Саша Недељковић: Добровољци из Боке Которске у борби за уједињење 1914 -1918.

Поделите:

 

Срби у Боки Которској припремали су се за борбу за ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором оснивајући српска друштва (Привредник, Српска Зора, …) . Једно од тих друштава био је Српски соко. То је био нови начин да национални прегаоци и омладина заједнички организују припрему за борбу за ослобођење и уједињење. Српски листови и часописи „Дубровник” и „Срђ” пропагирали су оснивање гимнастичких друштава у Боки Которској. У допису из Котора аутор дописа који се потписао као “Србенда” истакао је запуштеност тадашње омладине. Основан је Српски соко у Рисну, али је власт враћала неколико пута статуте “Сокола” и налазила сметње остварењу друштва без узрока. Чуо је да и Новљани имају на уму стварање сокола. У допису се истицало : “Тако, браћо, тако такмите се ко ће први однијети барјак препорода наше заостале омладине !”. (1) На допис у листу „Дубровник” је одговорио лице из редова рисанске омладине које се потписало као “Ранко”. Сложио се са мишљењем претходног аутора и истакао : „Уз остало почнимо и са оснивањем „Српског Сокола”, јер је Соколство захватило готово све наше крајеве и све славенске народе. … Погледајмо шта раде наша браћа Срби у Дубровнику, Босни, Херцеговини, Угарској, Хрватској и Славонији, затим Хрвати, Чеси, Пољаци, … Свуда се данас оснивају соколска друштва, па зашто онда и ми, у Боки Которској, не бисмо почели са таком, колико корисном толико и племенитом установом ? … Ето зашто ја поздрављам пошт. Которског дописника, који је први међу нама јавно потакао соколско питање у Боки. … Што се тиче рисанске омладине, она се је, … бавила том мишљу отраг двије године, и хтјела доиста основати „Сокола”, али неповољни одговори надлежних власти на поднесене молбе, примораше је, да одустане од своје намјере, ал та идеја у Рисну није још пропала, а уздам се да и неће, већ да ће се опет пробудити и оживотворити. … Пробудимо се једном из сна, јер смо доста спавали; вријеме је и да радимо.” (2) У допису из Котора у листу Дубровник” истакнуто је да је на једном састанку било одлучено да се оснује гимнастичко друштво „Српски Соко”, и да је изабран одбор, али је ствар запела. (3)

Дубровачки душановци су 26. јуна 1910. приредили излет бродом „Дубровник” у Цавтат и Боку Которску. У Дубровнику се укрцало око 400 путника. Брод се зауставио у Херцег Новом где су их дочекали а многи и придружили излету. Кад су стигли пред Рисан, град је био искичен заставама. Звона су брујала као поздрав душановцима. У Рисну су се укрцали око стотину излетника. При проласку кроз Боку Которску Бокељи су махали са обе стране обале. Кад је брод стигао у Котор на пристаништу их је дочекао посебан одбор са музиком и са члановима Српске Радничке Задруге под друштвеним барјаком. Душановце је подравио др. Божо Вукотић, а Даница Петровић Његош Александрова уз неколико речи предала је киту цвећа друштвеном војводи др. Матији Грацићу. Пред кафаном Дојми приредили су Которани закуску. Тога дана одржана је јавна вјежба, као и концерт пред кафаном Дојми. На растанку поздравио их је др. Божо Вукотић, а Кристо П. Доминковић се захвалио и позвао Которане да са својим соколима посете Дубровник. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег-Новом и Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола у Херцег Новом лист „Српски Соко“ донео је чланак у коме се истиче : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснује Српски Соко, да не будемо постидни пред својом браћом. Но у овој опћој апатији нашој на Српском Приморју не могасмо остварити своју замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дријемежа и сада је Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив је лијеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо напријед са снагом соколском. Здраво!“. (4)

