Саша Недељковић: ПОЛОЖАЈ САВЕЗА СОКОЛА У ЈУГОСЛАВИЈИ

Поделите:

 

  

Пре Првог светског рата у редове сокола су ступали они који су знали шта их чека. Соколи су се борили за стварање Југославије у Првом светском рату и зато су поднели велике жртве. Говорећи о српским соколима пре Првог светског рата Душан М. Богуновић истакао је : „Бити члан соколске организације у Босни и Херцеговини значило је бити отворен непријатељ Аустро-Мађарије. И ако се у томе правцу захтевало нешто да се учини, живот за то морало се дати. Бунити се, освежавати свест, љубити Србију и Краља Петра, сметати и пркосити свагђе и на сваком месту Аустро-Мађарији, тражити слободу и пун живот а дизати се против не само личнога, него и националнога робства, то је био основни мотив соколске политике у Босни и Херцеговини.” Слично је било и у осталим крајевима. (1) До  1929. Соколски савез био је врховни, управни, извршни и надзорни орган соколске организације на чијем челу је био најистакнутији соко. Савез је деловао самостално према правилницима које је сам доносио. (2)  Због забране рада политичких странака после увођења шестојануарске диктатуре 1929. политички рад пренет  је у соколска друштва. Поред Хрватског соколског савеза у Земуну је основано друштво Хрватски соко а у Београду Српски соко. (3)

Краљ Александар донео је 5. децембра 1929. закон о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије”. Све дотадашње соколске организације (Југословенски Соколски Савез, Хрватски соко и Српски соко) морале су да  уђу у Савез Сокола или да прекину са радом. Тим поводом одржана је изванредна главна скупштина Југословенског Соколског Савеза којој су присуствовали делегати свих соколских жупа. На скупштини је донет закључак да ЈСС ступи у нову организацију „Савез Сокола Краљевине Југославије”. (4) Од 1929. управу Савеза Сокола именовао је и разрешавао министар просвете и министар војске и морнарице у сагласности са председником министарског савета. (5) Соколске организације и даље су бирале управе жупа и друштава. (6)

За време диктатуре дошло  је до наглог омасовљавања соколских редова. Многи су пожелели да постану чланови соколских друштава. Насупрот томе велики број предратних сокола посебно хрватских напустио је  соколске редове због  утицаја државе. Соколи су користили свој утицај за време диктатуре за давање имена улица у градовима по оснивачу соколства Тиршу. Савез Сокола био је помаган од државе и материјално и морално. Држава је помагала новчано изградњу соколских домова. Државна помоћ износила је 6 милиона динара, као редовна помоћ соколима предвиђена буџетом Министарства физичког васпитања народа. Због тога што је Савез сокола примао материјалну помоћ на основу закона од државе и бановина било је распрострањено мишљење да се рад сокола заснивао на помоћи. У свом Извештају Господарски одсек истицао је да је помоћ коју су соколи добијали била незнатна у сразмери са новцем, који су соколске јединице прикупиле од својих припадника у приредбама и сопственим радом и трудом кроз једну годину и да су тај новац трошиле на своје редовне потребе. Соколске јединице су живеле, радиле и издржавале се са сопственим средствима. Помоћ са стране добијале су само приликом подизања соколана и уређења вежбалишта и то делимично. Од годишње помоћи преко половине је употребљавано за градњу домова, већи део за одржавање стручних течајева, администрацију Савеза и жупа, штампу и пропаганду, док за редовни живот јединице нису примале ништа. Новац који су прикупљале соколске јединице био је резултат великих личних напора и жртава, јер у соколским редовима налазили су се људи средњег и сиромашног имовног стања. (7)

