Свештеник Стеван Стефановић: Данас, Велика Србија је страшна, забрањена реч, чак и за нас у Србији

Поделите:

У Лондону, 26. априла 1915. године, под патронатом сер Едварда Греја и под притиском Француске, која је у току првe године рата претрпела највеће губитке, пре свега финансијске, Велика Британија и Русија донекле попуштају Италији и потписују тајни уговор. Такозвани Лондонски уговор. Савезници су желели да овим уговором трајно вежу за себе Италију. После рата Италији је обећан јужни Тирол, делови Далмације: Ријеку, Трст, али и Шибеник, Госпић, Задар, са залеђем у околини реке Крке, које је тада било насељено искључиво православним Србима, затим Албанију, која би била де јуре независна али под директним италијанским протекторатом, док би лука Валона у Албанији постала италијанска као и делови Мале Азије, али и део немачких колонија у Азији и Африци, Крањску област, Корушку и већину далматинских острва.

Уговором  је предвиђено да Србији, Хрватској и Црној Гори (дакле не за Велику Србију, како су то критичари краља Александра и Николе Пашића најчешће тумачили) припадне простор, од Шибеника до Дрима и Љеша, дакле Сплит и Дубровник и даље на југ, до обале Дрима, дакле данашња обала Црне Горе и делови Албаније. Није се помињала Славонија, Босна, није се помињала нити Бачка, нити уједињење Србије и Црне Горе.

Пажљивим тумачима неће промаћи двосмисленост овог уговора. Први пут се у међународним уговорима помиње Хрватска, међутим није јасно стављено до знања да ли се Хрватска посматра у оквиру неке нове, реформисане Хагзбуршке монархије, или у оквиру државе јужних Словена или можда чак и као независна држава. Овим, творци лондонског уговора остављају простор за манипулисање и нову стратешку расподелу Балкана у зависности од тога која би од зараћених страна у рату победила. Такође, иако се експлицитно не помиње Херцеговина, можемо претпоставити са дозом резерве, да би она као залеђе Дубровника, Сплита и Шибеника припала Краљевини Србији, као и Захумље, срце средњевековне српске државе. Уз северне делове Албаније, ово можемео сматрати јединим повећањем територије за нас коју је Лондонски уговор предвидео.

Дакле, без Славоније, Бачке, Срема, чак и Босне, која је у том тренутку била осамдесетопроцентно насељена Србима не можемо говорити о Великој Србији која нам је била понуђена. Друго, и још важније, овај уговор је био тајна, потпуни top secret. Осим самих потписника, влада и представника земаља Антанте и Италије, за њега нико није знао, тако да не можемо говорити да нам је овај уговор понуђен. Уговор је у потпуности објављен тек 1917. године, од стране Совјетских власти, после збацивања са власти руског императора и после октобарске револуције у часопису: “Известија“.

Влада краљевине Италије обећава да ће већ следећег месеца ући у рат, а Уједињено Краљевство да ће финансијски помоћи Италију.

Сви који и даље сумњају да су Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић одбили Велику Србију и мегаломански се одлучили да направе Југославију, могу прочитати овај уговор у целости, јер је данас доступан свима, како у оригиналној верзији, тако и преведен на српски језик.

Након Лондонског уговора, силе Антанте покушавају да прошире број својих савезника. Трговина територијама се наставља. Након краљевине Италије, савез се нуди најпре Румунији а затим и Бугарској. Бугарска је као и крајем деветнаестог века била веома важна савезницима јер  колико год су Русија и Велика Британија били савезници против Хагзбуршке монархије и Немачке, Енглези нису желели да допусте да из Великог рата Русија изађе још јача. Цариград је остао руски недосањан сан и оно што је за царску Русију био највећи стратешки и војни циљ у свим ратовима. Односно, контрола над пролазима Босфор и Дарданели и излазак из Црног у топла мора, Егејско и Средоземно. Ово је и Италијанима био главни аргумент у току преговора у Лондону. Ако допустимо држави јужних Словена, пре свих Србима, да узму јадранска острва, она ће убрзо постати луке за руске бродове. Због тога Велика Британија уз прећутну сагласност Русије, поново као и четрдесетак година раније чини уступке Бугарској и заједно са осталим савезницима, нуди Бугарској проширење на рачун Србије.

