Stevan Sremac: Mržnja prema duhu zapadne građanske kulture

Podelite:
Među našim satiričarima Stevan Sremac je možda prvi koji stvarno mrzi sami duh zapadne građanske kulture. Ali ne u ime folklora, ne u ime idealisanog naroda. On mrzi duh građanske kulture jer taj duh uništava elite koje je ranija kultura, pa i naša patrijarhalna kultura uspela da ostvari. Elite ili elitne duhove.

A te elite i ti elitni duhovi u onome što je u njima vredno i divno ne mere se merilom zapadne hulture, bogatstvom, sjajem, i makojom drugom taštinom. Oni se mere sumom ljudskoga dostojanstva i prave čovečanske sreće, koja je u njima, i kojom zrače. U njima je više no neka čestitost, u njima je neka vernost sebi i svome ostvarenome tipu.

Te elite moraju da izumru pod dodirom građanske kulture, koja niveliše, koja je pozitivistička, koja postavlja i materijalistička i materijalna nehumana i tupa merila, mesto starih i neobično specifičnih i specijalnih merila.

Sremac se raduje kada nađe jednu sredinu koja je toliko izrađena da se njene vrline i njeni gresi daju meriti samo krajnje specijalnim, potpuno naročitim merilima.

Smeh, humor, kao sretstvo Sremčevog prikaza i kao oblast u koju on svoje ličnosti projektuje, vrše svoju životnu i socijalnu funkciju koju im je odredio Bergson. Smeh pomaže životu i pomaže društvu u pravcu koji je na dnevnome redu i koji treba da pobedi.

I na taj način svi ti najsimpatičniji za: Sremca ljudi – Sremac to oseća, – smešni su utoliko što je vreme protivu njih i društvo protivu njih, što je naš put kojim se krećemo u suprotnosti sa njihovim opstankom. Oni moraju propasti. Sremac ih blagim humorom okružuje kao ikonu svetačkim oreolom: ali oni već pripadaju nečem što iščezava, oni su pokojni. Možda i zato taj gotovo svetački aureol oko mnogoga od njih.

Ako Sremac mrzi duh zapadne kulture on je potpuno svestan kojim se pravcem ide. On taj pravac ne voli, ali njemu ne pada na pamet da se protivu toka istorije ispostavi, isprsi. Mogli bismo zamisliti i takvoga satiričara. Mi ga nismo imali u doslednome donkihotskome vidu. Da je Jaša Ignjatović bio većma čovek od satire možda bi on dao nešto određenije, bitnije u tome baš pravcu.

S jedne strane mnogobrojni tipovi, čudni, čudesno ostvareni, čudesno shvaćeni i dati sa ponekiput gotovo fantastičnom kujundžiskom finoćom koja je navlaš sramežljivo sakrivena ispod hotimičnih vulgarnosti koje treba samo da zature trag. A s druge strane Sremčev nekako aristokratoki protest protivu prostaštva i nihilizma.

Sremac ne voli a možda i ne želi u dovoljnoj meri da usvoji ideal prostog prirodnog Rusovljevog ili epskog čoveka. Naročito ga ne voli u njegovom degenerisanom vidu tj. kada na pr. epski čovek hoće marijerske i filistarske zadatke da vrši pomoću rekvizita, pomoću rečnika i mentalitetom epskoga čoveka. On pre svega tu vidi, recimo u „Vukadinu“ jednoga šeretbudalu koji se služi onim što je najsvetije jednome narodu kao što je srpski narod, a da bi postigao nešto što je tako često suprotno onome što bi pravi svesni epski čovek u takvome momentu imao činiti. Degenerisani epski čovek služi se svojom epopejom radi ciljeva epopeji neprikladnih. A šta će i taj jadni epski čovek, zar on nema prava da pribegne svome desetercu i guslarenju kada je to sve što ima?

Eto tu je Sremac neumoljiv, on epskoga čoveka: tera natrag u epopeju, on mu ne da živi u današnjici.

Nihilizam prema Sremcu jeste potez kod onih koji idu da obaraju sve predrasude i smatraju sve ostvareno pred sobom kao predrasudu, dok stvarnošću nazivaju samo svoje pozitivističke apstrakcije. Sremac mrzi tip našega oštroga pozitiviste koji uništava estetiku i sve druge nasleđene i osveštane vrednosti, kao predrasude. On oseća u njemu nešto bezlično, neku silu mržnje i uništenja.

Sremac nije uspeo dovoljno da toga „novoga čoveka“ prikaže. U njegovom demonizmu, u nečem fanatičnom i doslednom to je osetio najbolje Laza Lazarević prikazavši novog učitelja iz Školske ikone. Kod Sremca ovaj je ipak i suviše površan, bez hladne strasnosti rešenoga fanatika, bez nečastivih sila nevidljivih sa kojima paktira.

Nama izgleda; Sremac naš najlepši i najdublji humorista. On je imao velikih mržnji kao i Domanović – a kod satiričara negodovanje stvara stih, kako veli stari latinski pesnik – samo su njegove mržnje bile određenije, konkretnije, nerasplinute, nerastvorene u konačnu maglu, za to i dublje. Sremac je imao i ljubavi za sve ono što mu je izgledalo čudesno i blagorodno u ostvarenjima starije kulture.

I smejući se nad nemoćju toga ostvarenoga života koji je zračio, nad nemoćju njegovom da se održi i očuva, novim silama vremena uprkos, – on se njima smejao po svojoj takoreći prirodi humoriste, po svojoj nametnutoj dužnosti, po prizvanju: jer humorista, jer komičan pisac mora da se smeje i smeh je način na koji on mrzi i voli.

Stanislav Vinaver: „Srpski humoristi i satiričari“ (Javno predavanje održano na Kolarčevom Univerzitetu u Beogradu).

Izvor: Čardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd, 1938, str. 248-266.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here