Са једне стране они који су били за Југославију тежили су  јединству националних снага и зато  били решени да се ангажују тако што ће се придружити соколским друштвима. У многим местима чланови сокола истовремено су били и чланови Јадранске страже. О сарадњи чланова сокола и Јадранске страже у часопису „Јадранска стража” је коментарисано : „Соко и Народна одбрана раде на своме подручју, а Јадранска стража на своме специјалноме подручју, изменично се подупирући и попуњавајући.(8) Средишна управа Аеро–Клуба „Наша Крила“ одлучила је 1930. : 1) Да се све организације „Наших Крила“ упишу у чланство „Сокола“; 2) Да се свим силама утиче да и сви чланови „Наших Крила“ постану чланови „Сокола“; (9) Други су имали своје интересе у придруживању соколској организацији. У почетку Савез Сокола био је одушевљен приливом нових чланова. У „Извештајима за 5 редовну главну скупштину … 12 маја 1935” истицало се : „ … неколико месеци после новог формирања почеле су поједине жупе да пријављују Савезу јак покрет међу ширим слојевима народа, да се оснују соколска друштва и чете. Скоро 250 нових јединица широм отаџбине. Нарочито на селу. … друга половина године 1930 добила је своје нарочито обележје. Стара, консолидована друштва а такође и многе жупе израбиле су ову добу за велики број својих редовитих јавних наступа и пропагандних излета у крајеве, где до тада није било друштава и где је тињала искра одушевљења за соколску ствар, док нису успели да су се оснивале јединице наше организације и онде, где на то нисмо могли ни помишљати.” (10) Нагли пораст соколских јединица а посебно  соколских чета приморао је Савез Сокола да помаже васпитање што већег кадра соколских предњака. Поред онога што је начелништво предузимало у оквиру свог буџета Савез је свим жупама омогућио да држе путујуће предњаке. Они су обилазили друштва и чете на територији жупе и одржавали предњачке течајеве. Ипак то није било довољно. Због тога је Савез помогао жупама за одржавање друштвених предњачких течајева. Плате за жупске предњаке биле су 498.000 динара. За течајеве друштвеним предњацима дато је 244.000 динара а за течајеве вођа соколских чета 175.000 динара. Све заједно потрошено је  1.097.000 динара. (11)

Савез Сокола је достигао врхунац са скоро 400.000 припадника крајем 1934. Од тада је дошло до  назадовања броја јединица и припадника и то не само у областима где су соколи били изложени нападима, него у читавом савезу. У 1936. Савез Сокола  изгубио је 79.038 припадника. (12)

У соколској штампи појавили су се чланци који су критиковали стање у редовима сокола. Старешина Душан Богуновић је још 1931. уочио да се соколи претварају у интервенистичку странку. Посетио је просторије банске управе. Био је дан примања. При проласку кроз собу за примање имао је шта да види : „Много је оних,  који чекају да буду примљени. .. опазих на великој већини соколске значке. Поздравих се Здраво ! Погледи оних, којима је ишао поздрав – били су пуни чуђења. – „Одкуд долазим да их поздравим”. За њега је то био очигледан пример да соколска значка, односно припадништво соколској организацији, „има да служи да се до нечега дође. … Гледао сам и читао мноштво препорука за ово или оно место, у овом или оном сталежу. Врло ретко налазите позната имена, чији соколски рад заиста треба да буде признат и на основу рада, да и дође до места. У свим препорукама стоји – члан соколске организације. И као што је некад припадништво политичко-партијској странци било средство да се нешто постигне  — ето тако ми изгледа и данас међу нама. … Слушао сам, да су извесни људи грађани, а ступивши у соколске редове – касније били због овога или онога злочина позвати на одговорност. У једном селу близу Загреба – приређује се као увод у соколски рад забава у гостиони. Долази до свађе – гостионичар члан тог нашега соколскога братства убија у пијаном стању шофера. Соколски је течај учитељства. Учитељима се говори – кад свршите течај, бит ћете намештени, куд хоћете итд. Ових примера за сигурно има безброј … и боље је о њима и не мислити.” Наставио је : „ … Зло је – велики број придошлих чланова, а не уверени и одани Соколству. … Зло је – на челу Соколства – управе без знања, свести, воље и љубави за Соколство, а само да се попуни број. Још веће је зло – ако је само припадништво Соколству  — а не твој живот и рад у Соколству, из кога произилази твоје соколско право, да си бољи и спремнији чиновник-грађанин од другога, чији живот није соколски. Зло је – ако мислимо, да ћемо утицати на живот државе у правцу Соколства, ако заузмемо чим више положаје, без обзира на наш соколски положај у друштву нашега братства, из којега положаја иде и право на положај у држави. Зло је —  ако примамо, да нас буде већи број, скоро све што нам се пријави. Зло је – ако у организацију долазе – јер им се обећава ово или оно место итд. — Све су то негативне стране бивших партијских странака, чији живот нам је најјаснији доказ пропасти, ако право на утецај у држави не произилази из рада и живота у Соколству. Јест – ми хоћемо да утјечемо на живот у држави, али не зато што смо само припадници соколске организације, већ зато, што узгој, живот и рад у Соколству учинио ме је бољим и способнијим  чиновником, радником, грађанином итд. И тај живот бољи од других, даје ми право да сам поштиван више од другога – и тај живот у Соколству  — мало по мало пренашамо на државу и тако се збива не од једном већ у низу деценија преображај државе у духу соколства,  као што чине наша браћа и сестре на северу. И зато – не од припадништва соколској организацији, већ из живота и рада у Соколству – соколском утецају у држави – из живота и рада у Соколству, а не само припадништво некој организацији – даје право на бољи положај у држави.

