Српска држава на приморју – Да ли сте чули за Војводство Светог Саве?

Поделите:

Војводство Светог Саве (лат. Ducatus Sancti Sabae) српска је касна средњовјековна држава која је постојала у вријеме османског освајања Балканског полуострва. Њом су владали Стефан Вукчић и његов син Владислав, чланови племићке породице Косаче, а захватала је дјелове савремене Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе. Средиште војводства је било у Брезници на простору данашње Црне Горе.

Шта је Војводство Светог Саве било у територијалном смислу, показује дио гео-карте штампане у Риму 1689. тачно на 300 годишњи јубилеј Косовског боја (1389). Иако ова карта личи на наивну умјетност у односу на данашњу картогафију, њу није радио било ко. Радили су је познати стручњаци Рима: историчар и географ Cantelli da Viole, гравер Antonio Barber и издавач De Rossi. Као што се на карти види, Војводство Светог Саве се широко простирало: на западу до ријеке Неретве, на сјеверу му је припадало и Љубиње и знатан простор од Љубиња до границе са Босном, на сјевероистоку је граничило са Parte dela Servia (Србија), а на истоку са Parte D’Albania у којој је била Горња и Доња Зета.

Уз обалу је Српско поморје, осим уског обалног појаса Дубровачке Републике, тада настањено већинским српским живљем. На основу те карте, то је касније ушло у Зетску бановину. У тој карти нема помена о црногорској, ни о некаквој дукљанској држави, ни о Црној Гори као турском кадилуку, што је дуго била. Помињу се само „popoli di monte negro“, и то једва видљивим словима, као ситан детаљ планинске популације која је поникла у земљи Светог Саве.

Стефанова титула је била „Војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Њемачки превод ријечи војвода је херцег, титула по којој ће касније име добити данашња област Херцеговина, коју су Осмалије користиле као назив за покрајину која је претворена у османски санџак (тур. Hersek Sancağı).

У документима послатима цару Светог римског царства Фридриху III 20. јануара 1448, Стефан Вукчић Косача назива себе „војводом Светог Саве”, „господарем Хумским и Приморским” и „великим војводом” и приморава босанског краља да га као таквог призна. Титула „Војвода Светог Саве” је имала значајну вриједност за јавност, јер су Савине мошти, које су се налазиле у манастиру Милешева, чудотворним сматрали људи свих хришћанских вјера у региону.

Стефан је потписао споразум са Алфонсом V, краљем Арагона и Напуља, 15. фебруара 1444, којим је постао вазал у замјену за краљеву помоћ против непријатеља, првенствено краља Стефана Томаша Остојића, војводе Иваниша Павловића и Млетачке републике. У истом споразуму Стефан обећава да ће плаћати данак Алфонсу умјесто османском султану, што је до тада радио.

Стефан је 1451. напао Дубровник и започео опсаду града. Он је и раније нападао дубровачке племиће и, самим тим, Дубровачка влада га је прогласила издајником. Награда од 15.000 дуката, палата у Дубровнику у вриједности од 2.000 дуката и годишњи доходак од 300 дуката, понуђени су сваком ко га убије, уз обећање насљедног дубровачког племства што је помогло да се одржи обећање ко год то учинио. Стефана је пријетња толико уплашила да је одустао од опсаде.

Стефан Вукчић је умро 1466, а насљедио га је његов најстарији син Владислав Херцеговић. Османске снаге предвођене Стефановим најмађим сином, Херсекли Ахмед-пашом који је прије тога прешао у ислам, надјачале су Владислава 1482. У Османском царств (Херцеговина је била санџак у саставу Босанског пашалука).

Стефан је основао православне манастире Заграђе и Савина у Херцег Новом.

