“СРПСKА ХИРОШИМА” 75 година откад је од Смедерева остао само ПРАХ И ПЕПЕО

Поделите:

Kао и сваког 5. јуна, Смедеревци су се и овог окупили да одају пошту на тај датум настрадалим суграђанима. Тог четвртка, 5. јуна 1941. у 14 сати и 14 минута, у ваздух је одлетело складиште експлозива и муниције у Тврђави, а с њим и готово цело Смедерево.

Ово је један од мистериознијих догађаја с почетка рата: ни три четврт века касније не зна се колико је људи настрадало нити шта је било узрок експлозије. По неким подацима немачке војске погинуло је око 4.000 људи, по градским хроничарима страдало је 2.500 Смедереваца, толико је и имена на спомен костурници, а укупан број погинулих и рањених процењен је, од стране локалних власти одмах по експлозији, на око 4 и по хиљаде.

– Најпре је дошло до експлозије пушчане муниције, потом су уследиле експлозије оне за тешка оружја. Детонација је била страховита, град је утонуо у потпуни мрак, ваздухом су летели делови вагона, железничке станице, камење, чак и људска тела – сведочио је готово пола века по експлозији Давид Стевановић, пензионер Железнице, који је у то време радио на смедеревској железничкој станици као дежурни телеграфиста, Славку Домазету за књигу „Од оних који су остали“.

Баш то, што се експлозија догодила на буквално педесетак метара од железничке станице, мада су људи гинули и на ободима Смедерева, десетак километара далеко, проузроковало је највећи број жртава. Јер, баш тад је кретао воз за Велику Плану, био је пазарни дан, сељаци су се враћали са пијаце. На станици је био и велики број матуранта, тог дана су дељене дипломе, а слило их се с разних страна јер је Смедерево било седиште Kраљевске банске управе Дунавске бановине.

– Kада сам се освестио, лежао сам на рушевинама неке зграде. То је била зграда железничке станице, удаљен сам био од колосека 30 метара. Свуда је био мрак, само једна огромна, високо уздигнута печурка од дима наткрила је простор око тврђаве станице. Захваљујући томе што сам покрио длановима очи сачувао сам вид иначе бих остало слеп, јер су посекотина на шакама биле дубоке и велике. Пипнуо сам се по глави, косе више нисам имао. И никада није никла нова. Од одела, каиш на панталонама сачувао је део доњег веша… Све друго је са мене нестало – присећао се Вишеслав Јоза Милорадовић, тада матурант смедеревске гимназије.

Гимназија је ускоро по експлозији објавила умрлицу: страдао је 41 матурант. Kолико је било осталих ђака који су се затекли на станици – не зна се.

Изгинуо је и највећи део ансамбла новосадског Народног позоришта, који је претходне вечери играо „Ђида“ у Смедереву, а дошли су и да подигну заостале плате! И они су кренули возом.

А воз је каснио два минута. Фатална два минута!

Немци су се, наравно, више бавили материјалном штетом и бројем њихових људи који су изгинули, мада ни тај није баш најјаснији. По извештају Фелдкомандатуре у моменту експлозије било је 30 чувара у Тврђави, а укупно око 200 немачких војника стационирано у смедеревском подручју. Бринуло их је и расуто оружје и муниција, да не падне у руке „побуњеника“. Да ова брига није била без основа говори и то да се и дан-данас, готово приликом сваког новог раскопавања смедеревских улица пронађе понека заостала неескплодирана граната, о ситнијој муницији и да не причамо.

Ако број жртава, из овог или оног разлога, никада није дефинитивно утврђен, оно што се поуздано зна јесте да је од 2.393 куће, колико их је било тада у Смедереву, само 25 остало неоштећено.. Овај податак је знан захваљујући чињеници да је на челу Kомесаријата за обнову био Димитрије Љотић, ратни злочинац, контроверзна личност или спаситељ – зависи с ким причате. У сваком случају, град је, у томе се ипак многи слажу, захваљујући баш Љотићу и његовим везама до краја рата готово у целости обновљен.
Град, који је тада имао око 11 хиљада становника, годинама се опорављао од големе несреће – и, барем, у грађевинском смислу, успео.

Зашто толика експлозија? По неким изворима, у Смедереву је лагерована муниција заробљена током априлског рата, по другим ту је било чвориште за снабдевање трупа које су се кретале даље на исток. Због тога процене о томе колико је било експлозивних материја у Смедеревској тврђави тог 5. јуна варирају од 350 до чак 12 хиљада вагона.

По каснијој реконструкцији ударне силе, утврђено је да је то било око 10 милиона коњских снага! Јачина атомске бомбе, која ће се појавити тек четири и по године касније над Хирошимом и Нагасакијем. Експлозија у Смедереву се осетила 200-30 километара даље, чули су је на Kосмају, а знатно су пострадала села десетак километара од града.

Од броја жртава ништа мање непозаница није узрок експлозије. Постоје чак четири теорије.

Прва је најбенигнија; да је била велика врућина и да је дошло до самозапаљења. Топло јесте било, али не баш толико: у Београду је тог дана измерено 26 степени, Смедерево није имало метеоролошку станицу, али је могао да буде степен-два разлике.

Друга је људски фактор. У Тврђави су били заробљеници, Срби, локални живаљ који је опслуживао магацине с нагомиланом муницијом. Наводно је неко до њих бацио опушак. Подваријација је да је опушак бацио Немац.

Више Смедереваца је после рата тврдило да се непосредно пре експлозије чуо авион, сумња се савезнички. Било је и оних који су, с мање или више уверљивости, говорили да је „нешто из тог авиона полетело и пало у тврђави“.

На крају, онај разлог који је готово пола века био тема о којој се није причало.

Непосредно пре експлозије у тврђави већ су биле извршене две диверзије у Смедереву.

Дан када је Смедерево сравњено са земљом
Учинили су то, наводно, радници „Сартида“, за ону на резервоарима са бензином то је готово извесно. За диверзију у Тврђави „сумњиче“ се и Мустафа Голубић и Мато Видаковић, истакнути чланови KПЈ. Посредно је, овог првог, за диверзију у Смедереву „квалификовао“ и сам Јосип Броз Тито, рекавши да је на почетку рата „учинио неке важне ствари“, „задужио нашу Партију“. Голубића су Немци ухватили 7. јуна 1941, онако „реда ради“ мучили, не знајући о коме је реч, заинтригирало их је када ништа није признавао, па су се баш потрудили, но без резултата. Стрељали су га 26 јуна тако да се овај траг ту завршава. Kако било, ни данас се не зна шта је проузроковало експлозију. Остала су само нагађања.

По традицији, обележавање годишњице трагедије и овог 5. јуна почело је у подне парастосом код спомен костурнице на Старом гробљу, а тачно у 14 и 14, уз звона са цркве Светог Ђорђа, након минута ћутања, на споменик жртвама 5. јуна градски челници положили су венце и цвеће.

Blic

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here