У противном није добро ни за Соколство, а није добро ни за  државу нашу – националну – чији темељи су грађени на етици и свести свих нас, а не чиновничкој каријери или повлаштеним класама. Добро државе и моралност и трајност Соколства тражи да будемо данас нарочито чувари мисли : Од живота и рада у Соколству  — соколском утецају у држави. “(13)

Развој прилика у соколским редовима ишао је супротно жељама Душана Богуновића. О томе су писали у соколској штампи. О раду Савеза Сокола за време диктатуре предратни соколи Жупе Београд препустили су историји да да свој суд.(14)  Др. Нико Калођера писао је 1938. у „Оку Соколовом”, да је југословенска идеја пре Првог светског рата окупљала највеће духовне снаге народа са циљем да се ослободи и уједини у једну државу. После рата није имала снаге да их духовно повеже. За носиоце идеје означавали су се појединци који су је  одржавали ради личних интереса. (15) Др. Лаза Поповић  је о стању у соколским редовима писао  : „у соколству а на водећем месту и на управи, морају стајати опробани људи, … сасвим сигурно да је наше соколство пре рата, за рата па и одмах после рата било одасвију страна богато са људима крепким, патриотским, јуначким, југословенским, а да се у току ових двадесет година после рата све то богатство полако распућкало и прилично пропало, тих добрих људи изгледа да у соколству нема више … јер су се стари и повукли и из соколства извукли.” (16)  У „Извештају за 1938 годину” у часопису Соколске жупе Мостар „Књига за соколско село” истицало се : „Послијератно соколство, прегажено временом, изгубило је ос своје духовности и почело да каска за материјалистичким учењима и људима, … Тада је соколство „изгубило свој резон детр” у очима људи који су познавали пријератно соколство  и који су колико толико у својој кући његовали своју вјеру и чували народне обичаје. У том вртлогу и пометености, дошао је закон о оснивању Сокола Краљевине Југославије …  децембра 1929 године. Подржавано од Краља и потпомогнуто од државе Соколство је морало примати страховите принове чланства, кoје су касније пријетиле да потопе само соколство. … . “. (17)

Приликом прославе Дана Уједињења 1939. Момир Синобад је  уочио да на свечаној седници, и у поворци нису опажени соколи чланови Савезне управе који су припадали београдској Жупи  и соколи који су са тротоара посматрали соколску поворку. Сматрао је да је мањи број сокола постао малодушан из страха за будућност који је захватио све грађанске слојеве.  (18) Део некадашњих сокола прешао је на страну непријатеља соколства. Из Имотског су писали у Соколском гласнику о отпуштањима сокола. Јован Кадијевић, званичник-дневничар код среског суда у Имотском отпуштен је из службе зато што је био тајник соколске чете у Главини. Био је бачен на улицу да учини место човеку који је некада био соколски предњак, а 1940. најгрлатији у Хрватској Заштити.  (19) После избијања Другог светског рата чланови сокола су били понети “свеопштим метежом”. Општа неизвесност утицала је на грађане да своје снаге концентришу на решавање проблема своје породице. Настала је “луда и незапамћена трка” на прикупљању хране, одеће и огрева. Момир Синобад је сматрао да је тада  требало сакупити снагу и са више ведрине гледати на све проблеме. Соколски покрет је одувек имао тај циљ. Међутим сада се десило супротно. Надвладао је страх и нагон за самодржањем. (20)

После напада на Чеду Милића 1940. дошло је до реакције у соколским редовима. Управа Соколског друштва Београд-Матица једнодушно је утврдила да таквом делу нема равна ни у окупираној Пољској. Сматрали су да ако се соколству не да пуна сатисфакција за напад и све многобројне прогоне, онда је соколство требало да се изјасни да ће на сваки напад одговорити истом мером, јер је то био једини начин да се сачува част и животи сокола. Истицало се :  „Ако соколство није у стању да ове мере примени и добије сатисфакцију, онда је боље да организација  као таква се разиђе, а појединци да бране своја грађанска права и част Сокола.”(21) Пошто је  сазнало о нападу на  старешину жупе Мостар Чеду Милића, Соколско друштво Београд IV осудило  је како су истакли нечовечни и дивљачки напад. Били су сретни да напад није успео и изражавали су своје симпатије и жеље Чеди Милићу да у свом даљем раду буде сачуван. Друштво је истакло  : „Овај случај нас не обесхрабрује, већ нас још више нука на што свеснији и интезивнији рад. Наша је топла жеља да ово послужи свима соколима да још јаче учврстимо наше редове ради добра нашега народа, па да нас никаково дело суровости, дивљаштва и злочинства не може ослабити.” (22)

