Свештеник Стеван Стефановић: Ђорђе Карађорђевић – луди принц из сенки над Балканом (1. део)

Поделите:

 

 

Размишљао сам дуго како да започнем причу о краљевићу Ђорђу Карађорђевићу, рећи о њему да је имао најинтересантнију биографију од свих Карађорђевића, не би било истина, с обзиром на то какве су биографије Карађорђа, Петра Карађорђевића, па чак и Александра Ујединитеља или кнеза Павла или Петра II, посебно, каква је биографија била његовог стрица Арсена Карађорђевића, који је до појаве генерала Драже Михајловића био најодликованији српски официр, официр и у руској војсци и у француској легији странаца, учесник чувеног јапанско – руског рата, команданта српске коњице у балканским ратовима, заиста, када би о њему снимили филм, не би било потребно измислити нити додати, ниједан догађај и филм уопште не би изгубио на интензитету или динамици.

Када би о Ђорђу Карађорђевићу написали да је његова личност најтрагичнија од свих Карађорђевића, опет не би говорили истину, јер је Ђорђе умро слободан у својој земљи у дубокој старости, док је Александар убијен у пуној снази, Петар II је био принуђен да напусти земљу са непуних осамнаест година, проглашен је издајником и забрањен му је повратак у земљу, умро је у избеглиштву, Карађорђу су кумови одсекли главу…

Ко је у ствари био контроверзни принц Ђорђе Карађорђевић, најстарији син краља Петра, дечак који је од малена припреман за наследника српске круне и главе династије Карађорђевић?

Рођен је на Цетињу 1887. непуне две године пре абдикације краља Милана и доласка на српски краљевски трон намесништва у име малолетног краља Александра Обреновића.

Ђорђе је рођен на Цетињу јер је његов отац, тада кнез Петар Карађорђевић, живео преко пута двора на Цетињу, у двоспратној кући, са прозорима који су гледали право на двор. Наиме, кнез Петар Карађорђевић био је ожењен Зорком Петровић, најстаријом кћерком кнеза Николе Петровића Његоша, владара Црне Горе, касније краља.

Кнез Никола је сматрао да чини Kaрађорђевићима велику услугу баш због чињенице да је своју најстарију кћер удао у њихову породицу, с обзиром на то да су Карађорђевићи тада живели у емиграцији, забрањен им је повратак у Србију, а сам Петар је био у јако тешком финансијском стању. Сва Карађорђева имовина у Србији била је одузета, а кнез Александар, вождов син, био је приморан да прода своје најбоље пољопривредно добро у Аустроугарској због дугова свог млађег детета. Осим тога, кнез Никола Петровић Његош носио је надимак таст Европе, јер је своје ћерке удао у најугледније европске владарске породице, Јелена је била удата за савојског краља, Милица у царску породицу Романов, као и Стана, Ана у породицу Батемберг.

С друге стране и кнез Петар је сматрао да чини велику услугу црногорској владарској породици, својим уласком у њу. Петар, тек три године млађи од свог таста, био је Карађорђев унук, и син кнеза Александра Карађорђевића и књегиње Персиде Карађорђевић, рођене Ненадовић. Персида је била потомак две најзначајније српске породице са краја седамнаестог и почетка деветнаестог века. Била је кћи Јеврема Ненадовића, војводе Ваљевског и Тамнавског, председника Апелационог суда и сина Јакова Ненадовића, а мајка јој је била Јованка, Јока, рођена Миловановић, кћи славног војводе Младена Миловановића, из Првог српског устанка, и председника српске владе. Тако су деца Александра и Персиде (Петар, Арсен и Клеопатра) били потомци три најважније српске породице: Карађорђевић, Ненадовић и Миловановић.

Деца Петра Карађорђевића и Зорке, (опет, потомци свакако две највеће српске нововековне владарске породице, Петровића Његоша и Карађорђевић) су тако расли на Цетињу уз деду црногорског владара и оца који је стално путовао. Јелена, Ђорђе и Александар су расли заједно са кнежевићима Мирком и Данилом и својим млађим теткама које су биле тек нешто старије од њих. Најлепши делови биографије Ђорђа Карађорђевића су управо делови у којима описује дедин двор и своје одрастање на Цетињу. Ту можемо да запазимо изузетну емотивну интелигенцију Ђорђа Карађорђевића, која је ишла у оба правца, превелике љубави и везивања за неке личности и обрнуто, мржње или емпатије према другима. Овакве реакције младог Карађорђевића одређивале су уједно и понашање других према њему.

