićević, ognjištu dostojnog potomka Vuka Brajotića – čuvenog komandanta Vasa Saičića. Osnovnu školu i gimnaziju učio je na Cetinju, kao pitomac tada knjaza Nikole. Gimnaziju je nastavio u Dubrovniku, otkud je stigao u Beograd gde je završio Pešadijsku podoficirsku školu i potom, kao ađutant Vasojevićke brigade, službovao u Crnoj Gori tri godine. Iz tog vremena i potiče priča o njegovim neverovatnim veštinama. Ona kaže da je uzjahivao konja u punom galopu, provlačio se u trku ispod njega, jahao naopačke sabljom sekući zamišljenog protivnika. A na vašarima, kad se iskupi ogroman svet, umeo je često da preskoči i najvećeg konja. Jednom je, ostalo je upamćeno, preleteo dva vola upregnuta u dugačak jaram s ralom. A u planini Turiji, poiznad Rožaja, u mestu Lastovici čobani i danas pokazuju dva kamena belega, granicu koju je nekad nadskočio Lekso Saičić. Preko šest metara.
O veštini kojom je baratao sabljom u narodu su ostale bajke. Jedna kaže da je, na peckanje brata od strica Mila, komandanta Donjovasojevićke brigade, krenuo štapom protiv njegove sablje i začas mu izbio oružje iz ruke. Zatim mu je, pokretom koji je malo ko od prisutnih stigao da vidi, sabljom skinuo dugme košulje ispod grla. Italijanskog učitelja mačevanja na Cetinju ponizio je u dvoboju kad mu je posle nekoliko udaraca izbio oružje iz ruke i naterao ga da pobegne glavom bez obzira, kao dokazano slab nastavnik.
Nameran da se usavršava kao vojnik, otišao je u Carigrad i kao poručnik turske garde službovao tri godine. Odatle se zaputio u Rusiju, gde je ubrzo, početkom februara 1904. godine, buknuo rusko-japanski rat. Prava prilika za vojnika, poručnika, da dotadašnje znanje i veštinu potvrdi na bojnom polju. I potvrdio je tako što je na tom dvogodišnjem vojevanju po krajnjem istoku Rusije zaradio tri teške rane u tri bitke i na grudi stavio pregršt medalja i ordena. Kao da mu ni to nije bilo dovoljno pa se ugnezdio i u narodnoj pesmi a sve zarad dvoboja sa samurajem. A gde se i kako zbio događaj koji su zabeležili i ruski hroničari, svedoci nimalo sjajnog vojevanja svoje vojske?

