Што баш ми из матице треба да бранимо име ЦРНОГОРАЦ?

Поделите:

Заборављамо да је то само топоним, да он једино може означавати СРБИНА. Зар све да им препустимо? Као што смо, ономад, беше препустили и заборавили да смо Срби, па зарад ,,братства и јединства” прихватисмо да се називамо некаквим југословенима.

Црногорци или ,,Милогорци”, може и ,,Монтенегрини”!

Ти Срби, а јесу Срби, друго не могу бити (помогнути од стране срба муслиманске вероисповести и албанаца) траже рушење православне цркве на Румији, траже уклањање из школске лектире Горски Вјенац Владике Петра II Његоша, траже промену националних и хришћанских знамења на застави државе Црне Горе, стварају некакву Црногорску православну цркву, створише некакав црногорски језик и много тога…

Ми се не смемо одрицати неких дивних српских речи, израза и појмова само зато што су те речи, изразе и појмове присвојили изроди српски!

Реч Црногорац означава Србина из Црне Горе, као што и реч Шумадинац, Личанин, Далматинац, Косовац, означава Србе из различитих крајева , тако је Црногорац генетски и расни Србин из Црне Горе, а милогорац је исто Србин из Црне Горе, али, онај који се одриче свега српског, одрекао би се и земље на којој обитава али где ће после.

Нећемо се ваљда зарад тих изрода од Српства одрицати Српских Црногораца, који свакодневно одолевају онима који не желе да буду Срби, онима који стварају некакву лакрдију од државе, цркве, историје  и језика!

Сви вековни изроди српски, који су стварали неке нове нације, говоре уистини српским језиком, само што га не зову више српски, већ су измислили нова имена за стари језик наших, а и својих, предака!

И ово морамо да знамо, и да памтимо!

А не да се одричемо топонима из чега је изведен Црногорац. Црногорац је наш вековни српски брат. Зашто ми Срби увек све сврставамо у исти кош и не умемо разумети чињеницу и њу одбранити.

Шта нас то мучи па стално ликујемо издаји? Да ли помислимо икада што Српској браћи у ЦГ не помогнемо, јасно и гласно да их подржимо, ми ослепљени нисмо помогли јасеновачким мученицима до краја рата, као да и нисмо знали шта се тамо дешава, па да прво њих ослободимо.

Данас у Црној Гори има 45 посто јуначких црногораца, српских витезова који се свакодневно боре са оним србима који су Срби а не желе више да буду онакви какви су били њихови ђедови и прађедови… који се свега српског одричу, па и цркву хоће да нам руше и скрнаве.

Зашто то не видимо, зашто ту осталу немоћну браћу без помоћи не подржимо? Него ригамо и све сврставамо у исти кош, тако се и ми одричемо нашег имена и назива… Зар и то браћо да им препустимо и тако још више укаљамо част и образ нашег брата ЦРНОГОРЦА. Зато и треба користити измишљени термин ,,Милогорци” или ,,Монтенегрини”!.

Некада је врло опасна државна званична историја… као у овом примеру у Црној Гори, где се све скрнави, лажира и изврће, чак и суве чињенице.

А таква историја се намеће и у околним земљама, а ми ћутимо, ћутимо и за србина Скендербега (Ђурађа Кастриота), отеше нам га албанци, споменика по Албанији и Косову и Метохији свуда, величају га као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, отимају и скрнаве нам Немањиће, Милош Обилића, Карађорђа. Други нам лажирају жртве Јасеновачких мученика, умањују бројку, а тамо јаме још затрпане и препуне.

Историја без чињеница, историја која се заснива на извртању чињеница, присвајању, отимању и крађи идентитета оног коме ни сами не припадају… У жељи да формирају вештачку заједницу… па сурово газе по чињеницама и истини до свог накарадног циља.

Питам се да ли ми баш све требамо да им препустимо… тим чињењем и не реаговањем на адекватан начин и ми сами им помажемо да брже стигну до циља, а да нисмо ни свесни тога.

Браћи у Црној Гори, нашим црногорцима, помоћ је свакако неопходна и потребна, сами су… око њих су агресивни Срби који то више не желе да буду, помогнути од срба мухамеданаца и албанаца. Ти бивши Срби сада стварају нову нацију, цркву, историју.

За крај да се подсетимо песме Онамо, ‘намо, краљ Никола био је образован и песнички надарен. У песми Онамо, ‘намо коју је Богдан Поповић уврстио у Антологију новије српске лирике, изразио је стремљење ка највишем српском идеалу, ослобођењу Косова и Метохије. Овај патриотски спев, с мотивима из борбе за ослобођење од Турака, кнез Никола написао је 1867. године. Да ли се браћо и овог спева стидите? Никола је део наше историје… и ваше.

Пише, Ђорђе Бојанић, уредник Српске историје

Поделите:

1 коментар

  1. ДЕО ПО ДЕО НАС СЕКУ ДОК НАС СВЕ НЕ ПОСЕКУ

    Све је истина. Стигли смо дотле да ми Срби нити умемо нити више смемо да подржимо све Србе, па и ове у Црној Гори. А то што не смемо да их подржимо смишљено је направљено и непријатељи тако одсецају део по део нас Срба док нас све не одсеку и не посеку.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here