За то време српски официри, окупљени око организације „Уједињење или смрт“, популарно назване „Црна Рука“, предлажу врховној команди и Николи Пашићу превентивни напад на Бугарску. Предвидевши понашање нашег источног суседа, извесне структуре унутар наше војске осокољене победама на Церу и Колубари сматрају да је боље да одмах нападнемо Бугарску и тиме је избацимо из даљих ратних операција. Никола Пашић то одлучно одбија и тако чини, како ћемо убрзо видети, прву кардиналну грешку.

Савезници тада нуде Пашићу да се одрекнемо Македоније, коју смо стекли у крвавим борбама на Куманову и Брегалници, зарад неких територија, које ћемо можда добити у Херцеговини и Захумљу, ако победимо у рату, а можда и нећемо.

Конкретне понуде Никола Пашић добија тек у септембру, те 1915. године, месец дана пре коначног напада Немачке на Србију. Никола Пашић као основ преговора са савезницима има одлуке Нишке декларације, која, као ратни циљ Краљевине Србије има формирање заједничке краљевине Јужних Словена под српском династијом. Овде је важно рећи да Краљевину Србију притиска и Русија. Руски министар спољних послова Сезонов у августу пише писмо Пашићу у коме му говори да је Русија ушла у рат због Србије и да сада Србија треба да помогне Русији, тако што ће се одрећи својих територија. Руси овај пут гарантују Бугарској Македонију, а Србији Босну, Херцеговину, већ обећано јадранско залеђе, Срем, Бачку и Славонију. Иако Пашић начелно прихвата ову понуду, против ње су били буквално сви, чак и сами радикали, странка Николе Пашића.

Пашић је највећи отпор имао управо у својој странци, али и у двору, целокупној интелектуалној јавности, обичном свету, који је проливао крв за Македонију, и наравно у војсци, пре свих у припадницима Црне Руке. Скупштина у Нишу одбија предлог савезника, једногласно. И власт и опозиција одбијају да се одрекну Македоније. Пашић крши ову одлуку скупштине и одговара савезницима да прихвата њихову понуду.

Међутим, за прихватање ове понуде већ је било касно. Бугарска је прихватила много већу и много конкретнију понуду Немачке, која је обухватала целу јужну и источну Србију и Македонију до Солуна, укључујући и Солун.

Морамо напоменути да је ово несигурно време, време великих превирања. Осим са Италијом, Антанта води преговоре и са Аустроугарском о потписивању сепаратног мира.  Хагзбуршкој монархији се нуди и цела Србија. Нуди им се и уједињење Србије са свим српским земљама, где би на престо у Београд дошао неко од Хагзбурга и Србија би уз Аустрију и Мађарску била трећи конститутивни елемент монархије.

Међутим, Први светски рат се завршава великом победом Краљевине Србије. Већ отписани и осуђени на смрт, и прежаљени, српски војници се опорављају на Крфу, и заједно са савезницима пробијају Солунски фронт.

У маршу дугом седам стотина километара војска Краљевине Србије ослобађа читав простор будуће Југославије.

За то време, пројугословенске струје међу Хрватима покушавају да направе заједничку државу јужних Словена која би обухватила сав простор Југославије, осим предратних територија Краљевина Србије и Црне Горе, дакле, данашњу Хрватску, Славонију, Далмацију, Босну, Херцеговину, Срем, Банат, Бачку и Словенију.