Прва главна скупштина “Српског Сокола” у Ђеновићу одржана је 15. октобра 1911. у друштвеним просторијама. На скупштини су били изасланици сокола из Херцег Новог подпредседник Јово Секуловић, М. Мусић, Д. Доклесић и К. Поповић. Скупштина је започела избором за почасног председника Јова Секуловића а за перовођу Јеротеја. Почасни председник Јово Секуловић захвалио се на части, поздрављајући оснивање првог Српског соколског друштва на селу у Далмацији. Читао је правила потврђена од ц.к. Намјесништва, истовремено их тумачећи. У Управу друштва били су изабрани председник Душан Црногорчевић, подпредседник Шпиро Цвјетковић, тајник Нико Јанковић, благајник Паско Даниловић и четовођа Никола Марић. (5) Поводом оснивања Српског сокола у Кастелаштви у писму упућеном листу Дубровник” истакнуто је : И у нашем мјесту овом оснављава се срећом соколско друштво и већ су влади подастрта правила на одобрење. Наша младост живо за то ради, а ми их старији соколимо и помажемо у увјерењу, да је то жива потреба, која ће подмладку нашем јачати животну снагу и челичити српски народни характер. Схваћају наши момци да се без снаге тјелесне и умне, без заједнице и слоге у данашња тешка времена развраћивања и прорачунаног однарођивања не може достојно стати на бранику прађедовских нам светих аманета. Дао Бог да наше ово друштво најбоље утиче и на многе синове наше, који су данас по разним странама туђег свијета, да и њих соколска идеја духовно веже, како би се краја и народа свога увијек сјећали, од користи му и изданице били !” (6)

На приредби у Рисну 17. септембра 1911. уз рисанске соколе учествовали су душановци из Дубровника, Српски соко из Херцег Новог и изасланства Српског и Хрватског сокола из Котора. Соколи су прославили 1912. св. Ћирила и Методија у Котору. Учествовали су сви српски и хрватски соколи из Боке Которске. Српски соко Херцег Нови одржао је своју јавну вежбу 1912. Барјак Српског сокола у Котору развијен је септембра 1912. (7) Први омладински часопис „Прољеће”, који је изашао у Котору 3. марта 1912. године, донео је у свом првом броју чланак о „Соколима” (аутор је био М. Буртулица), у коме се истицало : „Ова хумана и народна установа постоји од шездесетих година прошлога стољећа… Код нас овдје на југу соколска мисао је нашла лијепог одзива, па ето и у нашу малу Боку долетио је млади сокол, да свије своје гнијездо…” Текст се завршавао : „Бокељи, овај почетак, тек посијано сјеме, нека развије своје клице цијелим нашим кршним крајем, а Бока ће наша синути новим животом. Држимо се чврсто наше соколске максиме: У десници снага, у срцу одважност, у мислима домовина”. (8)

Српска соколска жупа на Приморју основана је 5. маја 1912. у Херцег Новом на иницијативу Јова Секуловића. Прва скупштина жупе одржана је у Херцег Новом 11. августа 1912. У Жупу је ушло 7 друштава из Боке Которске (Рисан, Котор, Херцег-Нови, Ђеновић, Бијела, Будва и Паштровићи-Кастио), Душан Силни из Дубровника и Српски соко из Книна. Жупа је себе сматрала делом Савеза Соколских друштава Душан Силни у Београду. За старешину Жупе изабран је Мирко Комненовић, старешина Српског сокола и Српске кредитне задруге у Херцег-Новом, истакнути члан Српске зоре и подпредседник Савеза српских привредних задруга на Приморју.(9) Српски соко у Бијелој основан је иницијативом Јова Секуловића из Херцег Новог. У Управи друштва били су Андрија П. Балабушић, Шпиро Т. Илић и Тома И. Злоковић. (10)

Балкански ратови подстакли су наде Бокеља у ослобођење.

