Свештеник Стеван Стефановић: Битка на Куманову

Поделите:

Битка на Куманову

По Балкану скупише се војске, на све стране тјерају душмане.
Једна војска одвојила редом, одвојила редом и изгледом,
Све јунаци, на изглед једнаци, плећа јака у сваког јунака,
На плећима сингаве доламе, о рамену пушке брзометке,
Брзо стају, земљу не хватају, за војском су убојни топови,
Који бију к’о страшни громови, Срб их чува к’о око у глави,
Јер су дика српскога војника, пред војском је млади Краљевићу,
И са њиме остале војводе, они гоне Арнауте љуте,
Не дају им станка ни одмора, тјераше их три бијела дана,
И три ноћи кроз кланце крваве, док дођоше Куманову граду.
Ал’ су они варалице старе, потајно су сакупили војску,
Из Битоља и Солуна града и бијела Скопља са Вардара,
Турске војске стотину хиљада и педесет хиљад’ Арнаута.
Довукли су двије стотин’ топова, Куманово војском опасали,
Похватали брда око поља и по њима шанце ископали,
У шанчеве намјестили војску, и још оне убојне топове.
Пред војском су до три сераксера, Зеки-паша, турској војсци глава,
Џавид-паша, стари мејданџија и још онај паша Фети-паша
Који но се јесте зарекао, да ћ’ Србију за дан прегазити,
И у Врању кафу посркати, а у Нишу ручак учинити,
У Биоград на вечеру доћи.

Турци бију топом и карчетом, Срби бију само из пушака,
Јер је тешко топове извући, преко баре из клисуре црне.
Турци чине јуриш за јуришем, ал’ се Срби неће да покоре.
Борише се од јутра до подне, много Срби тада изгибоше,
Изгибоше красни официри, све јунаци бољи од бољега,
Изгибоше или се ранише, само стоје два сокола сива,
На разбоју, оба у ранама: Љубомире, дични капетане,
И капетан Јуришићу Павле, стоје ‘тићи, нови Обилићи,
Иако су оба у ранама, пуне пушке и гађају Турке,

Ту се српска забунила војска, док је мртве вође прихватила,
И на црну земљу положила, Турци на њу јуриш учинише,
У Срба је срце задрхтало, па и они на јуриш пођоше,
Дв’је се страшне силе ударише, удари се кремен о огњило,
-У то доба дивизија Дринска, по сред турске ударила војске
Пред њоме је Штурме ђенерале, голу сабљу носи у рукама,
Па овако војсци проговара: „Красни Дринци, љути осветници,
Ђе удристе, ви Турке разбисте, напр’јед дјецо, јуриш на душмана!“
С друге стране стигоше Моравци, баш Моравци, познати јунаци,
Пред њима је Гојковић Илија, голу сабљу носи у рукама,
Моравцима ријеч проговара: „Ој, Моравци, дјецо моја драга,

Дунавци су сада у невољи, њих је мало, а много Турака,
Потеците, да им помогнете!“
Мили Боже, теби једном хвала! Кад удари сила на бијеса!
Срби бију пушком, не престају и све чине јуриш за јуришем,
На бајонет шанце отимају! Ал’ да видиш краљевића млада,
Појахао коња од мејдана, па он лети од шанца до шанца,
Србадију око себе храбри: „Напр’јед браћо јуриш на душмана!
У помоћ нам иду Тимочани, Тимочани, лави одабрани,
Сад ће бити јада од душмана!“
Тад загрми иза српских леђа, са висова из српских топова,
Задрхташе брда и планине, зајечаше поља и долине,
Преко неба засвјетлише муње и у турске шанце упадоше.
Боже мили, часа страхотнога! Сад зарика дв’је стотин’ топова,
Пола српски, а пола су турски, све се земља под ногама тресе,
Дршће небо, гора се савија, стају р’јеке, камење се креће,
Ал’ топови српски одвојили, брже бију, а боље гађају,
и душмана огњем засипају, засипају са шрапнелом љутим,
Шрапнел коси као коса траву, Србима се снага повратила,
у Турака срце обамрло, плећа дају, шанце остављају,
Кад стигоше храбри Тимочани, зацикташе са свих страна трубе,
Загрмише убојни топови, загрокташе пушке у рукама.
Са свих страна Срби навалише, с једне стране Дринци и Моравци,
С друге стране Тимочки јунаци и Дунавци соколови сиви,
И комите крвави јунаци и коњица са Арсеном кнезом,
Сви на Турке јуриш учинише. Боже мили до страшнога дана!
На шанчеве Срби навалили, на бајонет шанце отимају,
Срби чине јуриш за јуришом, само чујеш – „Ура!“ Срби вичу.
Док и други шанце освојише, па на треће шанце навалише,

