Саша Недељковић: НАПАДИ НА ПРИПАДНИКЕ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА ДУБРОВНИК

Поделите:

 

Соколско друштво у Дубровнику је у свом националном раду оснивало сеоске соколске чете у околини Дубровника. Истовремено је сузбијало верску мржњу.

Хрватским сепаратистима сметао је рад сокола и зато су вршили нападе на чланове соколских чета и њихову имовину. Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „ Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.” (1) Команда места Дубровник известила је министра војске и морнарице како је ноћу између 13. и 14 јануара 1937. запаљена соколана у селу Поповићи у општини Цавтат. Паљевину је извршило 5 чланова ХСС-а. (2)У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. (3) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (4) У недељнику „Дубровник” у чланку „Политичке штете у Орашцу” наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посјечено Ђуровић Марку, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука. Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је била предана у рука суда. (5) Услед притисака хрватских сепаратиста многе сеоске чете престале су са радом.

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник и његова околина су одвојени од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Сокола. О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола, који је излазио у Београду. У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, … свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”. (6)

На чланке соколске штампе реаговао је часопис “Дубрава”. У свом одговору на њихов чланак редакција „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”. Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!” Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”. (7)

Репрезентативне просторије Соколског друштва у Дубровнику налазиле су се у Спонзи. У Спонзи су соколи организовали своје прославе, предавања и манифестације. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије које су биле власништво општине. О отказу је писао лист Дубровник”. Лист „Соколски гласник” пренео је 2 августа 1940. сажето приказ текста о отказу просторија Соколском друштву у Дубровнику из листа Дубровник” под називом Хрватски и српски соколи у Дубровнику”. (8)

Соколи су тврдили да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. Суд је дао за право општини, а Окружни суд је ту пресуду потврдио. Дубровачки соколи су се жалили на Сто седморице у Загребу, који је одбацио раније пресуде, и одлучио да општина нема права тражити од сокола да напусти просторије. Одлука Стола седморице изазвала је велико задовољство не само у редовима сокола у Дубровнику, него и код свих трезвених Хрвата и Срба, који су сматрали да се аутономне и остале власти, не смеју поводити за уличним букачима, “већ да се имају држати реда и закона, и тражити елементе који спајају све грађане, без разлике, у данашњим временима”. Загребачка штампа бележила је одлуку Стола седморице без коментара. Љубљанско “Јутро” писало је да је та одлука “изазвала врло пријатан утисак, јер није била никаква тајна, да је отказивање просторија, са стране дубровачке општине, представљало партизански акт, без икакве потребе”. “Југословенска пошта” из Сарајева истакла је “… да се суд знао издићи високо изнад партијског диктата, и њу су поздравили сви добромислећи дубровачки грађани”. Почетком 1941. одржано је ново рочиште по тужби дубровачке општине. Општина је тврдила да да су јој просторије потребне за њене уреде, и за то да их поправи. Претрес је био одгођен за 9 април 1941, да би био прочитан елаборат техничког одсека општине о тим просторијама. (9)

Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У просторијама сокола на првом спрату Спонзе одржаване су приредбе и предавања. Лист „Дубровник“ писао је о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају …..г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. … Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. … Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912. године, … Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; … На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.”(10)

У НДХ наставили су се прогони сокола. Савез Сокола био је забрањен, а имовина одузета. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву : Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (11) После ослобођења комунисти су кренули у прогон свих својих непријатеља. У јесен 1944. један амерички официр за везу у Дубровнику извештавао је : Став партизана је да свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”. (12)

Соколско друштво у Дубровнику је у оквиру свог националног рада оснивало сеоске соколске чете у околини Дубровника. Такође оно је водило борбу против ширења верске мржње. Хрватски сепаратисти заједно са клерикалцима настојали су да онемогуће рад чета, палећи соколске домове и имовину чланова чета. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је помоћу власти путем отпуштања сокола настојао да онемогући рад соколским четама. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије у Спонзи, које су биле власништво општине. Соколи су покушавали да на суду нађу заштиту од општине. Тврдили су да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. У НДХ наставили су се прогони а Савез Сокола био је забрањен. После ослобођења 1944. комунисти су прогонили све које су сматрали за своје класне непријатеље.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене

  1. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, стр. 127;

  2. Гојко Јаковчев, “Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 53;

  3. „Палеж куће у Орашцу”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 3 септембра 1938, стр.4;

  4. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;

  5. Политичке штете у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 27. јануара 1939, бр. 4, стр. 4;

  6. Има ли прогона у Бановини Хрватској?” „Соколски гласник”, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;

  7. Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”, „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;

  8. Хрватски и српски соколи у Дубровнику”, Соколски гласник”, Београд, 2 август 1940, бр. 31, стр. 2;

  9. Соколском друштву Дубровник признато је његово право!”, Соколски гласник”, Београд, 13 децембар 1940, бр. 50, стр. 2; Дубровачка општина и соколско друштво”, Соколски гласник”, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр 7;

  10. .”Мозаик данашњице”,”Дубровник”, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940, бр. 49, стр. 3-4;

  11. Милорад М. Лазић, Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд 2011, стр. 31;

  12. Мари-Жанин Чалић, Историја Југославије у 20. веку”, Београд, 2013, стр.214;

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here