Ђорђе Карађорђевић је одмалена припреман за престолонаследника, његово најраније детињство на Цетињу, пресудно је утицало на формирање његовог карактера, као и чињеница да веома рано остаје без мајке. Наиме, књегиња Зорка умире у двадесет и шестој години. Рођење принца Ђорђа 1887. прослављено је на Цетињу уз топовске ударе и велико славље. Сматрало се да је у његовој личности спојена мудрост Петровића и Црногораца, пре свих Петра II Петровића Његоша и храброст Шумадинаца и Вожда Карађорђевића, и у том духу је и васпитаван. Показаће се у будућности да је ово била велика грешка и да је најмлађе дете брачног пара Петра и Зорке у ствари било оно дете које је у највећој мери наследило и мудрост и храброст својих родитеља.

На Цетињу Карађорђевићи никада до краја нису прихваћени као Црногорци. Када се Ђорђе једном потукао са неким дечаком, који се звао Иво, играјући се у близини двора, сва деца са којима је проводио буквално сваки дан, његови рођаци са мајчине стране и племићи из Црне Горе, навијали су за тог другог дечака и узвикивали напред Црна Гора. Када је касније, уплакан, Ђорђе упитао деду кнеза Николу, зашто је тако, када је и он сам Црногорац, као његова мајка, деда и баба, кнез Никола га је одвео са стране и дуго му говорио о историји Србије и Ђорђевом пореклу, објашњавајући му да он није Црногорац по рођењу, већ Србин, Србин по оцу. Из ове епизоде, можемо видети и утицај деде Николе на Ђорђа, који је био толико снажан, да је био снажнији чак и од утицаја оца, Петра Карађорђевића.

Након Цетиња, Карађорђевић сели своју породицу у Женеву, 1894. године.  И пре смрти књегиње Зорке, постојале су несугласице између зета Петра и таста Николе, а након смрти Зорке која их је обојицу волела, и држала заједно, Петар је само убрзао своју одлуку да оде са Цетиња.

Осим синова и кћерке, са породицом Петра Карађорђевића био је и његов братанац, Павле, будући кнез Павле, намесник Југославије. Павлов отац, кнез Арсен је након развода од руске племкиње са којом је био у браку, поверио свог сина на старање старијем брату, Петру. Арсен је био прави војник, слободног авантуристичког духа, попут Петра у младости, читав живот је проводио у путовањима и ратујући на разним фронтовима и сматрао је да ће дечаку бити боље да расте уз своју сестру и браћу, у оквиру праве породице. Осим тога, Арсен је финансијски стајао још лошије од Петра, тако да је Петар сматрао да је његова дужност да помогне млађем брату, тако што ће се старати о његовом сину.

Након основне школе у Женеви, кнез Петар је одвео децу у Русију, у њихову другу домовину, како је волео да сам каже, код њихових рођака, тетака, које су биле принцезе у породици Романових. Велики Кнез, Петар Николајевич Романов, очекивао је да ће Петар уписати своје синове у „пажевски корпус“, војну школу у коју су ишли племићи и рођаци припадника владарских породица, међутим, карактер Петра Карађорђевића био је такав да је он желео да његови синови расту без икаквих привилегија и да школу заврше као било који од кадета. Александра је тако уписао у војну школу „Правоведеније“ а Ђорђа у Кадетски корпус који је носио име императора Александра II. Ако можемо да упоредимо тадашњи школски систем са данашњим школским системом, онда можемо рећи да је кадетски корпус нешто као војна гимназија.

Само су управници школа и главнокомадујући генерал знали да је реч о наследницима великог вожда и припадницима српске владарске породице, за све остале кадете и професоре, Ђорђе и Александар били су само обични ученици.

Сам руски император Николај Романов, знао је да праунуци Карађорђа похађају обичне руске војне школе, па их је током школовања и обишао. У својој биографији Ђорђе Карађорђевић је писао о посети руског императора Александровском кадетском корпусу. И овако позната по беспрекорној дисциплини официра, професора и кадета, управа школе је цео систем подигла на виши ниво, сви су делили осећај одговорности и страха пред најављеном појавом цара. Цела школа била је у приправности.

