Saša Nedeljković;Nacionalni rad Društva Privrednik

Podelite:

 

Vladimir Matijević rođen je u selu Gornji Budački, kod Karlovca, u porodici graničarskog oficira. Prešao je u Srbiju 1876. da se prijavi kao dobrovoljac u ratu sa Turcima. Upisao se u Visoku trgovačku školu u Beču. Na početku bio je trgovački putnik kod velikih firmi.  Kao trgovački putnik posmatrao je prodor stranaca u srpsku sredinu. Počeo je sam da namešta šegrte kod trgovaca. Tako je namestio 250 dece kao šegrte. Planirao je da sa svojim prijateljima da osnuje Srpsku banku kao glavno uporište srpskih privrednika, da organizuje srpske seljake u zemljoradničke zadruge i planski uzdiže srpske trgovce i zanatlije. Srpsku banku osnovao je 1895. a 1897. Srpsko privredno društvo „Privrednik” i Savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, ali Privrednik nije priznavao državne granice. Smeštao je na trgovinu i zanate srpsku decu iz Austro-Ugarske, Srbije i Crne Gore. Aktivnost Privrednika rasprostirale su se na sve srpske zemlje. Kada je vlast  Austro-Ugarske zabranila rad sa inostranstvom, rad za Srbiju je prihvatila Beogradska trgovačka omladina, a na Cetinju je za tu svrhu osnovan odbor. Pravac rada te tri ustanove ostao je isti.

Matijević je morao da zadobije poverenje roditelja, da svoju decu povere stranim ljudima. Tu je pomoglo usmeno obaveštavanje roditelja od učitelja i sveštenika. Vršeno je brižljivo odabiranje pitomaca, da bi dobili pomoć najbolji. Privrednik nije bio popravilište za rđavu decu, niti bolnica i sklonište za slabe. Vlast  Austro-Ugarske je prema svemu što je bilo srpsko gajila nepoverenje. Prilikom veleizdajničke parnice u Zagrebu državni tužilac je rad Privrednikov okarekterisao kao izdaju. Najveća teškoća u radu bila je borba sa lenjim i apatičnim Srbima koji su iz malodušnosti ili lične lenjosti odbijali saradnju sa izgovorom : „ne može se!” ili „Kod nas je narod zaostao, pa se ne može!”    Privrednik je imao u zemlji oko 20 podobora, a u svakom znatnijem mestu svoje poverenike. Privrednik je osnivao zemljoradničke zadruge kojima je davan jeftin kredit od Srpske banke u Zagrebu. Geslo Matijevića na čelu lista „Privrednik” bilo je : „Prilike srpskog naroda mogu se popraviti samo neprekidnim i istrajnim radom. Zato se ne uzdamo ni u koga drugog, nego smo gotovi i odlučni da sve svoje poslove sami svršavamo.”  (1)  Društvu Privrednik pomagala su u radu druga nacionalna društva. Uprava „Srpskog privrednog društva Privrednik” iz Zagreba radila je na tome da svoje pitomce (šegrte) oženi.  Članice Dobrotvornih Zadruga Srpkinja preporučivale su te šegrte i pomagale im da se ožene. Uprava „Privrednika” zauzmala se i za siromašne i bez roditelja Srpkinje i nameštala ih u srpske porodice uz pomoć i pod okriljem Srpskih ženskih dobrotvornih zadruga. (2)  Stupili su u vezu sa Dobrotvornim Zadrugama Srpkinja 1906. zbog ženskog podmadka. Nastojali su da se ženska deca smeste u kuće kao posvojčad da bi se obučile radu, redu i kućanstvu. U saradnji sa ženskim društvima Privrednik je do Prvog svetskog rata zbrinuo oko 250 pitomaca. Kad se preselio u Beograd, taj posao je prešao na ženska udruženja. (3) Društvo je sarađivalo sa srpskim sokolskim društvima koja je predvodio dr. Laza Popović. Na Srpsko privredno društvo ,,Privrednik” ugledala su se druga srpska društva. Na Kninskoj skupštini Srba na Primorju, 20 i 21 oktobra 1901, osnovano je prosvetno–privredno društvo „Srpska Zora“ po ugledu na „Srpsko privredno društvo Privrednik“ iz Zagreba.  Preko „Srpskog privrednog društva Privrednik“  iz Zagreba poslato je 500 siromašnih a vrednih učenika od 12 do 15 godina na učenje zanata. Srpska Zora davala je šegrtima pripomoć za odelo i putni trošak. (4)   Srpska banka u Zagrebu osnovala je šegrtski fond 1905. Fondom je rukovalo društvo Privrednik. Na Glavnoj skupštini društva 1911. osnovan je Patronat Privrednikovih dobrotvora, kao vrhovna uprava i usvojen poslovnik Patronata. Zadatak Patronata bio je da upravlja fondovima, zapisima, zakladama i zadužbinama.  Posle izbijanja Prvog svetskog rata u  Privrednikovom domu u Zagrebu spaljen je sav nameštaj, knjige i spisi u kojima su bili podaci za 10.000 pitomaca i 6.000 članova. Po oslobođenju  Privrednik je bio u teškom stanju, pa se društvo moralo ponovo osnivati. Od 1922. počeo je intenzivniji rad. Predsednik Privrednika bio je Toša Mihailović, a podpredsednik Vladimir Matijević. U Zagrebu u mesnom poslovodstvu bili su : Lazar Lađević, Nikola Čuk, Stevan Kalember, Joca Bačić i Antonije Rađenović. U mesnom poslovodstvu u Beogradu bili su :  Toša Mijailović, Pavle Arsinov, Vaso Vujić, dr. Radenko Stanković i   Vladimir Matijević.  Privrednik je kupio dom u Krunskoj ulici u Beogradu 1926.  U Privredniku je bilo više  fondova : Fond  Marije i Vase Radosavljevića, trgovca iz Pančeva; Fond  Vladimira Matijevića, … .  Klub Privrednikovih samostalnih gospodara bili su Privrednikovi pitomci, koji su bili redovni članovi Privrednika ili članovi Patronata. Sedište kluba bilo je u Beogradu, a u pojedinim mestima bili su pododbori i poverenici. Privrednikovi samostalni gospodari držali su kongrese svake godine u proleće.U Topuskom održani su kongresi 1904. i 1928; u Lipiku i Skoplju 1927; U Beogradu 1929. i 1931. (osvećenje kamena temeljca za šegrtski dom u Beogradu) a 1930. u Sarajevu. (5)