Dve vojske valjale su se jedna prema drugoj. I onda utaborile pod Jun-džu-anom, u istočnoj Mandžuriji, ne tako daleko od Vladivostoka. Rusi spram Japanaca, u drugoj godini rusko-japanskog rata (1904–1905). Po klasičnoj scenografiji, bitku je valjalo zapodenuti usred polja. Širokog, naravno. I dok su ruski stratezi i dalje tragali za najboljim putem koji bi ih odveo do pobede, posle niza neuspeha, iz suprotnog tabora izdvojio se konjanik s belom zastavom. Šta li sad pa ovaj hoće?
Komandant japanskih jedinica, preko svog izaslanika s belom zastavom, zahtevao je od ruskog kolege da izabere jednog ratnika koji će, pre bitke, izići na dvoboj njihovom – samuraju. Ruske štablije bile su, najblaže rečeno, zapanjene. Sede glave s epoletama nisu mogle da veruju da se Japanci i na početku 20. veka pridržavaju svog starog običaja.  Većanje je dugo trajalo: ako ne pošalju megdandžiju, sramota je a ako, pak, odluče da prihvate japanski izazov, koga poslati da se suprotstavi njihovom veštom i iskusnom ratniku. Znali su da pobeda u takvom dvoboju znači i te kakvu psihološku prednost pred predstojeću bitku.
I odluka je pala: naći dobrovoljca koji će hteti i smeti da se suprotstavi samuraju. Našli su ga odmah ili, bolje reći, našao je on njih. Čim je po logoru zaječao glas da se traži dobrovoljni zatočnik koji bi trebalo da brani čast i slavu ruskog oružja i borilačke veštine, pred šator komandanta gotovo u trku stigao je visok i mršav poručnik.
– Aleksandar Saičić iz Berana, Crna Gora – oštro je salutirao. –   Podanik knjaza Nikole, sad u službi Njegovog carskog veličanstva, spreman sam da iziđem na megdan mrskom neprijatelju…
I dok su štablije nepoverljivo odmeravale tridesetdvogodišnjeg dobrovoljca, on je pred njima stajao kao ukopan, strpljivo očekujući dalju naredbu. Visoki oficiri dugo su se nešto sašaptavali i onda odlučili da im nema druge nego da mu pruže priliku kad je već tako samouvereno zatražio a i niko drugi se još nije prijavio.
Pitomac knjaza Nikole propisno je salutirao i odmah se dao u potragu za konjem i sabljom koji bi mu najviše odgovarali. Sablju je brzo našao, od ponuđenih konja izabrao je tek trećeg. Onog koji je, na komandu jahača, umeo da krene levo pa desno, da na vreme izbegne napad neprijatelja.
U nestvarnom okruženju, nalik onom iz naših epskih pesama, Saičić je izjahao nasred polja. Uz pratnju muzike vojničkog marša. Iz suprotnog tabora, veli priča, izišao je ratnik obučen u crno krzno. Strah božiji. Lekso je kasnije pričao da ga je podsećao na kakvu zlokobnu crnu orlušinu. Dvoboj na život i smrt.
Glasovi vojski utihnuli su kad su megdandžije krenule jedan na drugog. Zaprštala je zemlja ispod konjskih kopita. Onda jeka posle udara čelika o čelik. Obojica i dalje u sedlu. Potom ponovo zalet. Namerio se junak na junaka. Pesnik je to ovako video: „Jedan drugom poletješe/K’o orlovi udariše/A sablje se zavitlaše/Prema Suncu prelivaše…” Kao kakav antički hor, uzdasi vojske, čas s jedne čas s druge strane.
Onda je Saičić osetio žestok bol i nešto toplo krenulo mu je s čela u oči. Rukavom mundira uspeo je da za trenutak otre krv i vidi zloslutno sečivo tik nad glavom. U magnovenju se sagnuo u zamahnuo sabljom. Čuo je urlik pored uveta, pa onda urnebesno „živeo” na ruskom. Stravično njištanje nateralo ga je da se okrene: samurajev konj pomamno je bežao vukući gazdu noge zaglavljene u uzengiji. Ispao je stotinak metara pred prvim redovima japanske vojske.
Saičić je odjahao do nepomičnog tela, poklonio se i galopom krenuo nazad, prema svojima. Dočekala ga je muzika i komanda „miiirno”. Potom se, kažu, ruskom vojskom razlegao gromoglasan aplauz. Među prvima mu je čestitao admiral ruske flote Roženstvenko, jedan od njihovih tada najsposobnijih vojskovođa, a ubrzo je, s posebnom pratnjom, stigao i admiral japanske flote Togo i lako se naklonio pobedniku. Viteštvo je tada još bilo na ceni.
Međutim, ni ova psihološka prednost stečena pobedom u dvoboju nije pomogla ruskoj vojsci pod Jun-džu-anom. Istoričari tu bitku ocenjuju nerešenom, a rusko-japanski rat svrstavaju u vojni poraz Rusije, ozvaničen primirjem u Portsmutu (SAD) 5. septembra 1905. godine.
Posle pobede u dvoboju, Aleksandar Lekso Saičić postao je kavaljer ordena svete Ane, najvećeg ruskog odlikovanja, i vlasnik mnoštva drugih (metalnih) priznanja. Uz to, ruska vlada mu je odredila lepu svotu od četrdeset napoleona u zlatu godišnje, i to do kraja života. U dalekoj Mandžuriji unapređen je u čin kapetana i do kraja vojne komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog dragonskog puka. Sablja kojom je savladao samuraja danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Ubrzo se, ovenčan zasluženom slavom, vratio na Cetinje gde mu je i knjaz Nikola potvrdio čin kapetana. Ipak, najveći deo vremena provodio je pišući pesme i prevodeći s ruskog. Sve do onog nesrećnog skoka s gornjeg sprata Kraljevog dvora…