У редовима друштава Жупе било је 1912. 24 добротвора, 62 утемељивача, 417 помагача, 206 чланова, 186 подмладка (од којих 56 жена), 1 почасни члан, све скупа 896. У Дубровнику у друштву било је 10 добротвора, 25 утемељача, 50 помажућих, 30 редовних и 26 подмладка. У редовима Жупе 1914. било је 970 чланова. Основана су друштва у Будви ( 63 члана), у Бијелој (56) и у Задру (120, од којих 30 вјежбача). Укупно је било 10 друштава. (11)

Јово Секуловић као представник жупе на Приморју учествовао је на састанку српског соколства у Крагујевцу. У вече 14 марта 1914. била је приређена свечана соколска забава у просторијама бившег дворца кнеза Милоша, а сутрадан одржана је скупштина српског соколства. Делегати из Аустро-Угарске били су : Атанасије Шола за Босну и Херцеговину, за Хрватску, Славонију и Војводину др. Срђан Будисављевић, др. Лаза Поповић и др. Милан Метикош. Јово Секуловић примио се да пошаље питомце из Боке у крагујевачку подофицирску школу. Договорио се са ректором богословије у Београду Николајем о начину слања. Требао је предати питомцима своју књижицу “Успомене из Боке”. Књижица је служила као лозинка на Цетињу, У Београду су се требали јавити оцу Николају. Послао је априла 1914. преко Цетиња Стева и Јока Мустура. Јока се морао вратити због слабог здравља, а Стево Мустур је стигао до Крагујевца. Први светски рат га је затекао у школи, а он се јавио као добровољац у комитски одред Војводе Дула и Вука Поповића. Касније из одреда враћен у школу. Са друговима је преко Албаније стигао до Бизерте. У рату је неколико пута био одликован. Посредовањем пароха села Каменог Марка Станишића било је спремно за пут шест младића. Због атентата у Сарајеву нису пошли. (12)

Свој последњи слет Жупа је одржала на Далматинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан 1914. Душановци из Дубровника су заједно са Српским соколима из Боке Которске корпоративно отпутовали 27. јуна 1914. Велика маса народа, која се сваке године окупљала на Видовдан, дочекала је соколе на станици и топло их поздравила. На заједничком ручку код цркве одржани су патриотски говори. По подне одржана је јавна вежба чланства, чланица и подмлатка жупе. У листу “Српска Зора” о слету : „Хиљадама народа с крајине Книнске, Врличке од Кистања, Задра Бенковца, Дрниша из Спљета и Каштела Шибеника, Скрадина Обровца, Сиња, Имотскога из Боке и Дубровника са крајине Босанске и из Лике окупише се око братских соколских чета и помолише се Богу за изгинулу браћу храбре косовске Осветнике. На парастосу је складно пјевало пјевачко друштво „Србадија” из Шибеника. Иза парастоса изводили су са успјехом вјежбе српски и хрватски соколи уз пратњу Спљетске музике. (13) Соколи из Дубровника и Боке Которске били су на проласку пред Корчулом свечано дочекани од хрватског сокола и грађана Корчуле. Лука је била пуна чамаца искићених хтватским и српским тробојкама. Сплит је српске соколе дочекао братски. Соколи из Книна су на својој застави исписали речи : Борба за национално право наше”. На вежбама је учествовало 77 чланова српског сокола. (14) На Слету је Грга Анђелиновић одржао говор подељен у 4 дела а сваки се завршавао рефреном „Не кличем здраво ни мени ни вама, већ оним јунацима који ће скоро гинути за народно уједињење”. (15) Др. Мате Дринковић наздравио је соколима пионирима боље будућности. На крају свог говора истакао је да ако дође до борбе, ниједан соко није смео узети пушку и окренути је против свог брата Србина. (16)

При поласку жандармерија је забранила све манифестације и свирку музике не саопштивши никоме шта се у Сарајеву догодило. На станици Перковић чуло се међу соколима “убише Фердинанда”. На Видовдан 28. јуна 1914. српски соколи из Боке Которске организовали су излет у Будву, где су приредили јавну вежбу. Сем сокола из Боке Которске на јавној вежби учествовали су представници дубровачког Душана Силног”. Вежба се није завршила због гласа о убиству Фердинанда. Соколи су се мирно повукли. (17)