Privrednik je posle ujedinjenja 1918. nastavio nacionalni rad u novim okolnostima. Do 1923. sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, a tada je preneseno u Beograd.  Prilikom proslave 25-godišnjice rada Privrednika 1923. Pupin je zastupnicima Privrednika u Americi priložio ček od 100.000 dinara kao poklon društvu. Time je bio uvršćen kao novi patron Društva Privrednik. (6) U saradnji sa  društvom „Privrednik” Pupin je 1928. formirao fond  „Mihailo Pupin”. Po odredbama zadužbine posle smrti osnivača deo je išao Privredniku, crkveno-školskoj opštini u Idvoru, đacima iz Vojvodine koji će se školovati u poljoprivrednoj struci. Deo sume se izdvajao kao nagrada za vanredne uspehe u poljoprivredi u Jugoslaviji pod imenom  „Pupinova nagrada”.(7) U Idvoru je 1940. otvoren Narodni dom Mihaila Pupina  sa poljoprivrednom knjižnicom i čitaonicom. (8)

Prva pravila Srpskog privrednog društva Privrednik doneta su 1904. a ostala su na snazi do 1926, kada su izmenjena na Glavnoj skupštini društva, a zatim potvrđena od ministra unutrašnjih dela januara 1927. Po tom pravilniku glavni ciljevi društva bili su : nastojanje oko praktičnog i teorijskog obrazovanja i unapređenja privrednog podmladka;  posredovanje kod nameštenja osoblja, te po mogućnosti zastupati njihove interese; davati članovima, na njihov zahtev, upustva u poslovima koji se tiču trgovine, zanata i industrije, i uopšte unapređivati privredu i svaki privredni pokret. Članstvo je bilo dobrovoljno i činilo ga je privrednici i inteligencija. Broj članova se menjao. U međuratnom periodu kretao se između 6.000 i 10.000. Za vreme Drugog svetskog rata se smanjio, i 1945. bilo je 2.254 članova a članova patronata (osnivača – dobrotvora i fundatora) bilo je  178.  Na sednici Upravnog odbora 25 januara 1930. odlučeno je da Privrednik prima kao pitomce i muslimansku decu. Prvih deset godina namešteno je 6.319 dece. Do 1941. Privrednik je smestio 35.000 dece. I za vreme Drugog svetskog rata nastavljeno je smeštanje šegrta, uglavnom izbeglica. Privrednik je gradio šegrtske domove. Iz fonda Vladimira Matijevića izgrađen je šegrtski dom u Beogradu za 200 šegrta 1931, u Novom Sadu za 60 1938, a u Zagrebu za 20 1940. Po izbijanju rata prestao je rad domova. Krajem 1940. u Petrovgradu je kupljena zgrada za šegrtski dom, ali zbog rata dom nije otvoren. Internat u Vršcu sa 20 učenika, je nastavio rad i za vreme rata. Sarađivali su Savezom srpskih zemljoradničkih zadruga, Društvom za vaspitanje i zaštitu dece u Beogradu, Zadrugama Srpkinja i državnim ustanovama (Ministrstvo prosvete, …). Uprava Zadužbine Nikole Spasića zamolila je 1938. Privrednik da ovaj sa teritorije Južne Srbije izabere nekoliko dece, koja će se uputiti na zanate i stručne škole u inostranstvo o trošku Zadužbine.  Na inicijativu Matijevića osnovane su zadruge Srba Privrednika, ustanove za štednju i kredit, da bi se omladina navikla na štednju. Do 1941. osnovano je 58 zadruga. Zadruge  su bile učlanjene u Savez zadruga Srba Privrednika u Beogradu. (9)

