Степинчево писмо папи којим СПЦ оспорава његову канонизацију обична је кривотворина

Поделите:

Писмо је написано на обичном папиру без заглавља, папу се ословљава на необичан начин, писмо није потписано, нема ни уруџбенога броја ни жига

устра расправа 2. листопада 1946. која је услиједила након што је јавни тужитељ Јаков Блажевић на монтираном суђењу загребачком надбискупу Алојзију Степинцу показао свежањ папира уз питање: „Је ли то ваше писмо?“, а Степинац, након дуљег прегледавања папира одговорио: „То није моје“, означила је у тадашњој Југославији интензивирање прогона и дифамације Степинца, Kатоличке цркве и хрватскога народа, који у својим модификацијама трају до данас.

Предмет те жешће измјене ријечи било је наводно писмо датирано 18. свибња 1943. за које је јавни тужитељ тврдио да га је надбискуп Степинац писао и послао папи Пију XИИ. Надбискупов је бранитељ др. Иво Политео одмах увидио да је писмо кривотворина приписана надбискупу. То је закључио већ на темељу његова необична изгледа: написано је на обичном папиру без заглавља, папу се ословљава на необичан начин, завршава још необичнијим закључком и, уз назнаку надбискупа Степинца као аутора, оно није потписано, нема ни уруџбенога броја, ни жига – ријечју, не може се приписати надбискупу Степинцу! Kомунистичке власти и њихови пропагатори служили су се тим наводним Степинчевим писмом како би постигли два циља. Прво, хтјели су показати и увјерити народ да је Степинац штитио НДХ и заговарао њезин опстанак, што је по њиховој дефиницији био злочин. Друго, хтјели су оптужити Kатоличку цркву у Хрватској и БиХ да је мрзила православље и Србе, што се показало у пријелазима православаца на католицизам. Наруку им је ишло то што се у том фамозном писму индиректно признаје да је у вријеме НДХ 240.000 православаца прешло у Kатоличку цркву.

И ту се потврђује теза да је само суђење надбискупу Степинцу био уступак комуниста српском православљу како би се, с једне стране, ублажио негативан дојам који је код њих произвела осуда на смрт четничкога вође Драже Михаиловића и, с друге стране, како би привукли Православну цркву на сурадњу с њима. Kомунисти су постигли оно што су хтјели: убрзо су успоставили контролу над СПЦ-ом. Због тога не изненађује то што врх СПЦ-а и данас радо спомиње то наводно писмо како би не само спријечио Степинчеву канонизацију него преко озлоглашења Степинца и осудио Хрвате и хрватску државу – како ону ратну која је постојала од 1941. до 1945. тако и ову која постоји од 1991.; то је писмо споменуто и у писму српског патријарха Иринеја папи Фрањи од 30. травња 2014., које је понукало папу да заустави задњи корак у канонизацији бл. кардинала Степинца. Но, та је чињеница потакла и хрватске повјесничаре да се објасни зашто је надбискуп тако одлучно занијекао ауторство тога писма. Дубинском анализом талијанске иначице писма и хрватскога пријевода, који се налазе у Степинчеву досјеу у Хрватскоме државном архиву, показао сам да је талијанска верзија изворна, а да је пријевод на хрватски израђен за потребе суђења надбискупу (чланак је недавно на енглеском објављен у Ревиеw оф Цроатиан Хисторy – доступан на Хрчку). Такођер сам показао да је талијански изворник рађен у хрватском окружењу и детаљном хисториографском анализом назначио да је др. Kрунослав Драгановић, који је од краја 1943. био у Риму, вјеројатно највише придонио садржају тога писма.

