Саша Недељковић: Чланови сокола у редовима СТВ Партизан

Поделите:

 

  

 У редовима Савеза Сокола Краљевине Југославије 1938-1939. било је 384.000 чланова, чланица, нараштаја и деце (1). После Априлског рата 1941. окупатори су забранили рад Савеза Сокола Краљевине Југославије. Соколи су били прогањани од свих непријатеља краљевине Југославије, а највише их је страдало од усташа. Најгоре раздобље у историји Соколства био је ратни и послератни период. По ослобођењу Београда октобра 1944. група омладинаца спалила је музејске експонате Соколског музеја у дворишту зграде Крсмановића. У јесен 1944. један амерички официр за везу у Дубровнику извештавао је : „Став партизана је да свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”. (2) После ослобођења комунистичке власти позвале су управе предратних друштава да се пријаве ради обнове рада друштава. Страхујући од могућности да буду ликвидирани чланови старешинстава соколских друштава нису се пријавили. Др. Миодраг Стевановић, старешина Соколског друштва Београд IV на Чукарици, стрељан је после ослобођења.

За комунисте соколи су били класни непријатељи. Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу „Фискултура” 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. (3) Председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љубљани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. (4)

После рата Председништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реоганизацију и унапређење фискултуре. (5) Састанак представника фискултурно-спортских тела свих федералних јединица ФНРЈ, одржан је 7. маја 1945. у Београду, на коме је формиран Фискултурни одбор Југославије (ФОЈ). Мирослав Креачић изнео је јединствен план за организовање спортских организација у Југославији. План је прихваћен. Фискултурно-спортски одбор наредио је да се од 16. маја 1945. сва постојећа друштва и клубови усагласе правно и јединствено, јер ће у противном престати да постоје. Због тога, соколским друштвима нису одобравана правила од стране иницијативних одбора, односно Фискултурних одбора, већ су измењени у потпуно нови концепт савеза, одбора и друштава. Кадрови и програми преузети су од сокола. (6)   У Новом Саду је 7. априла 1945. основан Иницијативни одбор за обнову фискултуре и спорта у Војводини. Одбор је одлучио да се распусте сви бивши спортски савези и остала спортска друштва, која су на територији Војводине постојала за време бивше Југославије, као и за време окупације; сва њихова имовина прешла је је у власништво Иницијативног одбора, који ће је употребити на реорганизаџцији и унапређењу спорта; сва спортска и фискултурна друштва која су желела да обнове рад морала су се обратити Иницијативном одбору за обнову фискултуре и спорта у Војводини ради одобрења рада, најдаље до 29. априла 1945. године; ниједан спортски клуб, нити било какво спортско друштво које од поменутог Одбора није добило дозволу за постојање и рад, није имало права наступа, нити уопште постојања на територији Војводине. Тако је у Новом Саду обновљено  „Прво гимнастичко друштво” Нови Сад 1945. (7) Соколски предњаци  и чланови су своју активност могли да наставе једино у Фискултурном савезу Југославије. Почетком 1948. установљен је Гимнастички савез Југославије, који је окупљао 60.000 вежбача у 862 друштва широм Југославије. (8)

Соколски домови били су одузети соколима, и коришћени од новоснованих друштава. Соколски дом који је био подигнут изнад школе у Ластви тридесетих година 20 века уз помоћ помоћ државе и народних одборника, комунисти су срушили после Другог светског рата и  од тог камена направили омладински дом у Ластви. (9)

Упркос свему што се дешавало део стручних соколских кадрова (др. Виктор Мурник, др. Иван Пустишек, Ангелина Петровић, …) и чланова наставио је своју активност у новоствореним организацијама. Професор др. Србобран Ђорђевић рођен је 20.7.1921. у Београду. У редовима соколског друштва Београд I учествовао је на слету у Прагу 1938. и на слету у Софији 1939. На Медицинском факултету специјализовао је превентивну медицину. Обилазио је омладинске радне бригаде на изградњи аутопута „Братство-јединство” и изградњи Јадранске магистрале. Ради оспособљавања подмладка Црвеног крста држао је предавања на течајевима и школама  Црвеног крста. (10)