Kao primer možemo navesti rad zadruge Srba Privrednika u Dubrovniku. Zadruga Srba Privrednika održala je u Matici Srpskoj u Dubrovniku 4. aprila 1937. svoju II redovnu skupštinu. (10) Savez zadruga Srba privrednika u Beogradu održavao je vezu sa Dubrovnikom preko direktora Srpske banke. List „Dubrovnik” preneo je vest da Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku održava svoju VI redovnu godišnju skupštinu 9 marta 1941. u filijali Srpske banke. (11) Upravni odbor Zadruge Srba Privrednika u Dubrovniku na sjednici od 18. marta 1941. konstituisao se i njegovi članovi bili su : predsednik Jovan Cvijić, I podpredsednik Stevo Ljubibratić i II podpredsednik Milivoj Sokolović. Nadzorni odbor predsjednik Jovo Banđur. Jedan od zadrugara bio je Svetozar Barbić (12).

Pre Prvog svetskog rata Srbi su u Austro-Ugarskoj osnivali čitaonice, knjižnice, zemljoradničke zadruge, sokolska društva, ženske dobrovoljne zadruge, … . Posle Prvog svetskog rata nastupio je zastoj kod Srba, a Hrvati su razvijali živi rad na svim poljima života. To su zapažali Srbi seljaci iz krajeva gde su živeli pomešano sa Hrvatima. (13)  U šegrtskom domu prikazivani su na sastancima šegrtima pozorišni komadi i poučni filmovi. Privrednikova omladina bila je učlanjena u sokolskom društvu, a Ženski hrišćanski pokret  držao je pitomcima dva puta nedeljno predavanja. Za vreme Drugog svetskog rata bilo je zabranjeno okupljanje. Posle osnivanja Srpske zajednice rada februara 1942. došlo je do sporazuma o saradnji dva društva na osnovu Pravilnika od 15 januara 1943. Pravilnikom je sačuvan karakter Privrednika kao samostalnog pravnog lica, donekle i samostalnost  u poslovanju grane za omladinu. Zadržao je pravo da odlučuje i očinovništvu te grane, a sačuvao je svoju imovinu. Kada je Privrednik  počeo saradnju sa Srpskom zajednicom rada 15 marta 1943. držana su predavanja i drugim šegrtima onako kako je odobrila  Srpska zajednica rada. Društvo je usvojilo molbu Komesarijata za izbeglice da pomogne kod nameštanja ženske dece na razne zanate. U aprilu 1945. ministar trgovine i snabdevanja razrešio je dužnosti upavu Privrednika  i postavio privremenu upravu od 10 lica. Na konferenciji predstavnika humanih udruženja 29.juna 1945. pomoćnik ministra socijalne politike izjavio je da ministarstvo namerava da preuzme sve humane ustanove u svoje ruke, a da će uprave tih ustanova i dalje sabirati priloge i predati ih ministarstvu. Svoju arhivu Privrednik (1897-1947) predao je 22 decembra 1948. Državnoj arhivi INO grada Beograda. (14) Posle uvođenja  višestranačja  društvo Privrednik obnovilo je svoj rad u novim okolnostima.

 

Saša Nedeljković

 

 

Napomene  :

 

  1. D.P. Privrednik”, Narodna Enciklopedija SHS, III knjiga, Zagreb 1928, str. 569; Privrednik jubilarni kalendar za 1937 godinu”, Beograd, str.36, 37, 39; Privrednikov kalendar za 1933 godinu”, Beograd, str. 36;
  2. „Kako postaju valjani ljudi sretni”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 3. maja 1910, br. 33, str. 2;
  3. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 164;
  4. prof. Mirko Ležaić, „Istorijski pregled Severne Dalmacije“, „Severna

Dalmacija nekad i sad“, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje,

1939, str. 57;

  1. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 160, 162;
  2. Ljubodrag Popović, „Izvori za proučavanje pupinove delatnosti u domovini, u fondovima Arhiva Srbije”, „Arhivski pregled 1”, Beograd 1979, str. 117;
  3. Ljubodrag Popović, „Izvori za proučavanje pupinove delatnosti u domovini, u fondovima Arhiva Srbije”,  „Arhivski pregled 1”, Beograd 1979, str. 117;
  4. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 163;
  5. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 162, 164;
  6. „Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku”, br. 10, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 10. aprila 1937, str. 4;
  7. „Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku”, „Dubrovnik”, Kotor- Dubrovnik, 1 marta 1941, br. 9, str. 4;
  8. ,,Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010”, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 349;
  9. A.„Za Srbe nema hladovine”, „Privrednik jubilarni kalendar za 1937 godinu”, Beograd, str. 88-91;
  • „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 160, 164;
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here