Пошто су Срби једини јужнословенски народ који је пре Првог светског рата имао своје две државе, српски народ, држава и Карађорђевићи, успевају као велики победници рата да се наметну као стожер окупљања свих јужнословенских народа.

Краљевина СХС је створена уз благослов америчке администрације. На питање Николе Пашића да ли ми Срби у новој држави можемо јасно да одредимо шта је наше, српско, одговорено му је да не можемо. Као што је Аустроугарска вековима служила да одбија излаз Русије на топла мора, ту улогу је преузела Југославија, уз то да је 1918. и Русија изгубила себе, Романови су мученички страдали а Руска империја постала је убрзо Совјетски Савез.

Тако смо уместо Велике Србије, добили Југославију.

Данас је као нус-производ комунистичке историографије доминантно мишљење да је краљ Александар Карађорђевић гробар српског народа, јер је створио Југославију, а не Велику Србију. Шта су у ствари историјске чињенице? Прво, Југославија је била план српске државе још пре Првог светског рата и овај план написан је и јасно изложен у Нишкој декларацији. Друго, скупштина једногласно, дакле скупштина  а не краљ, одбија да направи нешто проширену Краљевину Србију, већ жели Југославију. Треће, велике силе, пре свих Америка жели стварање једне заједниче државе јужних Словена у оквиру које не дозвољава да Срби поставе своје границе. И четврто, и по мени најважније, целокупна интелектуална јавност у Краљевини Србији била је за стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима.

Док смо ми Срби, Југославију видели као коначно остваривање вековних тежњи да коначно сви Срби живе у истој држави, Хрвати и Словенци су Југославију схватали као један корак, као фазу ка стварању сопствених независних држава, које никада нису имали.

Ако већ говоримо о томе шта је могло да буде, и шта би било боље да су наши политичари учинили 1918., важно је да напоменемо још једну чињеницу. Краљ Александар Карађорђевић убијен је 1934. године. Данас, знамо да је непосредно пре увођења шестојануарске диктатуре 1929. године краљ Александар, увидевши све грешке стварања заједничке државе са Хрватима, понудио Хрватима да напусте заједничку државу, што су они одбили. Јер им је Александар, признавао само територију Хрватске, без Крајине, Славоније и Далмације, што Хрватима није одговарало.

Своју грешку, за коју није једини кривац, краљ Александар Карађорђевић је платио главом. Убијен је у Марсеју 1934. од стране усташа, као прва жртва фашизма у Европи.

Након Другог светског рата Југославија је гурнута, поново од стране великих сила у друго, комунистичко ропство, од кога ни дан данас није успела да се опорави.

Данас је систем у Србији неокомунистички.

Сетите се ових мојих речи када видите у Србији кинеске лекаре и кинеске путеве, кинеске фабрике и Кинезе као власнике наших рудника. Данас је народна република Кина савезник Србије и чисто стоји на нашим позицијама у одбрани наше државности на Косову и Метохији, али прихватање кинеског модела у превентивном лечењу вируса ковид 19  је потпуно неокомунистички модел, који је довео до најдужег полицијског часа у Србији, још од немачке окупационе власти Адолфа Хитлера у Другом светском рату. Да подсетим, полицијски час је за Васкрс трајао од Великог Петка до Васкршњег понедељка.

Када прихватите кинески модел као добар, сетите се да кинески грађани немају свест о томе да они могу имати приватну својину, да они не разумеју концепт неповредивости личних података. Код њих је све државно, једна кинеска фирма нпр Хуавеј, има неограничен буџет од државе, потпуно неограничен. Кина је привредна велесила јер има милијарду и четири стотине милиона робова, а личност, као јединствени и непоновљиви идентитет сваког од нас сведен је на егзистенцију једног војника или фабричког радника, идентичног са толико других, потпуно ментално и духовно уједначених попут пчела у кошници или мрава у мравињаку.