Од Турака и од Арнаута, бјежи војска, бјеже војсковође,
Побацаше свијетло оружје, побацаше свилене барјаке,
Побацаше храну и џебану, па и рухо своје побацаше.
Оставише убојне топове, оставише брзе митраљезе,
Оставише свилене чадоре, бјеже боси, бјеже гологлави,
Ноге бјеже да изнесу главу! али и њу изнет’ не могаше,
За њима се натурила гуја, љута гуја, Арсен ђенерале,
Сву коњицу на Турке пустио, тутње поља од коњских копита,
Тутње поља, а земља се тресе, све с’јевају сабље у рукама,
Сабља севне, турска глава зевне, изгибоше турски официри,
Изгибоше баше и онбаше, изгибоше најбољи јунаци,
Мало их је у Скопље утекло, и то мало, јадно и рањено,
Не смједе се ни ту уставити, већ побјеже преко мора сињег!
Весели се Србадија млада! У тебе је снага Краљевића,
У тебе је срце Обилића, и брзина Реље Крилатице,
Ти си Српска нада и одбрана, ти си понос међу народима.
Бог је тебе дичну изабрао, да осветиш жалосно Косово,
За Косово вратиш Куманово! Амин Боже, на здравље нам било!

 

Први балкански рат почео је осмог октобра 1912. године.

Краљ Петар Карађорђевић је лично отворио ванредну седницу владе, говорио је о томе да су општу мобилизацију изазвале прилике на Балкану. Посланици су клицањем и овацијама прихватили краљев говор и неколико пута су аплаузима и клицањем прекидали краља. Реакција и посланика, али и народа на улици, била је таква да је било очигледно да су Срби овај рат прихватили као епски, као испуњење косовског завета кнеза Лазара.

Људи су сатима чекали на улици да поздраве свог краља.

Свог Чика Перу.

Петар Карађорђевић био је једини владар кога је народ заиста прихватао као свог оца, као оца нације и осећао се присним са њим. Пролаз краља Петра са синовима од скупштине до двора личио је на долазак победника са фронта, а не на полазак у рат…

Тада је турска патрола упала у црногорску караулу у Беранама, што је био довољан повод да се почне рат. Црна Гора је након овог инцидента који су изазвали Турци, објавила рат Турској. Уз подршку краљевине Србије, Бугарске и Грчке, донесена је одлука да Црна Гора буде та која ће прва објавити рат.

Taко долазимо до највећег испита пред који је Србија стала, и двор и војска са бившим завереницима али и политичко руководство земље, Пашић, влада и скупштина, као и Црква. Сви су били свесни великог задатка који је стављен испред њих, а то је да су они генерација која ће ослободити Косово и испунити косовски завет.

Митрополит Димитрије потпуно се ставио на располагање Краљевини Србији. Црква је, као и у времену митрополита Михајла, поново радила на јачању патриотизма и националне свести Срба, како у тада слободној краљевини Србији, али и у поробљеним деловима српских земаља. Као ратни циљ, Србија поставља ослобођење Косова и Метохије, Рашке области, данашње северне Албаније и Северне Македоније од Турака.

 

Никада у својој историји, ни раније нити касније српска војска није била толико снажна и са тако развијеном ратничком етиком, нити тако мотивисана, као у периоду 1912. – 1918. Често се са правом каже да је ЈНА била четврта армија по снази у Европи, и то јесте тачно, као и податак да су 80% партизанске војске 1944. године чинили Срби, и то, опет једним великим процентом прекодрински Срби.  Та југословенска, партизанска војска није наступала у фронталним сукобима у Другом светском рату осим заједно са совјетском Црвеном армијом, нити је имала прилике да у послератном периоду, након 1945. покаже да је заиста четврта сила у Европи (битке на Сутјесци и Неретви су биле битке у којима се једна герилска војска борила на нечему што личи на фронт а заправо то није био, обе битке су вођене катастрофално, што је довело до страшних, српских жртава). С друге стране, војска краљевине Србије је своју доминацију на Балкану, као што смо више пута рекли потврдила у четири велике битке, у три рата као и у пробоју Солунског фронта.