На почетку Првог светског рата забрањен је рад Српске соколске жупе на Приморју у Херцег Новом и свим српским соколским друштвима у Далмацији : Српском соколском друштву “Душан Силни” у Дубровнику, Српском соколу у : Книну, Котору, Бијелој, Будви, Ђеновићу, Каштел Ластви, Рисну, Задру и Херцег Новом.(18)

На Мамули били су затворени соколски прваци Мирко Комненовић и капетан Александар Видовић. Српски соколи настојали су да пребегну и као добровољци ступе у војске српских држава. Многи нису успели у томе. Милан Срзентић, пореклом од Паштровића, је рођен у Будви од оца Адама, суд. саветника, и мајке Милке Матић из Лике. Основну школу завршио је у Загребу, а поморску академију у Дубровнику. Национално опредељен ступио је као извршујући члан у Српски соко „Душан Силни” у Дубровнику и марљиво вежбао и припремао се за борбу против Аустро-Угарске Монархије. Априла 1914. укрцао се на пароброд „Радиум”, где се нашао са капетаном Филипом Хаџијом, родом из Оребића, који је Срзентића заволео ради његове искрености и патриотског духа, слушајући његове соколске идеје. Рат их је затекао на путу за домовину, па су планирали да пребегну и да помогну својој браћи преко границе. Један члан посаде је прислушкивао њихов разговор и пријавио их аустријским властима. Били су осуђени на смрт и 17 септембра 1914. стрељани. Срзентић је пред стрељачким стројем одбацио са очију мараму и са руком на срцу узвикнуо: „Србин умире отворених очију. Пуцајте зликовци. Живио Краљ Петар, Живела Србија!”. Ову херојску смрт опевао је песник Војислав Илић-Млађи, у песми „Како умире Далматинац”. Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу (19) Максим и Саво Мустур, чланови соколског друштва у Ђеновићу, пребегли су из аустријске војске у Србију 1914. и ступили у редове добровољаца. (20) Иво Мустур је био ухапшен. Мајку Стева Мустура су власти позивале и тражиле да им открије ко је посредовао и послао јој сина у Србију, али је до краја сачувала тајну. (21) У српској војсци борио студент права Божо Миџор из Рисна, син проте Николе Миџора. (22) Пре почетка Првог светског рата Божо и Никола Миџор били су ухапшени од аустроугарских власти. (23) Васо Пипер рођен је у Котору 1892. Заједно са породицом прешао је у Дубровник. Био је истакнути члан Српског соколског друштва „Душан Силнии учесник демонстрација 1913. у Дубровнику. Затворен је 1914. као таоц у Дубровнику. Са осталим таоцима из Дубровника пребачен је у затвор у Шибенику. (24) У затвору се заједно са осталим таоцима поздравио са Онисимом Поповићем пред стрељање. Пушен је из затвора 1915, али је после два месеца ухапшен због ступања Италије у рат. Ослобођен је 1916. с тим да студира. Мобилисан је у војску 1917. Био је у касарнама у Добоју и Тузли. Крај рада дочекао је у затвору у Котору. Ту је био ослобођен од српске војске.

