Српски ратник, ционистички херој – Dr.David Albala – Serbian Warrior, Zionist Hero…


The annals of Zionism, like those of any successful national liberation movement, are rife with heroes, individuals whose names and deeds continue to resonate generations after their passing.

Men such as Theodor Herzl, Ze’ev Jabotinsky and Chaim Weizmann pervade our collective historical consciousness; larger-than-life figures who shaped the course and contours of modern Jewish history.

But inevitably there are those whose contributions to the cause somehow get overshadowed despite the key role they played in the unfolding of events.

With this past Saturday’s anniversary of the 1917 Balfour Declaration, in which the British government reaffirmed the right of the Jewish people to renew their ancient Biblical homeland in the Land of Israel, this is a good opportunity to recall one such unsung Zionist hero who helped to spark a groundswell of international sympathy and support for the Declaration and its aims.

David Albala was an observant Sephardi Jew born in Belgrade, Serbia, in 1886. His father was a successful merchant and a committed Jew, and already as a high school student, young David was chosen as president of the local student Zionist society.

In 1905 he went to study medicine in Vienna, where he became even more involved with Zionist activities.

After he became a doctor in 1910, Albala returned to Serbia, joined the Serbian Royal Army, and proceeded to fight in the First and Second Balkan Wars as well as World War One, all in the space of five years.

He rose to the rank of captain, distinguishing himself on the battlefield and surviving a bout of typhus.

While recuperating from the disease at a British hospital in Cairo for four months, he learned fluent English by conversing with the nurses and fellow patients.

As a result, the young Serbian Jewish patriot was dispatched by the Serbian government to the United States, where he toured Jewish communities across the country to drum up their support. He met with luminaries such as Justice Louis Brandeis and gave interviews to the Jewish press.

Then, on November 2, 1917, the Balfour Declaration was issued, in which British Foreign Secretary Arthur James Balfour stated clearly and unequivocally that Britain’s leaders “view with favor the establishment in Palestine of a national home for the Jewish people, and will use their best endeavors to facilitate the achievement of this object.”

While Jews everywhere rejoiced, and the Arabs were furious, governments around the world remained silent. If the Balfour Declaration were to have a lasting impact, it was imperative that it garner widespread international backing.

And that is where Albala came to play a crucial part.

Utilizing his close relations with the Serbian leadership, he suggested that they declare their formal support for the Declaration and its goals.

Shortly thereafter, on December 27, 1917, Serbia did just that, becoming the first country in the world to openly endorse the Declaration.

In 1919, the Zionist Organization of America published a fascinating volume called The American War Congress and Zionism, a collection of responses to the Balfour Declaration by more than one hundred US senators and congressmen.

In addition, it also contained the statements of support that were issued by various governments around the world, including that of Serbia.

The letter, addressed to Captain Albala and signed by the Serbian representative in Washington Milenko Vesnic, is a highly emotive document and is worth quoting at length.

“I wish you to express to your Jewish brothers,” Vesnic wrote, “the sympathy of our Government and of our people for the just endeavor of resuscitating their beloved country in Palestine which will enable them to take their place in the future Society of Nations according to their numerous capacities and to their unquestioned right,” it said.

“We are sure,” the letter continued, “that this will not only be to their own interest, but at the same time to that of the whole of humanity.”

“You know, dear Captain Albala,” he added, “that there is no other nation in the world sympathizing with this plan more than Serbia.”

After noting that Serbians had also shed “bitter tears on the rivers of Babylon” when their country had been invaded and occupied, Vesnic went on to state, “How should we not participate in your clamors and sorrows lasting ages and generations, especially when our countrymen of your origin and religion have fought for their Serbian fatherland as well as the best of our soldiers?” In closing, Vesnic wrote that, “It will be a sad thing for us to see any of our Jewish fellow-citizens leaving us to return to their promised land, but we shall console ourselves in the hope that they will stand as brothers and leave with us a good part of their hearts and that they will be the strongest tie between free Israel and Serbia.”

The Serbian letter marked the first time any government had referred to the yet-to-be-born Jewish state as “Israel,” presaging the name that would be adopted by the nascent republic three decades later.

More significantly, it broke the international ice, paving the way two months later for France and Italy to back the Balfour Declaration, followed shortly thereafter by Greece, Holland and others.

This would prove to be immensely important, because when the League of Nations, the precursor to the United Nations, approved the Mandate for Palestine in July 1922, it formally incorporated the Balfour Declaration, which essentially laid the conceptual groundwork for the establishment of the modern State of Israel.

And much of it was thanks to the efforts of David Albala, the Serbian Jewish war hero whose lasting achievements on and off the battlefield will one day, hopefully, receive their due.

In an interview with The American Jewish Chronicle in 1917, Albala related a personal story that is as relevant now as it was in those turbulent days.

After returning from his university studies in Vienna, he said, “I did not visit the synagogue as often as in the boyhood days before I departed for the Austrian capital.”

One day, after his father took him aside and expressed pained surprise at his behavior, Albala defended himself by asserting, “But I am a devoted Zionist.” To which his father replied, “Ah, my son, one must be a Jew as well as a Zionist.”

And to his dying day, Albala carried out his father’s charge, setting an example that we would all do well to emulate.

May his memory be blessed.

Џерузалем пост


Србија је била прва држава која је признала Израел, још 1917, а српски дипломата Веснић је први употребио назив “Израел“ за будућу државу

Пише: Мајкл Фројнд
Овај месец обележиће деведесет осму годишњицу кључног догађаја у израелској историји, који означава не само поновно рођење јеврејске државе, већ наглашава и блиску, братску везу између Израела и Србије. Тим поводом, специјално за „Блиц“, Мајкл Фројнд, председник Удружења јеврејско-српског пријатељства из Јерусалима и некадашњи саветник израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, осврнуо се на вишевековно пријатељство Срба и Јевреја и једног српског Јеврејина који је имао посебну улогу у оснивању Израела.