Цара су сачекали студенти најстарије генерације у дворишту, заједно са официрима, и генералом Рудановским, затим је Николај Романов обишао учионице и горње спратове. Ђорђе га је описао као благог човека, са топлим очинским погледом према кадетима, омаленог човека пријатног и доброћудног изгледа.

Цар је стајао на само неколико метара од клупа и гледао кадете који су стајали непомично у ставу мирно, погледом је проучавао једног за другим, затим пришао директору и тихо му је шапнуо, на шта је директор прозвао:

 – Георгије Петровићу, приђите.

Ђорђе је иступио пред цара, збуњен и преплашен, сви су гледали у њега, од цара и царице до директора, виших и нижих официра, и до последњег члана цареве пратње до школских другова, кадета. Цар је осмехом охрабривао Ђорђа да приђе, млади кадет стао је војнички, прописно, у ставу мирно и на пристојној удаљености од императора. Цар му се обратио свечано и тихо, тако да је само Ђорђе могао да га чује:

Мило ми је што вас видим овде међу нама, Георгије Петровићу, познајем вашег оца, познавао сам вашег деду. Задовољан сам што сада упознајем и сина.

Царица се смешила топло и матерински, ипак Ђорђе је тада био само дечак…

Ова посета руског императора Ђорђу је, у ствари, била и индиректна порука двору Обреновића у краљевини Србији, да се подршка Русије окренула ка Карађорђевићима. Након посете цара, Петар Карађорђевић је послао своме сину писмо у коме му говори да је изузетно поносан на њега.

 

Ђорђе Карађорђевић није завршио ову школу. Његово образовање у руској официрској школи прекинуо је мајски преврат. Група завереника у Србији, предвођена Антонијем Антићем и Драгутином Димитријевићем Аписом, а уз политичку подршку Ђорђа Генчића, Јована Атанацковића, Јована Авакумовића, Стојана Протића, извршила је војни пуч, у ноћи између 28. и 29. маја којим је убијен краљ Александар Обреновић и краљица Драга Луњевица. Завереницима је капију двора отворио Петар Живковић, тада нижи официр, а касније најмоћнији човек у Југославији.

Осим краља и краљице убијено је још педесетак људи, следбеника династије Обреновић. Овим убиством стављена је тачка на династичке сукобе у Србији, (на којима су комунистички историографи инсистирали, мада отворени сукоб између наше две династије никада није постојао у тој мери како нам је представљано. Кнез Милош јесте наредио ликвидацију Карађорђа, Обреновићи јесу у време краља Милана забранили повратак Карађорђевићима у Србију и Петар Карађорђевић јесте знао за заверу официра против Александра и Драге, али није учествовао у њој, чак ни на посредан начин, посебно ваља истаћи да се Петар никада не би сложио са убиством последњих Обреновића. И то је све што се сукоба две династије тиче. С друге стране, Карађорђев син, тада  кнежевић Александар Карађорђевић био је ађутант на двору кнеза Михајла Обреновића. Чак су вођени преговори да се Михајло ожени Александровом сестром и тиме споји две владајуће куће, међутим књегиња Персида је ово одлучно одбила јер би тако Обреновићи по мушкој линији а Карађорђевићи по женској постали владаоци Србије.)

Било како било, будући да краљ Александар Обреновић, није имао потомака, мајски преврат представља и крај династије Обреновић. Осим тога и сам Александар Обреновић и његов отац краљ Милан, нису били потомци Милоша Великог, тако да чак ни они нису били “прави“ Обреновићи јер и Михајло Обреновић, умире у атентату не оставивши легалне наследнике, па га наслеђује бочна линија. Милан Обреновић био је унук Јеврема Обреновића, Милошевог млађег брата.

У таквој ситуацији, након војног удара у Србији, није формирана војна управа, војна хунта, већ краљевина Србија достиже, како га називају историчари, своје златно доба демократије, своје Периклово доба.

