„Šote, mori, šote“ svi pevaju po svadbama, iako ona veliča ubijanje Srba!

Podelite:

Priča o Šoti, omiljenoj „svadbarskoj“ pesmi ide ovako: Šota je vlastito ime žene odmetnika Azema Bejta iz dreničkog atara, koji je sa svojim kačacima (odmetnicima) držao pod kontrolom ovaj kraj. Sela Galica, Ljubovac, Poljance, Mikušince i Dubovce, koja će i kasnije ostati leglo terorizma, bila su mesto gde policija Kraljevine, a i sve kasnije, uvek dočekivala iz svih oružja.

Daleko od dohvata države, baš u tom kraju besnela je pobuna šiptarskih odmetnika. Neposredno pred ustanak, 1924. godine, jedna vojno-žandarmerijska jedinica opkolila je Drenicu.

– Policiji i vojsci Kraljevine SHS, pisao je Predrag Simić u istorijskom prikazu pod nazivom „Enveristi“, trebalo je punih šest godina posle osnivanja prve jugoslovenske države da uguše pokret kačaka u Drenici, koji su predvodili Adem Bajta i Šota Galica, i nije slučajno što je baš u ovaj kraj 1944. izbila pobuna balista koju je predvodio Šaban Poluža.

Pobuna arnautskih kačaka

1919. godine arnautski kačaci, predvođeni Azemom i Šotom Galicom, dižu ustanak na zapadu Kosova i Metohije. Kačaci su u oblasti Drenice čak uspeli da oforme tzv. neutralnu zonu, koja je trajala između 1921. i 1923. godine. Ovu „oslobođenu“ oblast arnauti su neformalno nazivali mala albanija (alb. Arbëria e Vogel). Krajem septembra 1924. godine jugoslavenska vojska je u velikoj akciji uz opsežnu upotrebu artiljerije razbila većinu kačačkih bandi i likvidirala njihove vođe.

Kada je policija opkolila odmetnike, pukovnik Stojanović, pozvao je Azema Bejtu na predaju, ali su umesto odgovora dobili kuršume. Naređena je paljba. Ceo dan i sve do duboko u noć trajale su borbe. Ujutru, sunčevi zraci otkrili su do temelja razrušeno selo i 125 mrtvih odmetnika. Azema Bejtu nisu pronašli.

Tek mnogo godina kasnije saznalo se da ga je iz obruča srpske policije spasla njegova žena i ratna drugarica Ćerima, zvana Šota Galica. Teško ranjen, na putu je umro, a telo mu je bačeno u jednu jamu kraj sela Prčeva. Svi odmetnici, koji su uspeli da se spasu, zakleli su se tada da njegov grob nikada neće odati.

Odali su ga 1971. kada su, navodno, njegove kosti, sahranjene 1971. godine, a on proglašen za nacionalnog heroja.

Šota Galica nastavila je posao svog muža. Napadala je Srbe gde god je stigla, ubijala, odsecala uši po čemu je i njen muž bio poznat, a onda je jednog dana, kako je ostalo u narodnom pamćenju, uhvatila na planini Mokri, šestoro srpske dece, čobančića, vezala ih i založila vatru.

Dok su deca vrištala umirući u stravičnim mukama, ona je oko vatre igrala samrtnu igru, pevajući iz sveg glasa: „Šote, mori šote, šote mašala, davno želim, šote mori, da te igram ja“.
Na mestu stradanja nevine dečice podignuta je spomen-ploča koja je stajala do kraja II svetskog rata, kada su je komunisti uklonili kako bi sačuvali „bratstvo i jedinstvo“, još jednom poturajući narodu lažne istorijske činjenice.
Decenijama je zvuk ove pesme u koju su utkani krici stradale srpske dece veselo odzvanjao Srbijom. Sada ga je sve manje. Istorija je konačno obelodanila jezivu priču o njenom nastanku. Zbog jezive istorije, ova pesma, odnosno njeno izvođenje zabranjeno na Dragačevskom saboru trubača u Guči 2007. godine.

Znalo se i za vreme Tita

– Osamdesetih godina, nijedna svadba nije mogla da prođe bez ove pesme – kaže Lune Milojević, poznati harmonikaš i predsednik Udruženja za zaštitu narodne muzike „Izvor“ – Svirao sam je i ja, iako se i u Titotvo vreme znalo da je šiptarska i da ima jezivu istoriju. Danas, svest mladih ljudi je mnogo snažnija i drugačija, nikakva ideologija je ne sputava, pa je, prirodno, i ovu pesmu izbrisala iz srpskog nasleđa.

Podelite:

3 Komentari

  1. Divljakusa, kao i komunisti koji su radili leva skretanja u Crnoj Gori i zapisavali kosti ubijenih cetnika i onda ih bacali na djubrista. Ova Arnautkinja verovatno nije postala “drustveno-politicki” radnik. U nekoj perverziji,…..kao divljakusa ili ubica ona ima ipak vise casti nego komunisti. Komunisti su ubijali Srbe da ih ovi ne bi podsecali da su vecinom bili sljam, konjokradice i kriminalci……..kako je bilo ono u Crnoj Gori, sin ubio oca pa se podsmeva majci, pa kace psa na krst pa zovu pasje groblje….

  2. Mogli su posle I svetskog rata ti pukovnici malo više takta da naprave sa kačacima…..
    na primer da pozovu tog njihovog atamana Azema Bejta na pregovore,da ponude nekakvu kompromisnu soluciju tipa novčane razmene u zlatu…..
    Razbojnici vole zlato,novac,privilegije da se prema njima odnosi kao prema uvaženim ličnostima…..
    Da sam bio na mestu ovog pukovnika Stojanovića ja bi ponudio Bejtinim kačacima nekoliko stotina kilograma zlata da napuste Drenicu ili da potpišu mirovni sporazum o primirju između vojske kraljevine yugoslavije i kačački odreda…..sigurno bi se dobro razmislili kad je u pitanju lova i zlato,nebi odma vatali za pušku i bombe..
    nego odma raspalio po njima svim artiljerijskim oruđima,haubicama i minobacačima kao blesav hahaha….
    Time je samo isprovocirao bes kod kačaka šiptara a ova blesulja Šota odmah sve svoje besne gliste iskalila na nekoliko srpske dece….
    Trebao je taj pukovnik Stojanović to da ima u vidu da će se kačaci svetiti za poubijane ljude koje su njegove haubice nanele šiptarima…..
    ne može posle takvog artiljerijskog masakra svi srbi da beže sa kosova,uvek ostane negde neko na kome će se kačaci iživljavati za naneti poraz a to su u ovom slučaju pokazalo kao stravična krvna osveta….
    Malo taktike da je primenio mnogo srba bi sačuvao ovaj Stojanović…..ali on ispucao sve granate,popio kafu i rakijicu pa se vrnuo u Beograd da gleda balet Labudovo Jezero….
    neodgovorno i lakomisleno…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here