 На новембарској Савезној скупштини 1951. Гимнастички савез Југославије усвојио је ново име : Партизан Југославије – Савез за телесно васпитање. У 1955. имао је 1.012 друштава и 248.097 чланова. Учествовао је Титовој штафети и Првомајској паради. Своју десетогодишњицу Партизан Југославије  прославио је 1958. Те године СТВ Партизан Југославије окупљао је 242.993 припадника. Чланови Партизана били су активни учесници у изградњи земље. Пет бригада СТВ Партизана учествовало је 1958. на изградњи Аутопута Загреб–Љубљана. На деоници Параћин-Ниш 1959. 4 партизанске бригаде – учеснице на завршној спортској приредби у оквиру Дана младости у Београду добиле су више пута назив ударних бригада. У част 40-годишњице КП Југославије у Београду је од 25 јуна до 6 јула 1959. одржан Савезни слет  Партизана. (11)  Савез за телесно васпитање Партизан одбацио је соколске стројевне вежбе и организовао вежбања кроз народни и партизански вишебој.

Бивши чланови соколског друштва Београд IV на Бановом Брду, чији је старешина био стрељан, од 1946. су кренули са радом у сали основне школе „Матија Бан” (данас школа „Јосиф Панчић”) са чланством, али и са пионирима и пиониркама. Начелник је био предратни соколац Рајко Јовановић, директор Југопетролових пумпи. Ослањао се на помоћ Благоја Првановића. Током рата соколски дом био је оштећен, па су активисти трогодишњим радом успели да обнове некадашњу салу. Рад у реновираној соколани настављен је 1949, што је довело до великог прилива новог чланства, нарочито млађих и старијих пионира и деце предшколског узраста. На место управника постављен је Миле Костић. Друштво је 1952. међу првима у Београду усвојило ново име ДТВ „Партизан”-Чукарица. Укључило се у такмичења партизанског вишебоја, а покренуте су и предњачке школе, семинари и испити за лиценце предњака првог, другог и трећег разреда. Поред гимнастике одржавани су атлетски тренинзи за дисциплине намењене партизанском вишебоју. Одржавани су часови из културе и општег васпитања. Теме су биле борба против пушења и алкохола, бон-тон, понашање на улици и у трамвају, избегавање биоскопа у време вирусних епидемија, помоћ старијима на улици, … . ДТВ „Партизан”-Чукарица био је узор вежбачима из Жаркова. Самоиницијативно су вежбачи долазили у ДТВ „Партизан” Чукарица. Јовица Грбић је пешице долазио са Белих вода у салу у Љешкој улици и касно ноћу враћао се на Беле воде. Тада једини превоз до Чукарице био је ћира “воз без возног реда”. Од првих дана по ослобођењу са девојкама је радила Донка Шпичек, предратна соколица и наставница српског језика у основној школи „Ђорђе Крстић”. Донки Шпичек помагали су у раду са вежбачицама Бранимир Тодоровић и Миле Крстић. (12)

  Као пример соколских предњака који су после рата наставили да раде у СТВ „Партизан“ можемо навести пример Милорада Вукадиновића. Био је начелник Соколског друштва у Кули (1928.-1941), Соколског Окружја (1936.-1941.) и један од четворице заменика начелника Новосадске соколске жупе (1938.-1941.) а  после рата биран је у највиша стручна тела СТВ „Партизана“. Године 1932. завршио је једногодишњу Вишу савезну предњачку школу за физичку културу у Марибору, коју је водио Леон Штукељ. Милорад Вукадиновић остао је упамћен као непревазиђени аутор слетских вежби на просторима Југославије, пре свега за велике слетове 25 маја. Његове оригиналне композиције извођене су девет пута на приредбама поводом Дана младости у Београду. Учествовао је до 1985. на спартакијадама у Прагу.  Добитник је Ордена рада са сребрним венцем, Награде „25 мај“, Спартакове награде … . Захвајуљући његовом труду Прво гимнастичко друштво Нови Сад (од 1952. ДТВ Партизан) доживело је процват у свим активностима. За часопис „Око соколово“ изјавио је: „Срећан сам и задовољан што сам  упознао соколску идеју и што је она просветила мој живот и указала ми на праве вредности. Усвојио сам тај начин размишљања, рада и понашања и никада нисам зажалио због тога.“(13)  Пример је и Милица Шепа, члан начелништва Сокола Југославије а после рата члан СТВ „Партизана“. Била је професор  Високе школе за физичко васпитање (од 1936. до 1941. и  1945-46) а од 1946. на ДИФ-у (14).