Пре Првог светског рата у редове сокола ступали су они који су били спремни на жртве у борби за ослобођење и уједињење. До 1929. Соколски савез је деловао самостално према правилницима које је сам доносио. Законом о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије” режим је ставио соколе под државну контролу. Са једне стране они који су били за Југославију после увођења диктатуре били су решени да се ангажују у соколским редовима. Националне организације и друштва пришле су соколима. Дошло је до омасовљења соколских јединица. Због утицаја државе у време диктатуре велики број предратних сокола посебно хрватских напустио је соколске редове. Било је и оних који су  имали своје личне интересе у придруживању соколској организацији. Због подршке државе  соколи су тежили да преобликују државу у духу соколства. Тражили су да се у градовима у Југославији улице назову по оснивачу соколства Мирославу Тиршу. Због тога што је Савез сокола примао материјалну помоћ од државе и бановина  било је распрострањено мишљење да се рад сокола заснивао на помоћи државе. То су соколи демантовали. У соколској штампи појавили су се чланци који су критиковали стање у  соколским редовима. Старешина Душан Богуновић уочио је да се соколи у време шестојануарске диктатуре претварају у интервенистичку странку. Мноштво нових чланова очекивало је повластице због ступања у соколске редове и није било спремно да следи соколске идеале. Соколи су били изложени нападима хрватских сепаратиста. Било је различитих ставова о томе како се одбранити од напада. Једни су предлагали да се учврсте соколски редови. Други су предлагали да ако соколи нису били у стању да одговоре истом мером, што је за њих био једини начин да сачувају животе, онда нека се разиђу као организација. И онда као појединци бране своја грађанска права. Момир Синобад писао је о паници која је захватила   соколске редове у Београду  на почетку Другог светског рата. У таквим приликама и са таквим чланством Савез Сокола дочекао је Други светски рат. И ако су се чланови и чланице Савеза Сокола припремали за Други светски рат део чланова сокола  није  био спреман на жртве као у Првом светском рату. У Априлском рату дошло је до расула. Окупатори су  забранили Савез Сокола. Део сокола прешао је у илегалу а део се придружио или партизанима или Југословенској војсци у Отаџбини. После забране од старе окупатора, комунисти су после рата основали своје гимнастичке организације. Соколи који су успели да избегну  из земље наставили  су рад у слободном свету. Надали су се да ће се соколство обновити у земљи и били су спремни да помогну обнову рада соколских друштава. (23)

 

Саша Недељковић

 

Напомене :

  1. Душан М. Богуновић, „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 118, 119, 120;
  2. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1938. бр. 7, стр. 48;
  3. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1938. бр. 7, стр. 44;
  4. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник Година I”, Београд 1934, стр. 236;
  5. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1938. бр. 7, стр. 48;
  6. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”,  „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1938, бр. 7, стр. 179;
  7. „Извештај о раду Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23.априла 1939 године”, стр. 144, 145;
  8. Соколство и Јадранска стража”, „Јадранска стража”, Сплит, аугуст 1931, бр. 8, стр. 197;
  9. „За јединство националних снага“, „Наша Крила“, Београд март 1930, бр. 70, Год. VII, стр. 1184;
  10. „Извештаји за 5 редовну редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935, стр. VIII;
  11. „Извештаји за 5 редовну редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935, стр. 103, 146;
  12. „Извештај о раду Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23.априла 1939 године”, стр. 128;
  13. Душан Богуновић, „Од живота и рада у соколству – соколском утјецају у држави”, „Соко на Јадрану”, Сплит, октобар 1931, бр. 10, стр. 250, 251;
  14. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1938, бр. 7, стр. 179;
  15. Др. Нико Калођера, „Страдање југословенске идеје”, „Око Соколово”, Београд, 1 децембар 1938. бр. 10, стр. 236;
  16. Душан Б. Јовановић, „Квалитет у соколству”, „Око Соколово”, Београд, 1 јануара 1939, бр. 1, стр. 11-12;
  17. „Извештај за 1938 годину”, „Књига за соколско село”, Мостар, 1939, 1-2 1939, V, стр. 4;
  18. Момир Г. Синобад, „Прослава Првог децембра у Соколској жупи Београд”, „Око Соколово”, Београд, 1 децембар 1940, бр. 9 и 10, стр. 156-158;
  19. „Отпуштање сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 6;
  20. Момир Синобад, „Вратимо се правом соколском братству и чистој соколској мисли”, „Око Соколово”, Београд, 1941, бр. 1, стр. 1,2;
  21. Из Соколског друштва Београд-Матица“, Вести”, Око Соколово“, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6;
  22. Из Соколског друштва Београд IV“, Вести”, Око Соколово“, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6;
  23. Јанко Јазбец, Средишњи одбор за обнову југославенског соколства у слободном свету, „Соколски зборник : 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963;
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here