Саша Недељковић;Национални рад Друштва Привредник

Поделите:

 

Владимир Матијевић рођен је у селу Горњи Будачки, код Карловца, у породици граничарског официра. Прешао је у Србију 1876. да се пријави као добровољац у рату са Турцима. Уписао се у Високу трговачку школу у Бечу. На почетку био је трговачки путник код великих фирми.  Као трговачки путник посматрао је продор странаца у српску средину. Почео је сам да намешта шегрте код трговаца. Тако је наместио 250 деце као шегрте. Планирао је да са својим пријатељима да оснује Српску банку као главно упориште српских привредника, да организује српске сељаке у земљорадничке задруге и плански уздиже српске трговце и занатлије. Српску банку основао је 1895. а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Седиште Привредника било jе у Загребу, али Привредник није признавао државне границе. Смештао је на трговину и занате српску децу из Аустро-Угарске, Србије и Црне Горе. Активност Привредника распростирале су се на све српске земље. Када је власт  Аустро-Угарске забранила рад са иностранством, рад за Србију је прихватила Београдска трговачка омладина, а на Цетињу је за ту сврху основан одбор. Правац рада те три установе остао је исти.

Матијевић је морао да задобије поверење родитеља, да своју децу повере страним људима. Ту је помогло усмено обавештавање родитеља од учитеља и свештеника. Вршено је брижљиво одабирање питомаца, да би добили помоћ најбољи. Привредник није био поправилиште за рђаву децу, нити болница и склониште за слабе. Власт  Аустро-Угарске је према свему што је било српско гајила неповерење. Приликом велеиздајничке парнице у Загребу државни тужилац је рад Привредников окаректерисао као издају. Највећа тешкоћа у раду била је борба са лењим и апатичним Србима који су из малодушности или личне лењости одбијали сарадњу са изговором : „не може се!” или „Код нас је народ заостао, па се не може!”    Привредник је имао у земљи око 20 подобора, а у сваком знатнијем месту своје поверенике. Привредник је оснивао земљорадничке задруге којима је даван јефтин кредит од Српске банке у Загребу. Гесло Матијевића на челу листа „Привредник” било је : „Прилике српског народа могу се поправити само непрекидним и истрајним радом. Зато се не уздамо ни у кога другог, него смо готови и одлучни да све своје послове сами свршавамо.”  (1)  Друштву Привредник помагала су у раду друга национална друштва. Управа „Српског привредног друштва Привредник” из Загреба радила је на томе да своје питомце (шегрте) ожени.  Чланице Добротворних Задруга Српкиња препоручивале су те шегрте и помагале им да се ожене. Управа „Привредника” заузмала се и за сиромашне и без родитеља Српкиње и намештала их у српске породице уз помоћ и под окриљем Српских женских добротворних задруга. (2)  Ступили су у везу са Добротворним Задругама Српкиња 1906. због женског подмадка. Настојали су да се женска деца сместе у куће као посвојчад да би се обучиле раду, реду и кућанству. У сарадњи са женским друштвима Привредник је до Првог светског рата збринуо око 250 питомаца. Кад се преселио у Београд, тај посао је прешао на женска удружења. (3) Друштво је сарађивало са српским соколским друштвима која је предводио др. Лаза Поповић. На Српско привредно друштво ,,Привредник” угледала су се друга српска друштва. На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно–привредно друштво „Српска Зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник“ из Загреба.  Преко „Српског привредног друштва Привредник“  из Загреба послато је 500 сиромашних а вредних ученика од 12 до 15 година на учење заната. Српска Зора давала је шегртима припомоћ за одело и путни трошак. (4)   Српска банка у Загребу основала је шегртски фонд 1905. Фондом је руковало друштво Привредник. На Главној скупштини друштва 1911. основан је Патронат Привредникових добротвора, као врховна управа и усвојен пословник Патроната. Задатак Патроната био је да управља фондовима, записима, закладама и задужбинама.  После избијања Првог светског рата у  Привредниковом дому у Загребу спаљен је сав намештај, књиге и списи у којима су били подаци за 10.000 питомаца и 6.000 чланова. По ослобођењу  Привредник је био у тешком стању, па се друштво морало поново оснивати. Од 1922. почео је интензивнији рад. Председник Привредника био је Тоша Михаиловић, а подпредседник Владимир Матијевић. У Загребу у месном пословодству били су : Лазар Лађевић, Никола Чук, Стеван Калембер, Јоца Бачић и Антоније Рађеновић. У месном пословодству у Београду били су :  Тоша Мијаиловић, Павле Арсинов, Васо Вујић, др. Раденко Станковић и   Владимир Матијевић.  Привредник је купио дом у Крунској улици у Београду 1926.  У Привреднику је било више  фондова : Фонд  Марије и Васе Радосављевића, трговца из Панчева; Фонд  Владимира Матијевића, … .  Клуб Привредникових самосталних господара били су Привредникови питомци, који су били редовни чланови Привредника или чланови Патроната. Седиште клуба било је у Београду, а у појединим местима били су пододбори и повереници. Привредникови самостални господари држали су конгресе сваке године у пролеће.У Топуском одржани су конгреси 1904. и 1928; у Липику и Скопљу 1927; У Београду 1929. и 1931. (освећење камена темељца за шегртски дом у Београду) а 1930. у Сарајеву. (5)