Петар Карађорђевић долази у краљевину Србију са својом породицом, завереници одлучују да сваког од принчева прати по један официр, који би гарантовао безбедност младића. Принца Ђорђа је пратио Антоније Антић лично, а принца Александра, Петар Живковић. Током пута из Русије у Београд, рађа се пријатељство између Александра и Живковића које је трајало до смрти Александра Карађорђевића. Живковић постаје најближи Александров саветник и пријатељ, у много ситуација, њих двојица су били безрезервна подршка један другоме.

Краљ Петар бива изабран за краља у скупштини, ситуација која се ретко дешавала у историји европских демократија. Полаже заклетву на Уставу, који је био један од најлибералнијих и најслободнијих Устава у тадашњој Европи. Краљ Петар долази на престо Србије, као зрео човек, на заласку свог интелектуалног и животног бивствовања, тако је његова краљевска власт у ствари врхунац живота овог великог човека, кога је народ једноставно звао Чика Пера.

Краљ Петар је живео скромно, војнички, онако како је живео и читавог свог живота, распустио је компликовану дворску свиту, какве су имале краљице Наталија и Драга и оставио оно најосновније. Чак је издао наредбу да се на двору неће служити страна храна и пиће, већ само домаћа, српска, што је у почетку веома сметало принчевима, који су одрастајући у Женеви и Петровграду били навикнути на стране, па чак и дворске кухиње.

Промене нису биле само у кухињи. Краљ Петар је сваког јутра одлазио у шетње и јахање, након јахања обилазио је београдске улице, пијаце и кафане само у униформи, без краљевских ознака, и обични људи, грађани, сељаци и пијачари, који нису били писмени или нису видели краљеву слику у новинама, нису могли да препознају краља.

Петар је распустио почасну стражу која је пратила Александра Обреновића на сваком кораку. Првог јутра, нови краљ се обратио официру и тројици гардиста из своје пратње: – Вратите се у касарну господине капетане, мени пратња није потребна. А у касарни ћете свакако имати паметнијег посла, и ви и војници.

Краљ је говорио љубазно, али одсечно, официр је салутирао, командовао војницима покрет и удаљио се, а краљ је додао:

-Четири човека беспосличаре док се ја возим… не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна пут и зна где би требало да вози…

Ђорђе је добио приватне учитеље, а Александар је враћен у Петровград у војну школу. Углавном, наставници принца престолонаследника били су професори београдске Велике школе и официри, који су му предавали војне предмете. Ђорђу су очигледно боље ишле војне дисциплине, с друге стране са својим професором математике, Миком Петровићем Аласом успоставља изузетан пријатељски однос.

Овде морамо направити кратку дигресију. Ђорђе тада има седамнаест година, Мика Алас му постаје ментор и пријатељ, после наставе Ђорђе проводи време са Миком на Ади, где плове чамцем и пецају, бацају мреже, принц престолонаследник се дружи са обичним људима са Саве, рибарима и аласима. С друге стране, професор му развија и љубав према математици тако да Ђорђе учествује и на међународним математичким форумима, такмичењима и конкурсима. Међутим, иако данас немамо пуно материјалних доказа да то и докажемо, можемо слободно рећи да је проф. Мика Алас био геј.

Реч је о почетку века, када су се односи између двојице мушкараца третирали много другачије него данас. Тада се на хомосексуалност гледало као на болест и срамоту. Нећемо овде улазити у расправу да ли је исправније тадашње или данашње посматрање хомосексуализма, нити какав би став Црква требало да заузме према истополним браковима, јер то једноставно није тема, рећи ћемо само да је Мика Алас за оно време био особењак, човек који се никада није женио, нити је имао деце, што је само подгревало чаршијске приче о њему. Осим тога савремена психологија данас има штошта да каже о компликованим односима на релацији ученика и професора, посебно када се осећања поштовања и ауторитета помеша са осећајем љубави.

 

По једном сведочанству кнеза Павла, краљ Петар му је једном приликом са жаљењем рекао: „Зар да ми Мика Алас печатира сина с леђа…“

Дружење престолонаследника са Миком Аласом дало је повода аустроугарској штампи да износи низ неистинитих текстова о принцу Ђорђу, у циљу да ослаби утицај двора и Карађорђевића у народу.