Темеље ове војске поставио је сам Карађорђе, стотину година раније, када је од српских сељака и трговаца направио војнике, а од њихових кметова и старешина официре. Народну војску направио је кнез Михајло, који је младиће слао најпре у руске војне школе, а затим  у Пруску и у Француску.

У време мира, војска краљевине Србије била је организована у пет дивизија, по систему који је направио наш реформатор војске, Сава Грујић:  Дунавска, са седиштем у Београду, Дринска са седиштем у Ваљеву, Тимочка са седиштем у Књажевцу, што је био и стратешки потез јер су ове три дивизије биле постављене у граничним областима, у градовима близу границе и у миру имале су задатак да чувају границе од упада непријатеља Аустроугара и Бугара.

Још, имали смо две дивизије: Моравску са седиштем у Нишу и Шумадијску са седиштем у Крагујевцу. Било би лепо да и данас наша војска врати имена својим армијама по узору на славне дивизије војске краљевине Србије.

 

У тренутку почетка Првог балканског рата, српска војска, односно њене дивизије, подељене су  у три армије. Командант Прве армије био је, формално, регент Александар Карађорђевић, млади краљ а у пракси командовао је начелник штаба, Петар Бојовић, тада пуковник. Другом армијом командује Степа Степановић, а Трећом армијом командовао је Божидар Јанковић. Начелник Генералштаба био је тада генерал Радомир Путник, чији је помоћник и заменик био, тада пуковник, Живојин Мишић.

Војска краљевине Србије је у Први балкански рат ушла реформисана, у сваком смислу припремљена за рат, са ратним плановима које је развио још пруски ђак, Димитрије Цинцар Марковић,  и  са одзивом мобилизације од преко 95%, наши прадедови су једва чекали рат са Турцима. Мобилисано је 286.000 војника, рачунајући ту и први и други позив, и бар 60.000 трећепозиваца, у држави која није имала ни три милиона становника.

Прва армија била је најјача ударна снага наше војске, њен задатак био је да продире директно на југ, од Врања према Скопљу, Моравско-Вардарском долином, и да се са главнином турске војске сукоби на Овчијем пољу, висоравни у Македонији. Генералштаб војске краљевине Србије сматрао је да ће турска Вардарска армија чекати нашу војску на Овчијем пољу, јер је терен био погодан и најлакши  за одбрану, тако би турска војска која се ту налази у дефанзивном положају била у повољнијој позицији од надируће српске војске.

Још, наш генералштаб је сматрао да ће се наше све три армије сусрести код Овчијег поља, јер је Друга армија имала задатак напредовања источније од Прве, левим крилом у односу на Прву армију, према Бугарској и имала је задатак да делује у садејству са Бугарима, према југу, док је Трећа армија имала задатак да ослободи Косово, Метохију и преко скопске Црне Горе дође до Овчијег поља.

Поред три армије, четврта целина наших снага била је ибарска војска, чији је задатак био чување западног крила, ослобођење Рашке области и спајање са црногорском војском.

Све ово се наравно није десило.

Наши официри и генералштаб били су још увек неискусни у пракси, и турска Вардарска армија није дозволила да се све три армије српске војске споје и тако и бројно надјачају Турке и Албанце, већ излази српској Првој армији у сусрет, и тако почиње Кумановска битка. 23. октобра 1912. године,

Реформу турске војске извршио је Немац из Пруске, Колман Фон Драголц, члан славне Пруске армије и наследник генарала који су у деветнаестом веку победили Француску и Аустроугарску и извршили уједињење Немачке. Срећом по нас, он тада није био на Балкану, већ се вратио назад у Немачку, док је главнокомандујући турске војске био у Јемену, тако да команду над турском и албанском војском преузима Зеки паша.

Ова битка била је бити или не бити за српску војску, посебно за њену Прву армију. Зато сам и више пута нагласио да је ово највећа битка у модерној српској историји, свакако не по броју људи, јер су и Брегалничка и Колубарска биле веће битке, већ по значају у моралном смислу и по последицама које би се збиле да смо ту битку изгубили.. Да су Турци победили, краљевина Србија би била поново сведена на нешто проширенији Београдски пашалук, а јужне српске земље биле би подељене између Аустроугарске и Турске. Турци вероватно никада не би напустили Европу, Аустроугарска би остварила свој продор на југ и исток, и Први светски рат би се водио само на западном фронту јер би балканске земље већ биле поражене.

Међутим, десило се чудо. војска краљевине Србије је тријумфовала.