Привредник је после уједињења 1918. наставио национални рад у новим околностима. До 1923. седиште Привредника било jе у Загребу, а тада jе пренесено у Београд.  Приликом прославе 25-годишњице рада Привредника 1923. Пупин је заступницима Привредника у Америци приложио чек од 100.000 динара као поклон друштву. Тиме је био увршћен као нови патрон Друштва Привредник. (6) У сарадњи са  друштвом „Привредник” Пупин је 1928. формирао фонд  „Михаило Пупин”. По одредбама задужбине после смрти оснивача део је ишао Привреднику, црквено-школској општини у Идвору, ђацима из Војводине који ће се школовати у пољопривредној струци. Део суме се издвајао као награда за ванредне успехе у пољопривреди у Југославији под именом  „Пупинова награда”.(7) У Идвору је 1940. отворен Народни дом Михаила Пупина  са пољопривредном књижницом и читаоницом. (8)

Прва правила Српског привредног друштва Привредник донета су 1904. а остала су на снази до 1926, када су измењена на Главној скупштини друштва, а затим потврђена од министра унутрашњих дела јануара 1927. По том правилнику главни циљеви друштва били су : настојање око практичног и теоријског образовања и унапређења привредног подмладка;  посредовање код намештења особља, те по могућности заступати њихове интересе; давати члановима, на њихов захтев, упуства у пословима који се тичу трговине, заната и индустрије, и уопште унапређивати привреду и сваки привредни покрет. Чланство је било добровољно и чинило га је привредници и интелигенција. Број чланова се мењао. У међуратном периоду кретао се између 6.000 и 10.000. За време Другог светског рата се смањио, и 1945. било је 2.254 чланова а чланова патроната (оснивача – добротвора и фундатора) било је  178.  На седници Управног одбора 25 јануара 1930. одлучено је да Привредник прима као питомце и муслиманску децу. Првих десет година намештено је 6.319 деце. До 1941. Привредник је сместио 35.000 деце. И за време Другог светског рата настављено је смештање шегрта, углавном избеглица. Привредник је градио шегртске домове. Из фонда Владимира Матијевића изграђен је шегртски дом у Београду за 200 шегрта 1931, у Новом Саду за 60 1938, а у Загребу за 20 1940. По избијању рата престао је рад домова. Крајем 1940. у Петровграду је купљена зграда за шегртски дом, али због рата дом није отворен. Интернат у Вршцу са 20 ученика, је наставио рад и за време рата. Сарађивали су Савезом српских земљорадничких задруга, Друштвом за васпитање и заштиту деце у Београду, Задругама Српкиња и државним установама (Министрство просвете, …). Управа Задужбине Николе Спасића замолила је 1938. Привредник да овај са територије Јужне Србије изабере неколико деце, која ће се упутити на занате и стручне школе у иностранство о трошку Задужбине.  На иницијативу Матијевића основане су задруге Срба Привредника, установе за штедњу и кредит, да би се омладина навикла на штедњу. До 1941. основано је 58 задруга. Задруге  су биле учлањене у Савез задруга Срба Привредника у Београду. (9)