Тада су у Србији постојала три центра моћи, први свакако најјачи била је влада, односно скупштина, оличена у лику Николе Пашића, њихова снага се састојала управо у чињеници да је народна радикална странка Николе Пашића имала директну моћ у подршци народа, коју је стално добијала на изборима. Други центар моћи била је војска, односно завереници. Повлачењем Антонија Антића из јавног живота, Драгутин Димитријевић Апис постао је неформални вођа завереника, својим утицајем у војсци постављао је и смењивао начелнике генералштаба, више и ниже официре и распоређивао их је по краљевини Србији по својој вољи. Снажне личности и харизматичан, био је таква појава да је окупљао људе око себе.

Сматрао се толико моћним да је Карађорђевићима често говорио да не би требало да забораве да су их они довели на власт у земљи, на шта му је Ђорђе одговарао да када он буде краљ да ће лично сломити вратове свим завереницима. Апис ово Ђорђу никада није заборавио, и трудио се на све начине да уклони Ђорђа са места престолонаследника, сматрајући да ће  Александром лакше манипулисати, што се показало као фатална грешка.

Трећи центар моћи био је двор. Колико год је стари краљ Петар био демократичан, поштовалац слободе, његов утицај у народу био је огроман, љубав народа према њему била је огромна. Његов говор војницима у рову био је кључни разлог добијања великих битака у Првом светском рату. Осим тога краљ Петар имао је два сина, што је у тадашње време била кључна ствар за неког владара да осигура себи престо и поверење народа. Сетимо се да су главне замерке Александру Обреновићу биле не то што је извео три државна удара и четири пута мењао устав, већ те да није имао мушког потомка и то што је  краљица Драга била нероткиња.  

Чувши гласине о љубавној вези принца Ђорђа и Мике Аласа, краљ Петар је позвао принца на разговор и забранио му је риболов и дружење са аласима на Ади, да би спречио ширење трачева. Тада краљ Петар доводи француског официра Левасера, да буде Ђорђу стални пратилац, који ће организовати сваки слободни тренутак престолонаследника, тако да овај није имао слободног времена, чак су и шетње и јахања били организовани и планирани.

Мика Алас је остао принчев професор математике и они су наставили да проводе доста времена заједно. За седамнаести рођендан, краљ Петар је купио Ђорђу аутомобил. Био је ово први аутомобил у Београду. Београдске калдрмисане улице, посебно шеталишта пуна рупа на Ташмајдану и Авали, Кошутњаку, Топчидеру, Сењаку, Дедињу, нису навикла на аутомобиле, нити су била спремна за њих. Можете замислити каква је била реакција Београђана, на младог принца, још увек дечака, престолонаследника који је јурио улицама града у отвореном аутомобилу. Иако нису били навикнути на аутомобил, нити навикнути да се склањају, веома брзо су то и научили.

Једном је Ђорђе возио тако брзо, да је поручник који је био у пратњи принца и возио се на задњем седишту испао из аутомобила. Другом приликом возивши аутомобил негде у околини Вуковара, Ђорђе је ударио свом силином на запрежна кола, срећом није било повређених, ипак сељани које је Ђорђе ударио тражили су од двора надокнаду за материјалну штету и претрпљен страх, тако да су ту надокнаду и добили од краља Петра.

Тада Ђорђе одлази на путовање Европом, у пратњи Аписа и групе официра. Док је краљ Петар сматрао да они обилазе музеје, Апис је Ђорђа, који је још увек био дечак водио да обилази кафане.

 

Престолонаследник је често јахао и тркао се са официрима. Једном, на чуђење осталих официра у трци је учествовао и Петар Живковић. Када је Ђорђе Карађорђевић, по обичају стигао први, капетан Петар Живковић му је рекао:

-Жао ми је, али ја не умем да јашем без контроле. Морам да штедим коња. Ако угине, немам никога да ми поклони другог.

Алузија капетана Живковића односила се на чињеницу да је коњ принца Ђорђа био изузетне пасмине, поклон једног страног владара, на шта му је престолонаследник одговорио:

            -Ето неко уме да јаше, а неко да отвара капију.

Остали официри су се смејали, а Ђорђе се успешно реванширао, јер су сви знали да је Живковић учествовао у завери против Обреновића тако што је отворио капију завереницима. Као и нешто раније Апис, тако и Петар Живковић није заборавио Ђорђу ову увреду…

 

Свештеник Стеван Стефановић

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here