Сигурно никада нисте приметили врата и таблу на Албанији, а иза њих је феноменална прича коју је Београд заборавио

Поделите:

У самом срцу Београда, на Теразијама, уклештена између бутика, пицерије и пекаре, на прилично неугледном и слабо видљивом месту, стоји једна плоча. Слова скоро да се више и не виде, па није ни чудо што сте туда вероватно прошли стотину пута, а да је нисте ни приметили.

Било је ноћ између 19. и 20. октобра 1944. године. Од тог догађаја прошло је више од 70 година, али Драгољуб Драган Лазић памтио ју је до краја живота. Пре неколико година, испричао ми је ову причу и у сећање на њега је објављујем.

Тада су се водиле најкрвавије борбе за ослобођење Београда од немачке окупације, а Миладин Петровић, Драганов саборац из Осме црногорске бригаде окачио је тробојку на највишу зграду тадашње престонице – палату Албанија.

– У продору бригаде преко Теразија ка Калемегдану испречила се, тада највиша и најутврђенија зграда у бици за ослобођење Београда – палата “Албанија”. Непријатељ се врло упорно бранио и добро утврдио. Са свих спратова палате, убитачном ватром ка Теразијама и бочним улицама, спречавао је напредовање бригаде жестоком ватром са равног крова палате зграде – почео је своју причу за Драгољуб Драган Лазић, учесник борби за ослобођење Београда.

Како је српска престоница већ била довољно напаћена и више пута рушена, из Штаба је постојало јасно наређење да се палата не руши артиљеријом. И тако је остало само једно – заузети палату помоћу групе искусних и храбрих ратника.

Негде у време припрема за ову акцију Миладину Петровићу, борцу 2. 4 батаљона бригаде, родом из Непричаве код Лајковца, пришле су две девојке пружајући му пакет.

– Рекле су му: “Ево, ово је дар омладине Београда вама ослободиоцима града”. Миладин је распаковао пакет и пред њим се развила велика тробојка. Захвалио се омладинкама и рекао да ће заставу истаћи на највишој згради у Београду. “На палати ‘Албанија’?”, питале су оне. “Баш на палати ‘Албанија’”, одговорио је Миладин – сећао се Драгољуб Лазић.

И тако је Миладин, када је са групом бомбаша кренуо у освајање “Албаније”, са собом понео и заставу.

Тробојка изнад ослобођеног Београда

FOTO: PETAR MARKOVIĆ

Борбе су биле крваве. Водиле су се буквално за сваки спрат зграде. Миладин је међу првима успео да изађе на кров зграде и одмах је истакао заставу. Тако се она поносно завијорила најављујући слободу још окупираном граду.

– Дуго се није знало шта је било са Миладином Петровићем. Причало се да је том приликом погинуо, али то није истина. Рањен је и ја сам о њему тих дана док се опорављао написао чланак за зидне новине. Брзо је преболео ране, али је нажалост погинуо на Сремском фронту, 8. Децембра 1944. године, код села Каишевац, не дочекавшИ крај рата и коначно ослобођење – причао је Драгољуб Лазић.

Тачно 45 година касније, 19. октобра 1989. године, уз присуство бораца Осме црногорске бригаде и великог броја Београђана на палати “Албанија” откривена је спомен плоча Миладину Петровићу у знак сећања на његов подвиг.

О њој, изузев неколико бораца, данас нико више не води рачуна, а осим понеког заљубљеника у историју, ове приче се нико више ни не сећа. Али то је већ прича о забораву и нама…

Историјски забавник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here