Као пример можемо навести рад задруге Срба Привредника у Дубровнику. Задруга Срба Привредника одржала jе у Матици Српскоj у Дубровнику 4. априла 1937. своjу II редовну скупштину. (10) Савез задруга Срба привредника у Београду одржавао jе везу са Дубровником преко директора Српске банке. Лист „Дубровник” пренео jе вест да Задруга Срба привредника у Дубровнику одржава своjу VI редовну годишњу скупштину 9 марта 1941. у филиjали Српске банке. (11) Управни одбор Задруге Срба Привредника у Дубровнику на сjедници од 18. марта 1941. конституисао се и његови чланови били су : председник Јован Цвиjић, I подпредседник Стево Љубибратић и II подпредседник Миливоj Соколовић. Надзорни одбор предсjедник Јово Банђур. Један од задругара био jе Светозар Барбић (12).

Пре Првог светског рата Срби су у Аустро-Угарској оснивали читаонице, књижнице, земљорадничке задруге, соколска друштва, женске добровољне задруге, … . После Првог светског рата наступио је застој код Срба, а Хрвати су развијали живи рад на свим пољима живота. То су запажали Срби сељаци из крајева где су живели помешано са Хрватима. (13)  У шегртском дому приказивани су на састанцима шегртима позоришни комади и поучни филмови. Привредникова омладина била је учлањена у соколском друштву, а Женски хришћански покрет  држао је питомцима два пута недељно предавања. За време Другог светског рата било је забрањено окупљање. После оснивања Српске заједнице рада фебруара 1942. дошло је до споразума о сарадњи два друштва на основу Правилника од 15 јануара 1943. Правилником је сачуван карактер Привредника као самосталног правног лица, донекле и самосталност  у пословању гране за омладину. Задржао је право да одлучује и очиновништву те гране, а сачувао је своју имовину. Када је Привредник  почео сарадњу са Српском заједницом рада 15 марта 1943. држана су предавања и другим шегртима онако како је одобрила  Српска заједница рада. Друштво је усвојило молбу Комесаријата за избеглице да помогне код намештања женске деце на разне занате. У априлу 1945. министар трговине и снабдевања разрешио је дужности упаву Привредника  и поставио привремену управу од 10 лица. На конференцији представника хуманих удружења 29.јуна 1945. помоћник министра социјалне политике изјавио је да министарство намерава да преузме све хумане установе у своје руке, а да ће управе тих установа и даље сабирати прилоге и предати их министарству. Своју архиву Привредник (1897-1947) предао је 22 децембра 1948. Државној архиви ИНО града Београда. (14) После увођења  вишестраначја  друштво Привредник обновило је свој рад у новим околностима.

 

Саша Недељковић

 

 

Напомене  :

 

  1. Д.П. Привредник”, Народна Енциклопедиjа СХС, III књига, Загреб 1928, стр. 569; Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр.36, 37, 39; Привредников календар за 1933 годину”, Београд, стр. 36;
  2. „Како постају ваљани људи сретни”, „Дубровник”, Дубровник, 3. маја 1910, бр. 33, стр. 2;
  3. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 164;
  4. проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације“, „Северна

Далмација некад и сад“, Београд, Главна задруга за народно просвећивање,

1939, стр. 57;

  1. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 160, 162;
  2. Љубодраг Поповић, „Извори за проучавање пупинове делатности у домовини, у фондовима Архива Србије”, „Архивски преглед 1”, Београд 1979, стр. 117;
  3. Љубодраг Поповић, „Извори за проучавање пупинове делатности у домовини, у фондовима Архива Србије”,  „Архивски преглед 1”, Београд 1979, стр. 117;
  4. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 163;
  5. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 162, 164;
  6. „Задруга Срба привредника у Дубровнику”, бр. 10, „Дубровник”, Дубровник, 10. априла 1937, стр. 4;
  7. „Задруга Срба привредника у Дубровнику”, „Дубровник”, Котор- Дубровник, 1 марта 1941, бр. 9, стр. 4;
  8. ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 349;
  9. А.„За Србе нема хладовине”, „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр. 88-91;
  • „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 160, 164;
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here