седмице.ме

Поделите:

3 Коментари

  1. Dosta podataka, a malo istine! Popoli di Montenegro, a ne popoli di parte di Servía. Kad ćete jednom prihvatiti da je tadašnji crnogorski narod planinski bio poseban i svoj na svome. Po vašim istoričarima vojvoda vojvodstva Sv. Save je bio Srbin, koji je tražio zaštitu napuljskog kralja protiv srpskog kralja Bosne. Dakle oba su bili Srbi i ponašali se ka Miloš i Crni Đorđe nekoliko vjekova kasnije. Kakvi bi to bili Srbi da ratuju jedan protiv drugog. Hrvati to isto kažu za obojicu da su hrvatskog roda. A Ćorović kaže da su Kosače Vlasi ili Morlaci. Priče dosta vremena da prihvatite istoriju onakva kakva je sustav bila, a ne onu koja je napisana u XIX vijeku i koje se držite kao pjan plota. A interesantan vam je izvor : седмице.ме. Samo kad biste dodali link.

  2. Душан Буковић:

    РАСТКО НЕМАЊИЋ ( око 1174, Рибница-Подгорица – 1235, Трново, Бугарска) КАО ВЛАДАЛАЦ ЗАХУМЉА – ДУКАТО ДИ САН САБА

    Историја је сведок времена, гласи једна латинска пословица. Имајући у виду да је прва српска држава настала на обали Јадранског и Јонског мора и да је познати римски католички историчар Хенри Даниел – Ропс у својој другој књизи, коју је објавио на основу Ватиканских извора и докумената под насловом “The church in the dark ages”, дословно рекао: „… да су Срби из Далмације од 831. године угрожавали црквени поредак из Рима …“ – “…since 831, from the Serbs of Dalmatia, established in Aquileia…” (Види: Henri Daniel – Rops, The church in the dark ages, Vol. II, New York, 1960, стр. 170; Henri Daniel – Rops, L. Eglise des Temps Barbares , by Librarie Artheme Fayard, France, 1950).

    Узгед у овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића ( 19-?, Корчула, – Београд, 1975) које су објављене под насловима „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“, „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Да ли је постојао краљ Томислав?“ (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970 ; “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).

    Међутим, не улазећи ни у какве друге коментаре цитирали бисмо чланак професора Антонија Фарчића „Растко као Владалац“, који је објављен у београдском листу „Република“, који су издавали следбеници Јаше Продановића. Фарчићев чланак је објављен у броју 534, од 24. јануара 1956. године, који у скраћеном обиму гласи…

    РАСТКО КАО ВЛАДАЛАЦ

    Оба средњевековна српска писца Доментијан и Теодосије, у својим биографијама Св. Саве, наводе да су младоме Растку родитељи дали једну земљу на управљање. Доментијан се о томе овако изразио: „Кад је он (Растко) био васпитан… дадоше му родитељи) један крај царства свога у област му и на весеље његовим слугама“, а Теодосије је записао; „А кад (Рстко) одрасте до петнаесте године, родитељи му оделише једну страну своје државе, как би одлазио ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима“. По једном и по другом биографу Растко је отишао у Свету Гору кад му је било 17 година. Према томе, он је владао у додељеној му области само две године од своје петнаесте до седамнаесте године.

    На основу ових података није било могуће тачно одредити у којој је области Немањине државе млади Растко владао пре свога одласка у у манастир, као што се није могло ни поближе датирати време тога његовог владања. Стога су историчари прелазили ћутке преко ових Доментијанових и Теодосијевих навода, сматрајући их, ваљда, легендарним и непоузданим.

    У најновије време, међутим, нашао се препис једне повеље великог жупана Стефана Немање, која је у нашој историографији била сасвим непозната. Ову повељу Немања је издао граду Сплиту око 1191 и њоме зајемчује Сплићанима слободу трговања у својој држави. Сачувао се само препис повеље и то латиницом, али је очигледно да је у оригиналу била написана ћирилицом. Докуменат веродостојан у сваком погледу и њиме се коначно утврђује не само тачност Дементијанових и Теодосијевих навода, него се помиње и име земље над којом је Растко тада владао.