Обе војске су буквално натрчале једна на другу испред Куманова, због магле али и лоше комуникације генералштаба са млађим официрима, српска врховна команда је сматрала да је реч о претходници турске Вардарске армије, а не о њиховим најјачим снагама.

Првог дана битке је Дунавска дивизија на левом крилу поднела најјачи удар турских корпуса, читавог дана је ова дивизија држала стратешке положаје уз леву обалу Пчиње. Због лошег извиђања, Дунавској дивизији нико није притекао у помоћ, јер је наш генералштаб и даље сматрао да је реч о претходници, а не о главнини Вардарске армије. Било како било, само због јуначког држања наше Дунавске дивизије ми нисмо били опкољени, заустављени и рат није завршен на самом почетку. Турски официри су били добро обучени и познавали су све савремене тактике ратовања. Управо је агресивно наступање турске војске, широк фронт и покушај опкољавања, пруски начин ратовања, отуд и тај покушај Зеки паше да се војска краљевине Србије пресретне и опколи.

Седми пук притекао је у помоћ десеткованом осамнаестом пуку на крилу и спречио опкољавање српске војске великим јунаштвом нижих официра. Капетан Ђукић остао је тако једини преживели официр на левом крилу. Осми и девети пук у потпуности су зауставили Турке.

Другог дана битке до наших генерала стиже порука Милоша Божановића да је немогуће ући у Куманово јер пред нама стоји готово деведесет хиљада Турака и Албанаца, читава Вардарска армија. Као одговор на то, Путник појачава наша крила, лево крило Дунавском дивизијом другог позива, а десно Тимочком дивизијом. У центру је била Дринска дивизија под командом Павла Јуришића Штурма.

Турска офанзива другог дана није могла да се спроведе исто као првог.

Пошто је напад на крилу заустављен и турски пробој прекинут, Зеки паша, (реч је о великом турском војсковођи, из балканског али и Првог светског рата, који је био фелдмаршал, војвода, турске војске) се окреће нападу на центар. Вардарска армија је покушала да раздвоји две српске дивизије Дринску и Моравску. У раним јутарњим часовима, Павле Јуришић Штурм предлаже краљу Александру да изврши напад на турски бок, што Александар, који је такође био школован официр, потпоручник руске војне школе, са одушевљењем прихватио. Дринска дивизија са центра, после неколико јуриша разбија турско лево крило, и већ око десет пре подне стиже у центар турске армије. Овим противударом Дринска дивизија је пресекла  турску војску на два дела и већ око поднева, њен шести пешадијски пук долази до брда Зебрњак на коме је само двадесет четири сата раније била турска команда. На том брду, после рата, један од највећих архитеката Момир Коруновић, направио је спомен- костурницу, која није преживела Други светски рат, када су је срушили бугарски окупатори 1942. године.

Тада се наша коњичка дивизија под командом кнеза Арсена, најодликованијег српског официра пре Драгољуба Михајловића, члана легије странаца и учесника у руско – јапанском рату, пребацује на десну обалу Пчиње и са другог бока напада Вардарску армију и потпуно зауставља њихово даље напредовање на том боку.

У току дана, међу Албанце је стигла информација да је Приштина пала и да је Трећа армија краљевине Србије под командом искусног Божидара Јанковића, ослободила Косово, сусрела се са Црногорском војском у Ђаковици и да наставља пробој преко  Гњилана и да за пар дана стиже у Куманово. Ово је изазвало праву пометњу међу Албанцима и многи од њих су дезертирали. Тако се битка и завршила.

Моравска и Тимочка дивизија у три после подне улазе у Куманово.

Друга армија под Степом Степановићем, није знала шта се дешава над Кумановом, и тог десетог октобра, Степа није наредио покрет. Једанаестог октобра, Друга армија креће и сукобљава се са Турцима на коти Црни Врх. Турске и албанске  снаге грчевито бране ову стратешку тачку да би онемогућили спајање српских армија и да би својој, турској Вардарској армији сачували одступницу. Битка на Црном Врху третира се као један део битке на Куманову, јер је била у њеном непосредном окружењу. Битка је трајала од једанаестог октобра око поднева, нешто раније, уз мали прекид током ноћи, настављена је 12. све док Турци нису били потпуно поражени и наша Друга армија наставила да напредује према Куманову, док су се Турци повлачили према Штипу и Скопљу у два правца.