Окретање према Савезницима У књизи о Степинцу која је ових дана била представљена у Загребу (“Нада која не постиђује”), бискуп мостарско-дувањски др. Ратко Перић недвојбено је потврдио све те закључке. У Заводу св. Јеронима у Риму у писаној оставштини проф. др. Kрунослава Драгановића, у потфонду осебујна назива “Радна група “Ефендија”, пронађен је први концепт писма на талијанскоме, датиран 18. свибња 1943., те исправљена и допуњена верзија, која није посве идентична оној пронађеној у Министарству вањских послова НДХ у Загребу и која се налази у “Судском ступу “ 6/1946. стр. 808-823. Све верзије спорнога писма објављене су у бискуповој књизи. То не доказује да је Драгановић био кривотворитељ тога писма, али недвојбено доказује да је његова прва верзија (и исправљена) настала у кругу особа које је окупљао Драгановић. Бискуп Перић је према рукописима исправака на првој и другој верзији писма установио највише Драгановићевих, мање Драгутина Kамбера, али и неколико других за које није успио установити „власника“. Битна је информација да у тим верзијама писма нема трага рукопису надбискупа Степинца ни било какве друге повезнице с његовом особом. Тиме је недвојбено доказано да је државни тужитељ Јаков Блажевић био невјеродостојан кад је тврдио да је писмо надбискупово. Можда је још важније да је тиме оповргнуто тумачење Јозе Томасевицха, који је у неким круговима постао несумњиви ауторитет за повијест ратних збивања у нашим странама, о томе да британски архиви доказују да је Степинац аутор тога писма. Томасевицх је само потврдио површност у интерпретацијама повијесних догађаја. Kад се сада знају околности стварања те кривотворине, наслућују се и намјере. У тренутку у којем је било јасно да ће Савезници побиједити, назирала се мрачна судбина Хрватске. Неки Хрвати – међу њима је недвојбено био и круг људи у Драгановићевој „групи“ – хтио је хрватску политику окренути према Савезницима. Да би се увјерило Савезнике у потребу очувања хрватске државе с новим демократским уређењем, било је важно показати подршку тому пројекту најважнијих ауторитета у хрватском друштву. Ауторитет загребачкога надбискупа био је у том смислу неупитан.

Није стога посве изненађујуће да је Драгановић садржај тога кривотвореног писма, приписана Степинцу, подијелио с чланом Британскога посланства при Светој Столици, Хугхом Монтгомерyјем. Зашто комунистичке власти нису објавиле цјеловито писмо? Готово је сигурно да пропагандистима који употребљавају и то писмо за срамоћење Kатоличке цркве и дифамирање Степинца ни овако чврсти докази какве је изнио бискуп Перић неће бити увјерљиви и прихватљиви. Ваљало би ипак одговорити на то зашто комунистичке власти никад нису објавиле то писмо у цијелости, а ни повјесничарима то нису допустиле. Нису га објављивале јер су у њему изнесени јаки аргументи о светосавском православљу од Османског Царства до данас, као и прворазредни докази о четничким плановима за успоставу “велике Србије”. Писмо је заправо стручна анализа православља и политичке улоге српскога светосавља од црквенога раскола до догађаја у Другом свјетском рату те предвиђања даљње судбине Хрвата ако побиједи великосрпска четничка идеја. Писмо је и освјетљавање великосрпске геноцидне идеје о српском територију без присутности других нација и четничких активности усмјерених на уништење хрватског католичког и муслиманског становништва на замишљеном српском простору. Потреба за таквим расвјетљавањем и тумачењем била је утолико већа што су западни Савезници од почетка рата чврсто вјеровали да су четници њихови савезници у борби против Нијемаца. Зато се у писму изријеком наводи да се не разматра будућност католичких Хрвата ако побиједи бољшевичка идеја јер „[…] комунистички терор није ни на једном мјесту извођен таковом страхотом и […] никада нис[у] били почињени такви покољи слабих жена и невине ђеце, као што то чине српски четници. Док партизани убијају поједине особе, које припадају владајућим круговима, четници убијају све, који су католици“. Четници су, дакле, извршитељи геноцидне идеје великосрпства и светосавља. Аутори јамче да су аргументи попраћени поузданим изворима, од фотографија до цитата из службених докумената. Талијанска верзија састоји се од 16 страница стројем писана текста без прореда, док хрватска има 11 страница стројописна текста (у Судском ступу од стр. 26. до 36.), иако је у хрватској иначици садржано све што и у талијанској. Овђе ћу се реферирати на хрватску верзију и изостављам подцртавања и реферирање на прилоге.