Другог новембра 1917. године, Влада Британије је издала Балфурску декларацију која је реафирмисала право јеврејског народа да обнове своју древну, библијску домовину у земљи Израела.

У овој декларацији, британски секретар за иностране послове, Артур Џејмс Балфур, навео је јасно и недвосмислено да челници Британије “са наклоношћу подржавају успостављање националне домовине јеврејског народа у Палестини, и да ће учинити све што је у њиховој моћи да обезбеде остварење овог циља“.

Тада када је донета, након што је Британија ослободила Свету земљу од окупатора, Турака Османлија, ова декларација је представљала прекретницу која ће касније бити виђена као весник поновног оснивања Израела, три деценије потом. И док су се Јевреји свуда радовали, Арапи су били бесни, а владе широм света су ћутале.

Како би Балфурска декларација имала трајни утицај, неопходо је било сакупити широку међународну подршку. И управо то је тренутак када Давид Албала, млади српско-јеврејски патриота, ступа на сцену, одигравши важну улогу у остварењу овог задатка. Албала је био побожни сефардски Јеврејин, рођен у Београду, 1886. године.

Његов отац је био успешан трговац и посвећени Јеврејин, и већ као ученик средње школе, млади Давид је био изабран за председника локалног студентског ционистичког удружења. Након што је у Бечу завршио студије за доктора, Албала се вратио у Србију, прикључио се војсци Краљевине Србије и наставио да се бори у Првом и Другом балканском рату, као и у Првом светском рату, који су се одиграли у периоду од пет година.

Уздигао се до чина капетана, истакнувши се на бојном пољу, и преживео је напад тифуса. Док се четири месеца опорављао од болести у британској болници у Каиру, научио је да течно говори енглески језик, комуницирајући са медицинским сестрама и другим пацијентима.

Као резултат тога, млади српско-јеврејски ратни херој је био послат као изасланик од стране Владе Србије у Сједињене Америчке Државе, где је посетио јеврејске заједнице широм земље, како би побудио подршку за српске циљеве.

Након што је издата Балфурска декларација, Албала је сугерисао српској власти да формално изрази своју подршку тој декларацији и њеним циљевима. Убрзо потом, двадесет седмог децембра 1917. године, Србија је управо то и учинила, и тиме постала прва држава на свету која је отворено одобрила Балфурску декларацију.

Америчка ционистичка организација је 1919. године објавила фасцинантан том под називом “Амерички ратни конгрес и Ционизам”, који представља колекцију одговора на Балфурску декларацију више од стотине америчких сенатора и конгресмена.

Поред тога, садржала је и изјаве подршке које су издате од стране разних влада широм света , укључујући и српску. Писмо, упућено капетану Албали и потписано од стране представника Србије у Вашингтону, Миленка Веснића, је веома емотиван документ, вредан дужег цитирања: “Желео бих да поручите својој јеврејској браћи“, написао је Миленко, “симпатије наше Владе и нашег народа према праведном настојању да оживе своју вољену земљу у Палестини, које ц́е им омогуц́ити да заузму своје место у будуц́ем Друштву народа, у складу са својим бројним капацитетима и неоспоривим правом“, писало је.

“Сигурни смо“, стајало је у наставку, “да то неће бити само у њиховом интересу, већ истовремено у интересу читавог човечанства”. “Ви знате, драги капетане Албала,“ додао је, “ да на свету нема нације која има веће симпатије према овом плану од Србије”.

Након што је истакао да су и Срби такође пролили “горке сузе на рекама вавилонским” када им је земља била нападнута и окупирана, Веснић даље каже, “Како можемо да не саучествујемо у вашим вапајима и туги, које трају вековима и кроз генерације, посебно сада када су се наши сународници вашег порекла и религије, борили за своју српску отаџбину исто онако као што су се борили и наши најбољи војници”?

У закључку, Веснић је написао да “ће бити тужно за нас да видимо било ког од наших јеврејских сународника како нас напуштају да би се вратили у своју обећану земљу, али ћемо се тешити надом да ће нам сви они остати браћа и оставити нама део својих срца и да ће бити најјача веза између слободног Израела и Србије”.

Ово писмо из Србије представља први случај да је једна Влада поменула јеврејску државу која је тек требало да се роди, називајући је “Израелом”, наговестивши име које ће бити усвојено 1948. године од стране тек рођене републике.

Оно што је још важније је то да је на тај начин пробијен лед на међународном плану, чиме је утрт пут да два месеца касније Француска и Италија такође подрже Балфурску декларацију, а убрзо затим и Грчка и Холандија и остали.

Пријатаљество Срба и Јевреја
Ово ће се показати као изузетно важно, јер када је Друштво народа, које је било претеча Уједињених нација, одобрило мандат за Палестину у јулу 1922. године, тиме је и формално примењена Балфурска декларација, која је суштински положила концептуални темељ за успостављање модерне државе Израел.

Ова мало позната прича говори много о блиским везама које спајају Србију и Израел. То је пријатељство које постоји вековима, у којем су две стране стајале једна уз другу у тешким временима.

Израелци воле и цене Србију како због лепоте њених пејзажа тако и због величине њеног народа. И док се овог месеца присећамо доношења декларације, такође се присећамо и кључне улоге коју је Србија имала у освајању међународног признања права јеврејског народа на земљу Израела.

А у свему овоме, велики удео су имали напори Давида Албале, српско-јеврејског војника, чија ће трајна достигнућа на бојном пољу и изван њега, надамо се, једног дана добити заслужено признање. Нека сећање на њега буде извор благослова за односе између наша два народа.



Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here