Ово није модел по коме су Срби живели у Краљевини Србији, почетком века и између два светска рата, где се поштовала личност сваког појединца и где смо, на крилима те слободе и независности и победили у биткама на Куманову, Брегалници, Церу и Колубари.

 

Данас, Велика Србија је страшна, забрањена реч, чак и за нас у Србији.

Срби на Косову и Метохији данас живе у гетоима, данас је готово забрањено рећи јавно, у нашој земљи да би требало да се залажемо за повратак Косова и Метохије у уставни и правни поредак државе Србије. Да ли смемо да јавно говоримо о томе да су основна грађанска права, права на слободу кретања, слободу вероисповести, нашим Србима на Косову и Метохији данас ускраћена и да се борећи се за повратак наше јужне покрајине у уставни и правни поредак Србије, ми, у ствари, боримо за основна људска права, цивилизацијска и европска?

– С друге стране, Европска унија допушта да се говори о Великој Албанији, чак нас приморава на разграничење са Косовским Албанцима, или признавање целог Косова као независне државе, чиме би све Србе јужно од Ибра, укључујући ту и наше манастире, препустили Великој Албанији и ратним злочинцима Харадинају и Тачију.

Такође, данашња држава Хрватска је уз благослов Европске уније потпуно очишћена од Срба, створена је етнички чиста Хрватска и као таква примљена је у Европску унију. Земља у којој се скандира фашистичким поздравима, земља у којој је неофашизам потпуно легитиман.

Да ли је решење косовског питања данас толико далеко? Или можемо да га изложимо сад, свако од нас, јер је једноставно, толико једноставно да смо га заборавили. Да ли знате, да од Цркве у којој служим и од порте у којој живим до Грачанице може да се стигне за четири и по сата? Да ли је Косово стварно тако далеко? Или је ту, јако близу, и физички, географски и метафизички, духовно?

Као што су га у срцима носили и наши људи из републике Српске, онда када су успели да коначно створе српску државу са друге стране Дрине, након много година страдања и тежње за уједињењем.

Косово и Метохија су саставни и неотуђиви део наше државе, људска правда је на нашој страни, резолуција 1244 за коју се наша Црква стално залаже, као и Божија правда. Свет се мења, данас више није 1999. година у којој НАТО пакт може да нападне једну суверену државу у сред Европе и води крсташки рат. Данас, од три најснажније државе на свету, две стоје чврсто на нашим позицијама.

Кипар није признао окупацију северног дела острва, а ми се данас бојимо да кажемо да је наша јужна покрајина окупирана и да ми чекамо повратак наше војске и полиције тамо и враћања Косова и Метохије у правни поредак државе Србије.

Чујемо да многи говоре, да ми више немамо децу за нове ратове, и то јесте тачно, рат никада није био решење, али он није био решење ни 1912., ни 1913., ни 1914. већ нам је силом наметнут.

А и та деца, у Звечану, Зубином Потоку , Грачаници зар и то нису наша деца?

Знате, тамо, постоје деца која су рођена у гету, и одрасла у гету и никада нису била слободна.

Немојмо бити генерација која ће их одбацити, која ће ради шарене лаже, Европске уније, која нам се нуди као шаргарепа или боље, као шећерна вуна, бити прва генерација Срба у историји која се одрекла своје територије, свог Косова.

Да ли нам је сан, уједињење свих Срба у оквиру једне државе заиста толико далек? У највећој мери зависи од нас самих. 1912. године је само 40% Срба живело у оквиру независне и слободне Краљевине Србије, и опет, нисмо губили наду, и за само шест година ујединили смо све српске земље.

Тако и данас, државни план, државна стратегија, мора да буде уједињење Србије, Црне Горе и републике Српске, уз враћање Косова и Метохије. А онда, када будемо способни за већи корак, уз Божији благослов и духовни и биолошки препород, морамо направити стратегију онако како је праве велики народи, да државна граница Србије буде тамо, где је већина становника била српске националности пре стотину година 1920. године.

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here