Stanislav Krakov: Kako su spašene mošti kneza Lazara od ustaša

Podelite:

Ali sem ovih živih gostiju i povratnika i mrtvi su došli da u prestonici okupirane Srbije potraže mira i skloništa, jer ni njihovim moštima nije bilo više opstanka na teritoriji satanske tvorevine Pavelićeve, koja je želela da uništi ne samo živo Srpstvo, već i njegovu prošlost i sve njegove svetinje. Srpska vlada je bila obaveštena o pustošenjima koje su ustaše počinile u onoj prvoj srpskoj Svetoj Gori na Dunavu, u fruškogorskim manastirima Ravanici, Vrdniku, Krušedolu, Hopovu, Beočinu, Velikoj i Maloj Remeti, i svim drugim srpskim svetilištima. Ove podivljale rulje su popalile i porušile manastire, pošto su opljačkale dragocene riznice, pune istorijskih i umetničkih dragocenosti srpskih od neprocenjive vrednosti, razvalili ikonostase i poganili oltare, pobili kaluđere, a mošti srpskih svetitelja i vladara izbacili iz njihovih skupocenih sarkofaga sa namerom da ih sasvim unište.

O tome kako se doznalo u Beogradu za pustošenje i propast fruškogorskih manastira i za opasnost uništenja moštiju srpskih svetitelja i velikomučenika, pomoćnik Upravnika grada Beograda, Mika Đorđević je dao ove podatke koji bacaju čudnu svetlost na ustaško divljaštvo i na lojalnost izvesnih Nemaca iz nemačke manjine u Jugoslaviji, kao najzad i na taj paradoks da su članovi Gestapoa sa blindiranim automobilima morali da otimaju mošti srpskih svetitelja od Pavelićevih hijena pod slovom „U“.

Po tom pričanju pomoćnika upravnika grada Beograda, Đorđevića, događaji su se ovako odigrali:

U Zemunu je vrlo poznata porodica Nemaca, folksdojčera Mozer, od kojih su neki bili čuveni veletrgovci vinom i koji su bili uvek srpski orjentisani i u rđavim odnosima sa zemunskim Hrvatima. U leto 1941. baš nekako posle obrazovanja vlade generala Nedića u Beogradu, nemačke vlasti su postavile za gradonačelnika Zemuna jednog člana porodice Mozer, koji je bio doktor prava. Pre nego što se primio ovog položaja dr Mozer je prešao u Beograd i tu je našao Miku Đorđevića, sa kojim se dobro poznavao i rekao mu da ga nemačke vlasti postavljaju za gradonačelnika Zemuna, ali da on još nije dao svoj pristanak, već da je baš zato i došao u Beograd da traži za to saglasnost generala Nedića. On je tada rekao: „Ma kako se rat završio, Zemun će biti u sastavu Beograda, a ja neću da se ni na koji način zamerim Srbima, sa kojima smo mi zemunski Nemci uvek živeli u najboljim prijateljskim odnosima“.“

Dr Mozer nije smeo da ide lično do generala Nedića, bojeći se da ga neko od poznatih ne vidi i ne dostavi nemačkim vlastima. Mika Đorđević se primio da bude posrednik i general Nedić je sa zadovoljstvom, na ovaj redak gest lojalnosti, odgovorio da daje svoju punu saglasnost moleći da dr Mozer nastoji da zaštiti Srbe u Zemunu koliko god može od ustaških nasilja. I doista posle postavljanja dr Mozera i njegovih intervencija prestalo je u Zemunu ne samo ubijanje već i hapšenje Srba u velikom broju, kako je do tad bilo.

Pred kraj 1941. godine došli su jednog dana kod dr Mozera dva felžandarma nemačkog Rajha, inače dva folksdojčera iz Zemuna i saopštili su mu da su krstareći po Sremu videli kod manastira Ravanice, Vrdnika, neke ustaše, kao i druge Hrvate u građanskim odelima kako su se okupili oko nekih ljudskih kostiju.

Kada su ih žandarmi pitali šta je to, Hrvati su odgovorili, da su to kosti „vlaškog cara Lazara“ i da su ih oni bacili na put da ih psi raznesu. Iz tih stopa žandarmi su pohitali za Zemun i potražili svog gradonačelnika, rekavši dr Mozeru da su oni za vreme Jugoslavije išli u srpsku školu i tu su naučili da je car Lazar bio veliki srpski vladar, svetitelj i uopšte slavna istorijska ličnost, čije je ime poznato u celom Zapadu, te su hteli da ga o svemu tome obaveste.

Dr Mozer, koji je takođe dobro znao slavu i veličinu kneza Lazara odjurio je odmah autom u Beograd i obavestio Gestapo da bi to bila nezampaćena kulturna sramota za Nemce da dozvole da jedna grupa Pavelićevih divljaka uništava jednu jedinstvenu istorijsku uspomenu i relikviju. I u Gestapou se našao neko ko je shvatio koliku važnost za srpski narod imaju ove mošti, bačene od neljudi psima, i koliki bi bio revolt srpskog naroda kada bude saznao šta se radilo sa njegovim najvećim svetinjama. Još u prisustvu dr Mozera, Gestapo je naredio da se obrazuje jedna ekspedicija od nekoliko blindiranih automobila, koji su se uputili u Frušku goru i naišli na putu pred manastirom Ravanicom razbacane kosti kneza Lazara. U isto vreme su, na osnovu drugih obaveštenja, nađene i mošti cara Uroša i vojvode Stevana Štiljanovića, te su Gestapovci sve te mošti srpskih svetitelja doneli u Zemun i predali ih dr Mozeru, da on organizuje šta treba da se sa njima učini. Ovaj Nemac je nabavio tri skupocena mrtvačka sanduka i stavio ove mošti u njih, jer su ustaše bile odnele u Zagreb skupocene srebrne sarkofage u kojima su toliko vekova, čak pod turskom dominacijom bile čuvane ove istorijske i svete relikvije. Ti sarkofazi su istopljeni u Zagrebu da bi njihovo srebro ušlo u trezor Pavelićev, u kojima su se nalazile i velike količine zlata pokupljenog iz srpskih kuća, i iz vilica pobijenih srpskih žrtava.