    Овај докуменат, приложен једној расправи коју је објавио д-р Михаило Динић, има свој мали историјат. Њега је открио хрватски историчар д-р Михо Барада и то међу списима које је био у своје време прикупио, као научну грађу за своје радове далматински историчар из осамнаестог века, Иван Луцијус из Трогира. Осим ове Немањине повеље, Барада је пронашао међу Луциосовим хартијама и препис једне повеље краља Стефана Владислава, која је такође латиницом преписана, а коју је овај краљ издао 23 јуна 1237 године у Ковачићима код Омиша кад се са својом војском налазио на реци Цетини, која је у оно доба, била граница између Србије и краљевине Угарске. Ова Владислављева повеља претставља уговор о пријатељству између овог српског владара и града Сплита. Барада је заједно са ова документа нашао међу списима Ивана Луцијуса и једну сасвим кратку повељу захумског кнеза Андрије, којом он ослобађа Трогиране од давања „оброка“ до краја свога живота. Ова трећа повеља сачувана је и у тексту ћирилицом, а „истумачена“ је преписом у латиници.

    Фотографске снимке ове три повеље проф. Барада је уступио професору д-р Михаилу Динићу, који их је свестрано проучио у расправи објављеној заједно са факсимилима у овогодишњем „Зборнику филозофског факултета“ књ. III (Београд, 1955), под насловом „Три повеље из списа Ивана Лучића, а од ових повеља је, бесумње, најинтересантнија она Немањина, у којој се изрично каже да Сплићани могу слободно трговати у његовој земљи као и у Хумској земљи, у области његовог сина Растка, и у Зети, у области сина му Вукана. Дословно: „ја велим жупан Немања пуштам Сплићане да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету“.

    У својој расправи д-р Динић утврђује да је Растко од свога оца Немање добио Хумску земљу или Захумље и да је овом облашћу владао између 1190 до 1192 или 1193 год. Хумском земљом раније, пре Растка, управљао је Немањин брат Мирослав…

    Немањину повељу можемо, какле, сматрати као драгоцен извор за историју. Она је од значаја зато што је то – по речима Динића „…засада једина повеља која је изашла из Немањине канцеларије, док је он био на власти“. Сем тога она је од значаја и зато што доказује да су постојале привредне везе Немањине државе са градом Сплитом још у дванаестом веку.

    Посебни значај има ова Немањина повеља већ и по томе што објашњава уговор између кнеза Мирослава и Дубровчана од 1190 из кога произлази да је онда дошло до сукоба између Немање и Мирослава, па је Немања одузео захумље своме брату и доделио га своме најмлађем сину Растку. Најзад ова Немањина повеља и она краља Владислава значајне су и по томе, што се из њихове садржине може утврдити да је северна граница Захумља на приморју била на реци Цетини.

    Што је за нас такође од важности, то је што се и овим открићем потврђује тачност података цара Константина „Порфирогенита“ о постојању српске приморске земље „Паганије“ или „Неретве“ која се простирала до реке Неретве на истоку, а на западу до реке Цетине, као и то да је у току дванаестог века, њена континентална територија ушла у склоп Захумља…

    А. Фарчић
    (Види: Проф. Антоније Фарчић, Растко као владалац, „Република“, број 534, Београд, 24. јануар 1956…).

  3. Bilo bi zanimljivo istražiti što zbilo na kraju s porodicom Nemanjić i njihovim prezimenom. Nemanjić prezime kao takvo je konstrukcija istoričara. Ono je uvijek bilo samo Nemanja. Na latinskom odnosno italijanski je bilo Nemagna. Na južnoslavenskim prostorima to prezime nije postalo, ali je zato veoma rašireno među Italijanima u Pulji. Mislim dabi trebalo istražiti otkad postoji to prezime i da li se pominje u Analima iz Barija u vrijeme Nemanjića.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here