Српску децу обавезно одгајати на усташким начелима и у католичкој вери

Поделите:

(Одломци из књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“ Ђорђа Милише, репринт пишчевог издања из 1945, издавач Политика, Београд, 1991.)

Надасве је био свиреп, трагичан удес српске дјеце околних котарева Козаре и Просаре. Ту су сва дјеца од дојенчади до 12 година била похватана и истребљена према усташким крвничко-убилачким методама. Котареви, које је задесио тај најтежи удес, јесу: Босанска Градишка, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Приједор, Хрватска Костајница и остали сусједни котареви.

На тај је начин било сакупљено испод Козаре око 100.000 српске дјеце над којом су вршена непамћена звјерства…

Дојенчад су отимана с мајчиних груди, силом отргнута и одвађана од својих родитеља. Одраслија дјеца, која су се грчевито држала мајчине сукње, била су одвајана само тако, да су усташе ножевима резали комаде сукње да би се дочепали дјеце, а мајке би им ударцима кундака отјерали на другу страну. Болни и језиви крикови мајка: „Дајте да пољубимо нашу дјецу“…, остали би неуслишани као и сви вапаји у празно убилачко срце…

Десет дана и ноћи, дјеца, гола и боса, била су без икакве хране на киши, која је стално падала. Траву с ливада, као и лишће са ситног грања на земљи, обрстила су, јер им усташке звијери нису давали ни хране ни воде…

Већ ту, половина дјеце је помрла услијед таква поступка и болести које се појављивале: дизентерија, дифтерија, прољев, свраб, рахитис, изгладњелост, хроничне упале цријева, разне ране и т. д…

… Друга половина била је отпремљена, дјеломично у пакао Јасеновац – Стару Градишку, а дјеломично у Сисак. При самом том превозу, дјеца су страховито и у великом броју умирала. У паклу су била потамањена… а у околини Сиска, гдје су допремљена, просто су јели земљу, јер није било ни траве…

Када је за ужасну катастрофу те дјеце сазнао претставник Црвеног крижа из Загреба, отпутовао је до Сиска, гдје је надзиратељу, младом „усташком дужностнику“ изрекао: „Забога, што радите то с дјецом“…, на што му је љутито одговорио: „Шути псето, устрелит ћу те“…

Уочивши посвуда мртва тјелеса невине дјечице, која су злочиначки убијана давањем соде умјесто хране, а имајући у виду претњу тог злотвора, претставник се смјеста удаљио и отпутовао у Загреб…Након десет дана вршена је отпрема те дјеце. То је била даља трагедија своје врсти. Убацивана у вагоне ко дрвеће – кладе, сама без икаква надзора и пратње. Затим су вагони били пломбирани, као што се отпремала већина заточеника у пакао…

Најстрашније је било то, да су та дјеца одређена за Загреб, путовала од Сиска до одредишта десет дана, без хране, без воде, и без икакве његе…

Кад су у Загребу биле дигнуте пломбе, у вагонима, у којима је било смјештено по стотину, једва је било на животу 10-15-20 дјеце, а сва остала су била мртва…

Укупно је у Загреб стигло у неколико наврата око 15.000 српске дјеце, и сва та преживјела дјеца нису смјештена у болнице, него у Дом слијепих и на Јосиповац у Загребу. …

… Усташки властодршци и њихови и њихови руководиоци социјалне политике, ријешили су то питање на начин, да су преко дневне штампе апелирали на добра срца грађана, а и самих сељака оближњих села. Одазив укупна народа је био голем…

Међутим, сви скрбници те дјеце морали су потписати формуларе, уз обавезу, да ће их одгајати у духу усташких начела и у католичкој вјери…

Незнатан број преосталих Срба у Загребу нису смјели примити на одгој ту дјецу…

… Осим те највеће групе дјеце, још је било допремљено и у Јастребарско око 20.000 српске дјеце из разних крајева усташке Хрватске, при чему је истакнути велику заслугу нашег родољуба, лијечника за дјечје болести дра Бранка Драгишића (рођен у Рујевцу, код Двора на Уни, 1895. Медицину дипломирао у Прагу. Радио у Загребу. Био истакнути научник, признат и код нас и у свету. Објавио велик број научних радова у бројним домаћим и светским часописима. После Другог светског рата био и председник Пододбора Српског културног друштва Просвјета Загреб. Умро у Згаребу, 1947. године – нап. И. Б.), свеучилишног професора, од усташа пензиониран, који је сво своје слободно вријеме и праксу, из чистог човјекољубља, поклонио нашој малој, недужној српској дјеци, лијечећи их неуморно и дању и ноћу…

Незнатан дио српске дјеце предан је и распоређен међу католичке црквене жупе Надбискупије загребачке, која је подузела акцију, да се дјеца смјесте код жупљана и у црквена сиротишта, уз увјет, да се српска дјеца одгајају у католичком духу…

(Приредио: И. Брезац)

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here