СТВ Партизан променио је име у Савез за физичко васпитање и рекреацију „Партизан“, чије се активности поред настојања везаних за очување здравља и подизање радних и одбрамбених способности усмеравале на приређивање великих такмичења и смотри. Такмичења у вишебоју  одржавана су до 1981. (Шибеник, Будва, Охрид, Тјентиште, Марибор, Приштина, Ровињ итд.). Број друштава Партизан и број његових чланова из године у годину  се смањивао упркос званичном државном установљавању да ове организације имају статус друштвених организација „од посебног интереса“ (15).

Др. Ивко Пустишек је заједно са још десет бивших чланова Начелништва Савеза за телесно васпитање „Партизан Југославије“ у периоду 1947-1956. покренуо средином јуна 1992. иницијативу за обнову соколског савеза. Упутили су Председништву Савеза за спортску рекреацију и физичко васпитање „Партизан Југославије“  „Предлог за увођење масовног свестраног телесног васпитања у СР Југославији“. Председништво Савеза одбацило је ту иницијативу. Савез за спортску рекреацију „Партизан“ Београда се на скупштини 23. децембра 1992. вратио традицији и назвао се  „Савез Соко Београд“. Исто су поступила и  друштва Партизана у другим градовима (Нови Сад, Димитровград, Прокупље, итд.) (16).

За време Другог светског рата и после ослобођења соколи су били забрањени. Од стране комуниста соколство је проглашено монархистичком организацијом, те им је сва имовина (домови, вежбалишта и справе) одузета. Организоване су нове организације које су се бавиле телесним вежбањем и развојем спорта. Део стручних соколских кадрова и чланова наставио је упркос свему своју активност у новоствореним организацијама. Само у тим организацијама су могли да раде. Масовни рад и наставу телесног вежбања у школама обављали су бивши соколи који су били  оспособљени за тај посао. Бивши соколи  припремали су и организовали  највеће слетове у држави.  Развој масовне фискултуре после рата надограђиван је на предратним соколским основама. После почетних успеха број друштава Партизан и број његових чланова из године у годину се смањивао. Од 1992. део партизанових друштава  вратио је стари назив соколска друштва. Други део друштава трансформисао се у Савез за рекреативни спорт.

                                                                                     Саша Недељковић

                                         члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

  1. „Око соколово“, Ванредни број, Београд, јануар-април 2008,стр.28;
  2. Мари-Жанин Чалић, „Историја Југославије у 20. веку”, Београд, 2013, стр.214;
  3. Рато Дугоњић, „11 новембар”, „Фискултура”, Београд, 1 новембар 1945, бр. 8, стр. 1;
  4. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89, 90;
  5. „Фискултура и спорт федералне Србије”, „Фискултура”, Београд, 5 маја 1945, бр. 1, стр. 1;
  6. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89;
  7. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 90, 91;
  8. „Савезни слет Партизана 26-28 јуна и 4-6 јула“, Београд 1959;
  9. Здравко Шакотић, „Оровачка соколска чета”, Небојша Рашо, „Српски Соко прилози за историју соколства”, књига друга, Херцег Нови, 2015, стр. 54;
  10. Павле Врачарић, „Ин мемориам  Србобран Ђорђевић (1921-2016)”, „Око Соколово“, Београд, децембар 2016, бр. 61-62, стр. 32;
  11. ,,Годишњак Савеза спортова Југославије” Београд, 1955, стр. 344; „Савезни слет Партизана 26-28 јуна и 4-6 јула“, Београд 1959;
  12. Ћумија-Милан Симић, „На крилима сокола ДТВ „Партизан”- Жарково 1959-2009”, Београд 2010, стр. 83, 97, 98, 112;
  13. „Соколски и гимнастички великан ушао у 101 годину живота“, „Око Соколово“, Београд децембар 2008, бр.31-32, стр.14-16;
  14. Борко Богојевић, „И оне су допринеле угледу Соколства“, „Око Соколово“ Београд јул 2009, бр.33-34, стр.22;
  15. „Развој масовне физичке културе после Другог светског рата“, Око Соколово, Ванредни број, јануар-април 2008, Београд, стр.29;
  16. Павле Врачарић, „Обнављање соколства на територији Савезне републике Југославије“, „Саветовање улога обновљеног соколства …“, Издавач Соколска жупа Београд, јун 1996, Београд, стр. 37,38;

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here