Čim je ove mošti smestio u pristojne kovčege dr Mozer je obavestio generala Nedića da su kosti cara Lazara, cara Uroša i vojvode Štiljanovića spasene i da se nalaze kod njega i da će ih on predati srpskoj vladi i crkvi kada god se to želi. Za taj prenos je određen 14. april 1942. jer je general Nedić hteo da to bude jedna veličanstvena nacionalna i verska svečanost i da Beograd iako pod okupacijom, sa najvećim pijetetom primi relikvije svojih srednjovekovnih vladara i svetaca.

Na dan 14. aprila general Nedić je naredio ministru prosvete Joniću da sve beogradske škole načine špalir od pontonskog mosta na Savi do Saborne crkve. Na celom tom prostoru bila je postrojena i Državna straža, dok je pred Sabornom crkvom bio postavljen jedan odred Srpskih dobrovoljaca. Ogromna masa Beograđana je izašla na ulice da dočeka mošti srpskih svetitelja. Žene i deca su držali u rukama zapaljene sveće, đaci su pevali crkvene pesme kada je povorka sa kovčezima naišla.

Na samom pontonskom mostu, sa desne beogradske obale Save, kovčege je čekalo jedno zvanično izaslanstvo, među kojima se nalazila i specijalna komisija koju su sačinjavali profesor Beogradskog univerziteta, dr Radoslav Grujić i kustos Muzeja Kneza Pavla u Beogradu dr Miodrag Grbić. Sa njima je bio i pomoćnik ministra prosvete Velmar Janković. Beograd je doista u uzbuđenju dočekao ove mrtve izbeglice iz „Nezavisne države“ srama. Na samom ulasku u Sabornu crkvu mošti je dočekao general Nedić okružen svim članovima svoje vlade, sa Dimitrijem Ljotićem i upravnikom grada Beograda, Dragim Jovanovićem (ubijen od komunista 17. jula 1946.) i svi zajedno su skinuli sanduke sa moštima iz kamiona i doneli ih do crkvenih vrata. Ovde su prihvatili svete mošti vladike i sveštenici i preneli ih do oltara gde ih je sačekao zamenik zatočenog patrijarha Gavrila, mitropolit Josif.

Sutradan, 15. aprila u 17 časova održan je u Sabornoj crkvi parklis. Saborna crkva je ne samo bila puna do poslednjeg mesta već je masa sveta ispunila sve okolne ulice. Paraklisu je prisustvovao predsednik vlade, general Nedić sa svim članovima vlade i skoro svim državnim činovnicima. Na parklisu činodejstvovao je mitropolit Josif sa mitropolitom Atanasijem (Atanasijem, ruskim) i episkopom Damaskinom, koji je zatim pročitao Pohvalu Despotice Jefimije, koju je ona svojom rukom izvezla na pokrovu ćivota Kneza Lazara u 1402. godini.

U dubokoj tišini odjeknule su poslednje reči Jefimijine pohvale: a sada obje molim: da me ishraniš i da utišaš ljutu buru duše i tela mojega. Jefimija usrdno prinosi ovo Tebi, Svetitelju. Posle ovoga predsednik vlade, general Nedić, je prišao prvi kovčezima i celivao mošti tri srpska svetitelja, a za njime je nastala beskrajna povorka svih onih koji su se nalazili u crkvi i drugih sa ulice, tako da je mnoge u crkvi zatekao i policijski čas u 21 čas, te su morali celu noć da u crkvi provedu. Celivanje moštiju svetitelja trajalo je nedeljama.

Iz knjige Stanislava Krakova: “General Milan Nedić, Knjiga II – Prepuna čaša čemera“, 1968.

Preuzeto: RASEN
Podelite:

1 komentar

  1. Kada se ima ovo sve u vidu, teško je razumeti toliku netrpeljivost između Srba koji su bili komunisti i onih tkz. “kraljevih” Srba. Kao da su neškolovani idioti i jedni i drugi. Kao da su sve neki “tome majmuni” i na jednoj i na drugoj strani! Kod njih se više nije išlo za srbstvo i patriotizam (kao kod svih drugi u toj Jugoslaviji, i u jednoj i u drugoj) nego izključivo “ko će imati vlast” bez obzira što su na vlast bili Nemci, odnosno “ko će biti odmah iza (ili prvi uz) Nemce” da bude “izvršna vlast”!Njihova netrpeljivost je bila toliko jaka da osećali (i jedni i drugi) sadističko zadovoljstvo ako im “padne” neko sa “druge strane” u ruke! Dovoljno je i simpatizer da bude (ili da ovaj misli da je simpatizer) da se sadistički “relaksira”! Pa i još uvek je to tako! Još uvek su monstrumi (to je pokazao zadnji rat) ali sada više na “međunacionalnoj” osnovi (mada se nezna ni tu šta je šta već samo postoji verska podvojenost a to je isto kao i tkz. “politička”) Prema tome jasno je da se radi o nedovoljno civilizovanim ljudima (“divljim” u žargonu) i da ih veoma lako instrumentalizovati pa i ako su “akademski obrazovani” ili tkz. “industriski” radnici (ili pak – seljaci)

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here