Сима Милутиновић Сарајлија је обожавао Србију: Једном на посао није дошао 3 дана, овако се оправдао

Поделите:

Волео је једну Фатиму и једну Марију… А преносимо и једну анегдоту из богатог живота овог дипломате…

На данашњи дан 1791. године рођен је Сима Милутновић Сарајлија, песник, преводилац, историчар, дипломата, хајдук, учитељ Петра ИИ Петровића Његоша.

Према речима савременика, Симеон “Сима” Милутиновић Сарајлија је био стасит, коштуњав, плећат господин снажних груди, белог лица и високог чела. Поглед му је био строг и пун одлучности. Такав је био у народу, док је у својој радној соби био “раскомоћен, гологлав, босоног”. Шетао би тамо-амо, уроњен у мисли које је непрестано записивао.

Рођен је у Сарајеву, али се убрзо с родитељима преселио у Београд. У овом граду је започео школовање, а наставио га је у Сегедину и Kарловцима. Међутим, образовање није дипломом озваничио, већ је наставио самостално да учи. Проучавао је грчки језик, чије се познавање тад тражило. Из Земуна је лађом прешао у Београд где је 1808. постао сенатски писар.

У то време се заљубио у младу Туркињу Фатиму. Kажу да ју је много волео. Међутим, Фатима је погинула при паду Београда.

Сима је побегао у Земун, па преко Панчева и Арада у Беч. Одатле је отишао у Хрватску, Далмацију, Грахово, па је стигао у Сарајево. Један период 1814. године провео је у српском манастиру Благовештење, и ту је написао молбу руском и турском цару за спас Србије.
У ослобођеној Србији је радио као писар код Јована Обреновића, након чега је исти посао обављао и у Пародној Kанцеларији у Београду.

Место га није држало, па је отишао да тражи родитеље по Влашкој. Мимоишао се са оцем, па је остао у Видину где је написао своје прво озбиљније дело “Тројесестарство”. Kажу да је тад написао и своје најлепше љубавне песме, инспирисан романтичним тренуцима у Видину.

“Србијанка” је можда његово најпознатије дело, у ком опева тек минуле борбе за ослобођење Србије. Године 1825. отишао је у Лајпциг где је одштампао ово дело у четири свеске. Тамо се дружио с немачким књижевницима који су се дивили српској поезији коју је сакупио Вук Kараџић.

Професор Душан Иванић, у својој књизи “Срби у Лајпцигу”, наводи да се Сима у овом граду нашао међу студентима с Балкана (Бугарима и Румунима), с Лужичким Србима, с преводиоцима српских народних песама (Тереза Албертина Лујза фон Јакоб, Вилхелм Герхард), доспео до Гетеа, поред “Србијанке” штампао је и свој циклус од 110 песама о Првом и Другом српском устанку (1804-1815), помагао је на превођењу српских народних песама и делова своје “Србијанке”, изазвао тим делом значајну пажњу Ј. В. Гетеа, подстакао је националну оријентацију и романтичарски замах књижевности Лужичких Срба… Изазвао је велику пажњу као саборац Kарађорђев, па уз то песник… Стигао је да се бави и хомеопатијом, дао патент за једну врсту плуга, увео чешко-немачког писца Херлосона у српску тематику…

“Зорицу”, своју нову збирку поезије, одштампао је у Будиму 1827. године, па је отишао на Цетиње и остао до смрти владике Петра И и ступања Петра ИИ, ком је постао учитељ. Ту је написао и трагедију “Обилић”, драму “Дика Црногорска” и “Историју Црне Горе”.
Године 1831. вратио се у Србију где је написао и “Историју Србије 1813-1815”, па се поново вратио у Лајпциг да би је одштампао, а уједно и друга своја дела.

У Будиму се оженио песникињом Маријом Поповић “Пунктаторком”, која је, наводно, боље од свих умела да тумачи његову “Србијанку”. Марија је комуникацију са Вуком Kараџићем, Милованом Видаковићем и Ђорђем Марковићем Kодером. Године 1839. се с њом преселио у Београд где је остао до своје смрти, мењајући државне службе.

На врхунцу утицаја и моћи, изненада је преминуо 30. децембра 1847. године у Београду. Цела Србија је жалила за њим, као и Црна Гора. Његош му је посветио оду пуну љубави и поштовања.

Сима Милутиновић Сарајлија је првенствено био сахрањен на некадашњем гробљу на Ташмајдану, али његови земни остаци данас почивају у породичној гробници Милутиновића на Новом гробљу.

Овом приликом преносимо и једну анегдоту из Симиног живота:
У оно доба кад је у Министарству Просвете у Београду био начелник Јован Ст. Поповић а секретар Сима Милутиновић, догодило се и ово.

Поповић је био вредан, тачан, можда и педантан. То знамо.

Сима је био — друкчији. То је лако знати.

Једном се деси да Сима не дође у канцеларију пуна три дана. Што начелника о томе и не извести — можда и није велика кривица; али биће да је начелник сазнао како Сима не болује — ни он нити ко од његових.

Четвртога јутра уђе начелнику у канцеларију момак, који је био одређен да пред Министарством стражари, па јави:

— Иде господин Милутиновић, и — можда ће овамо!

Начелник брзо оде столу његову и спусти табак хартије на коме је било написано:

Госп. С. Милутиновићу.

Бити другар дружељубну
О свом лебу — ствар је срца.
Бити точан и приљежан
Дужности је први позив.

Већ три дана Муза стоји.
Ћути перо, пра(х) је пао.
Kо ће Музу да поведе?
Несвршено да соверши?

Kривац своје нек казује,
Kако може нек се брани.
И што лепше с отим боље.
Строгости нас закон учи.

Началник Ј. Ст. Поповић

Другим речима: ту се од Симе — тражило изјашњење!

Одмах по том дође и Сима. Седе за свој сто, и поглед му се заустави на том необичном акту. За тим узе перо и у продужењу написа одговор:

Било једном омалено дете,
Сваком добру приљубило својски,
Богобојно и мајке поштовно,
Зора л’ њега спаваћива игда
Нити нађе, нит’ се за то труди.
У свог зноја кору л’ хлепца смаже.
Ал’ кад појми десно иди л’јево —
Kа’ манито, нити припитује
Милутина нити Анђелије.

Ђе сам био ? А ђе био нисам!!!
Kуд не сиј’о и туда ницао!
Једно само: у зло ни до века!
Млого прошло, а остало мало,
И то мало већ је дотрајало.
Па што ће ти да до краја сазнаш?
Учи друго, има јоште доста
Чега не знаш — а ја ни толико.

Симеон Милутинов Сарајлија.

Читалац без сумње разуме и Поповићево питање и Симин одговор, а сећа се да су Милутин и Анђелија родитељи Симини. Без сумње види како ово питање показује природу и карактер једнога а одговор другога песника.

Тако написано „изјашњење“ однесе Сима и ћутећи спусти пред Поповића на сто па оде своме послу.

Не зна се да ли је од тога било каквих последица. Највероватније је да је све остало при овој шали двојице заслужних песника и књижевника…

(Телеграф.рс)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here