Након победе на Куманову, војска краљевине Србије је опрезно наступала. Наиме, српски генерали су преко двадесет година раније, као млади официри и војници, изгубили  битку од Бугара на Струмици, и поучени тим негативним искуством, нису желели да напредују безглаво и да срљају, гонећи поражене Турке, већ су стрпљиво напредовали. Тек кад су ступили на Овчије поље, наши генерали су схватили величину победе на Куманову, схвативши да на Овчијем пољу нема велике Турске војске која нас чека, већ да смо је већ поразили на Куманову.

Након Кумановске следе још две мање битке, код Битоља и Прилепа које се вероватно не би ни десиле да је наша војска гонила и уништила Турке одмах после Куманова, и које су означиле и потпуни пораз Турске.

Победама у Македонији, Србија је испунила све договоре из уговора које су потписали пре рата и Кумановском битком решила питање западног фронта у Првом балканском рату. Црногорска војска није успела да освоји Скадар, те ми шаљемо добар део војске да заједно са Србима из Црне Горе освојимо Скадар. Непосредно пре тога ослобађамо српско приморје у Северној Албанији, укључујући и луку Драч. Грци такође нису успели да освоје утврђење Јањина. Бугари су се концентрисали на Солун јер се са правом сматрало да ко први дође до Солуна, да ће град бити његов. Грци су само за неколико сати стигли у Солун пре Бугара.

Друга армија са Степом Степановићем одлази на источни фронт и уз помоћ бугарске војске осваја Једрене. Степа не дозвољава својим војницима да уђу у град јер је у Једрену владао тифус. Тако балкански савезници стижу на десетак километара од Цариграда, и да су нас тада западне силе подржале, ми бисмо ушли и у Цариград. Овако, Турци уз помоћ Британаца добијају мир, а ми бивамо принуђени да се делимично повучемо.

После Кумановске битке, Карађорђевићи се окупљају у Скопљу. Александар долази свечано, са пратњом, са својим штабом, на чијем је био челу, као формални командант Прве армије, са пешадијом и коњицом 13. октобра, у шест сати поподне. Ђорђе са Степом и Другом армијом са Црног врха, преко Куманова долази у Скопље, а краљ Петар долази железницом из Београда 25. октобра. Краљ Петар је дошао у пратњи Николе Пашића, Љубе Јовановића, Андре Николића, али и Јелене и Павла Карађорђевића…

 

Победа на Куманову дочекана је са радошћу широм словенских земаља, међу Србима у Аустроугарској, али и међу Хрватима, Чесима, Пољацима… У Сплиту је победу српске војске на Куманову славило 10.000 људи на улицама града. Међутим нису сви са радошћу дочекали славну победу српског оружја, на пример Мирослав Крлежа је рекао да је победа краљевине Србије на Куманову велики пораз за Хрватску, посебно за југословенске покрете у Хрватској јер је то био показатељ да Србија постаје доминантна војна и културна сила на Балкану, југословенски Пијемонт око које ће се окупити остали југословенски народи. Победом на Куманову, краљевина Србија постаје стожер окупљања слободних словенских народа.

 

Колико је Кумановска битка била славна, а турски пораз немерљив, показују чињенице, да је Кумановска битка потврдила ослобађање Косова и Метохије, Рашке области, данашње Северне Македоније, као срца српске средњевековне државе, затим и омогућила освајање српског приморја у северној Албанији. Турска је изгубила скоро 85% европске територије и готово 70% европског становништва. У ствари, реални проценат изгубљеног становништва је још већи, јер је преко 25% европских Турака живело у Цариграду, тако да слободно можемо рећи да се захваљујући Кумановској бици удео Турака на Балкану свео само на Цариград са најближом околином. Због тога се у народном предању задржала изрека за Косово Куманово, народ је са правом Кумановску битку схватао као освету за Косово…

 

После херојске одбране војске СРЈ 1999. године, након најнеправеднијег рата у историји човечанства, када је најмоћнији светски војни савез напао једну слободну земљу, председник Југославије, амерички банкар, био је принуђен да потпише капитулацију баш у Куманову. Могао је да је потпише било где у свету, одлука Западних сила била је да нас додатно понизи, да потпишемо капитулацију на месту наше најславније победе, којом смо стали у ред светских сила. Желели су да нам покажу да следе нове окупације, и да таква сила више нисмо.

Исти председник, изручен је Хашком трибуналу за Видовдан, опет случајно?

Петог октобра, ове године, на дан пада комунистичке окупације, садашњи председник је објавио новог мандатара за састав владе.

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here