Мирко Комненовић је одмах по доласку у Ниш, посетио председника српске владе Николу Пашића и министра Љубу Јовановића, са речима : „Долазим као добровољац, без резерве да послужим Србији. Као члан мисије за прикупљање добровољаца упућен је 24 јула 1915. из Ниша у Русију. Радио је у Русији међу заробљеницима и пребезима на организовању Српског добровољачког корпуса (25). По уласку црногорских снага у Будву окупило се 200 мушкараца који нису били мобилисани у аустро-угарску војску. Они су заједно са 60 Бокеља коју су на Цетињу добровољно јавили за црногорску војску формирали Први бокешки батаљон.Батаљон је имао две чете и 260 бораца. Од педесетак Бокеља који су пребегли у Црну Гору и 450 добровољаца из САД, међу којима је било доста Бокеља формиран Други бокешки батаљон од 4 чете. (26) Цетињски Вјесник” од 26. августа 1915. објавио је чланак Бокељи пред краљем” у коме се наводи да се пред двором окупио велики број Бокеља, који су дошли из Америке и других крајева света. У чланку се истицало : Довела их је и скупила родољубива жеља да ступе у црногорску војску и да свој живот жртвују за слободу српског народа”. Краљ им се захвалио што су превалили толики пут како би ступили у редове црногорске војске, али их је подсјетио да је куцнуо давно очекивани и од пјесника предсказани час свете борбе за остварење снова наших старих”. (27)

Други бокешки батаљон борио се у Грбљу. Водили су жестоке борбе на први и други дан Божића 1915. Морали су се повући на границу Аустро-Угарске и Црне Горе. Бокељи су послали Ника Кажанегру и Ђура Зеновића на Цетиње. По савету краља Николе Бокељи су кренули ка Подгорици, да не би били заробљени од аустро-угарске војске. Затим су кренули јануара 1916. ка Скадру. Команду над Бокељима у данима капитулације Црне Горе преузео је Нико Кажанегра. Српској војсци придружили су се делови Бокељског батаљона. Од 26 бораца 24 су били Бокељи. Из 4 бокешке општине у војскама Србије и Црне Горе, као и у савезничким војскама учествовало је око 1.900 добровољаца. Са подручја Будве 1.049, Котора 465, Херцег Новог 190 и Рисна 170. (28) Паштровићи су дали око 500 добровољаца. Дака Мустур из Кумбора борио се у добровољачком одреду којим је командовао Војин Поповић војвода Вук. Петар Шпаровић у Аргентини придружио се емисарима Србије, а по доласку у Грчку, поверена му је команда над бродом Србијом. (29)

Срби у Боки Которској припремали су се за борбу за ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором оснивајући српска друштва (Привредник, Српска Зора, …) . Једно од тих друштава био је Српски соко. То је био нови начин да национални прегаоци и омладина организују за борбу за ослобођење и уједињење. Исто тако преко соколске жупе је ишло повезивање са организацијама у Србији. Српски листови и часописи „Дубровник” и „Срђ” пропагирали су оснивање гимнастичких друштава у Боки Которској. На слетовима агитовано је пред окупљенима да се сви спреме за борбу за ослобођење и уједињење. Кад је избио Први светски рат 1914. Бокељи су сматрали да је дошао тренутак борбе. Бокељски добровољци су допринели српској и црногорској војсци у њиховим борбама за ослобођење и уједињење. За припрему за борбу сем традиције допринели су и Српски соколи. И исељеници из Боке Которске јављали су се као добровољци. У малој галерији Дома Војске Србије у Београду отворена је изложба Тамо далеко 1918-2018” о 2.000 добровољаца Бокеља у одбрани Српства. Изложба је отворена од 7 до 13.децембра 2018. Један од паноа изложбе посвећен је капетану Милану Срзентићу. Милан Срзентић је приказан у соколској униформи. Отварање изложбе су снимале телевизије РТС и Снага Народа.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. Соколска идеја у Боки”, Дубровник”, Дубровник, 11. фебруара 1910, бр. 11, стр. 2;

  2. Ранко, “Рисан”, Дубровник”, Дубровник, 22. фебруар 1910, бр. 14, стр. 2;

  3. Пишу нам из Котора”, Дубровник”, Дубровник, 6. априла 1910, бр. 25, стр. 2;

  4. Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, Херцег Нови, 2008, стр. 17,19; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 31; Послије излета у Котор”, Дубровник”, Дубровник, 28. јуна 1910, бр. 49, стр. 3;