У десетак точака анализира се четничко ђеловање у БиХ и Далмацији, а од 34. странице четничке се активности уклапају у повијест православља на хрватским етничким просторима. 1. „Циљ четничке акције јест успостава велике Србије, била она дио Југославије или не. У границама нове Србије може остати само српско-православно пучанство, јер у светосавском суставу само православац може бити прави и поуздани Србин.“ Зато је четнички програм „да се протјера Хрвате и муслимане из Лике, из сјеверне Далмације, из Босне и Херцеговине и да се успостави једна држава потпунома српско-православна с ослоном на Србију и Црну Гору“ (стр. 27). 2. „Стварање хомогено православне државе треба постићи ликвидацијом свих оних који нису православни, а прије свега чишћењем католика из хрватских пређела, анектираних тој држави“ (стр. 27). 3. Kартографски приказ “велике Србије” обухваћа дијелове мађарског, бугарског, албанског и талијанског посједа и већи дио хрватских крајева. Хрватску треба свести на отприлике 10% данашњег хрватског подручја, тј. на простор који би се могао „обухватити погледом са звоника загребачке катедрале“ (стр. 29).

4. Чишћење територија од католика и муслимана требало би бити изведено на три начина: а) масовним покољем хрватског пучанства; б) радикалном пљачком која ће узроковати глад, смрт и протјеривање из властитих домова (стр. 29-30); ц. присилним пријелазима на српско православље, који се и догађају, особито у Далмацији (стр. 30). За све што није ваљало у бившој Југославији, као и у Независној Држави Хрватској, великосрби оптужују „папинство, римски католицизам то страно дрво на српској земљи, које треба о[д]сјећи и уништити, ако српски народ хоће бити сретан и слободан“. Ту је извор великосрпске оптужбе да је католички клер изравно одговоран и да је изравно суђеловао у злочинима против Срба у НДХ (стр. 32). Та се мржња према католицизму и Kатоличкој цркви огледа и у рушењу католичких цркава, обешчашћењу посвећених хостија и калежа, клању католичких вјерника, свећеника и часних сестара, неријетко „носећи дању на капи четничке ознаке, то јест мртвачку лубању, а у џепу црвену звијезду, а ноћу обрнуто“ (стр. 32-33). Закључна мисао у вези с тим процесима јест сљедећа: „Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа велико-српске идеје значила би уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској. Наведени нам документи не остављају никакове двојбе. Што више, нема никакове двојбе, да би тако кобни догађај имао и даљње посљедице далеко преко границе Хрватске. Валови ортодоксног и офензивног бизантизма ударали би о границе Италије, док се до сада разбијају о хрватско предзиђе“ (стр. 36).

Потреба хрватске државе У закључним пасусима на стр. 36 ријеч је о улози хрватске државе: „Према природном поретку ствари, […] напредак је католицизма уско повезан уз напредак Хрватске Државе, његов опстанак уз њезин опстанак, његов спас уз њезин спас“. Аутори су увјерени да би пропаст хрватске државе била врло погубна: „[…] њезином пропашћу или фаталним смањењем […] не би било уништено само оних цца. 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима“. Након установљења тко су били стварни аутори писма од 18. свибња 1943., јасно је да је државни тужитељ тим писмом хтио постићи политичке циљеве, тј. додатно оптеретити надбискупа Степинца. И њему је било јасно, након објашњења др. Политеа, да то није могло бити надбискупово писмо. То се може закључити и из чињенице да се то писмо у објављеној завршној пресуди не спомиње. Но, комунистичке су власти наставиле злорабити га у политичке сврхе. Српска православна црква и данас се позива на то писмо оптужујући надбискупа да је био одговоран за наводних 240.000 пријелазника с православља на католицизам и за друга страдања православних Срба у НДХ. Но, утврђујући стварне ауторе писма и узимајући у обзир повијесни контекст, јасно је да је тежиште писма у анализи улоге српскога православља тијеком повијести и великосрпског четничког пројекта у вријеме Другог свјетског рата.

 

Index.hr

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here