***        
Dok se njegov otac dokazivao sabljom, sin jedinac Vladimir bio je skloniji peru. Pored dve objavljene zbirke stihova – „Tri crne zvezdice” i „U ulici plača” – bavio se publicistikom, ali je posebno bio poznat kao novinar reporter, „u osnovi preteča moderne reportaže u Crnoj Gori”. List „Zeta” mu je svojevremeno poverio poseban zadatak da kao reporter izveštava čitaoce s etiopskog bojišta. Nažalost, nije stigao tamo. Usput se razboleo, dobio teško krvoliptanje i umro u Peći aprila 1941. godine.

DA LI JE CRNA GORA OBJAVILA RAT JAPANU?

U rusko-japanskom ratu kao dobrovoljci učestvovali su mnogi Crnogorci. Neki od njih su tamo zaradili i čin generala, poput dr Anta Gvozdenovića, Jovana Popovića Lipovca, Andrije Bakića… Toliki broj ratnika dugo je bio oslonac nigde proverenoj priči da je Crna Gora tada objavila rat Japanu i da, ponavljaju šaljivdžije, još nije potpisano primirje.
Poznati crnogorski istoričar dr Novak Ražnatović to, pored ostalog, ovako objašnjava:
„Priča o nekom crnogorsko-japanskom ratu početkom ovog vijeka gola je mistifikacija. No, bez obzira što je rat između Rusije i Japana bio daleko od gorućih interesa Crne Gore, sve simpatije Crnogoraca prirodno su bile na strani Rusije. Uz poznatu privrženost Crnogoraca istovjernoj i bratskoj pravoslavnoj Rusiji, jednako je trajala i ona već dva vijeka duga, moralna, politička i materijalna potpora Rusije Crnoj Gori. Tako, materijalna pomoć Rusije Crnoj Gori na početku dvadesetog vijeka bila je: za crnogorsku vojsku kompletno naoružanje i oprema, uključujući trošak za dva bataljona redovne vojske; gotovo kompletno izdržavanje relativno skupog crnogorskog dvora; trošak za crnogorsko Poslanstvo u Carigradu; izdržavanje dvije srednje škole – Bogoslovsko učiteljska i Đevojački institut; Ruska crkva, vlada i narod značajno su pomagali Crnogorsku mitropoliju odeždama, utvarima, knjigama, prilozima za gradnju i popravku crkava. Posebno, osobito u nerodici, Rusija je Crnoj Gori poklanjala znatne količine žita gotovo svake godine…”
Ražnatović dalje posebno ističe sledeće:
„Zabunu, o kojoj ovdje govorimo, proizveo je po svoj prilici jedan stari običaj među monarsima. Još je car Aleksandar III, nakon što je knjaza Nikolu počastvovao riječima „jedinog iskrenog prijatelja”, obdario knjaza i činom počasnog pukovnika, odnosno počasnog komandanta jednog ruskog puka stacioniranog negdje kod Odese. Kad je taj puk početkom rata protiv Japana krenuo na front, knjaz Nikola mu je, kao počasni komandant, uputio telegram, prizivajući Boga da rusko oružje usliši pobjedom, a svome puku da dade snagu u junačkoj borbi za boljitak i slavu Rusije. Bilo je to sve o „učešću” države Crne Gore u tome ratu”.

ZLATNA SABLJA KNEZU ARSENU

U rusko-japanskom ratu učestvovao je i knez Arsen Karađorđević (1859–1938), mlađi brat kralja Petra i deseto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside. Kao pukovnik komandovao je konjičkim kozačkim pukom u sastavu armije generala Reneklipra. U čuvenoj bici kod Mukdena pokazao je izuzetnu hrabrost i bio odlikovan najvišim ruskim carskim odlikovanjem – zlatnom sabljom. Tom prilikom unapređen je u čin generala, načelnika kavaljerske divizije.

Autor:

Petar Milatović

politikin-zabavnik.co
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here