  5. Пишу нам из Ђеновића”, Дубровник”, Дубровник, 26 октобра 1911, бр. 43, стр. 2;

  6. Мјешћани. Примамо из Каштеластве”, Дубровник”, Дубровник, 30. новембра 1911, бр. 48, стр. 2;

  7. Излет у Рисан”, Дубровник”, Дубровник, 7 септембра 1911, бр. 36, стр. 3; Тонко Барчот, “Хрватски сокол у Боки Которској у раздобљу Аустро-Угарске монархије и краљевине СХС”, Котор 2010, стр. 21, 22;

  8. Драган Кларић, “Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 385;

  9. Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.35; Драган Кларић, “Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 386;

  10. Максим Злоковић, Бијела естетско-историјски приказ”, Народни универзитет Боке Которске у Котору, Котор 6-1937, стр. 60,61;

  11. Јов. Секуловић, Српска соколска жупа на Приморју”, Соко на Јадрану, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 155;

  12. Јов. Секуловић, Успомене из прошлости”, Соко на Јадрану, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 151, 152;

  13. Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.38; Прослава на Далматинском Косову код Книна”, Српска Зора”, 1 (15) јула 1914, бр.9, Бокешка штампарија у Котору, стр. 2;

  14. Др Војин Калинић, Српска друштва у Книну до 1914. године”, Книнска Крајина 7”, Београд, 2016, стр. 115; Иванко Бендиш, Соколство у Боки Которској”, Соко на Јадрану, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 149;

  15. Соко на Јадрану, Сплит, Јануар-Април 1936, бр.1- 4, стр. 36 ;

  16. А. Бенуси, Дубровачко соколство у раду за наше ослобођење и уједињење”,Соко на Јадрану, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 153;

  17. Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 23, 39;

  18. Драган Кларић, Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 386;

  19. Милан Срзентић, Соколски гласник, Београд, 15 септембар 1939,бр. 3, стр. 3; Поштујући хероизам и жртву пионера наше Слободе, Дубровачка трибуна, Дубровник,19. септембар 1934, бр. 262, стр. 1;

  20. Соколски гласник”, Загреб 1920, бр.3, Год. II, стр.107;

  21. Јов. Секуловић, Успомене из прошлости”, Соко на Јадрану, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 152;

  22. Глас Црногорца 31 јануар 1915, бр. 6, стр. 4, у Милан ШћекићЦрногорски добровољци у Првом свјетском рату (1914-1916)”, Матица љета 2016, бр. 66, стр. 251;

  23. Јутарњи лист 1 август 1914, бр. 734, стр. 5, у Милан ШћекићЦрногорски добровољци у Првом свјетском рату (1914-1916)”, Матица љета 2016, бр. 66, стр. 251;

  24. Милан Ж.Живановић, „Дубровник у борби за Уједињење”, Београд, 1962, стр. 279, 285;

  25. Јово Н. Влаховић, „Члан мисије српске владе у Русији, „Добровољачки гласник“, бр.28, Год. XVI, Београд, Децембар 2006, стр.202;

  26. Милан Гулић, Добровољци из Боке Которске у ратовима за ослобођење и уједињење (1912-1918), Добровољачки гласник”, Јун 2018, бр. 51, стр. 31, 32, 32;

  27. Вјесник”, Цетиње, 26. августа 1915, бр. 55, стр. 2; у Милан ШћекићЦрногорски добровољци у Првом свјетском рату (1914-1916)”, Матица љета 2016, бр. 66, стр. 244;

  28. Милан Гулић, Добровољци из Боке Которске у ратовима за ослобођење и уједињење (1912-1918), Добровољачки гласник”, Јун 2018, бр. 51, стр. 31, 32, 32;

  29. Милан Гулић, Добровољци из Боке Которске у ратовима за ослобођење и уједињење (1912-1918), Добровољачки гласник”, Јун 2018, бр. 51, стр. 34-38;

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here