Свештеник Стеван Стефановић: Ђорђе Карађорђевић – луди принц из сенки над Балканом (2. део)

Поделите:

 

 

Праштајте, свете сени, што вам кости потресам! … Праштајте што вам имена помињем! … Јер најсветији Путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; Крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину… Залисте и костима потрусисте сваку стопу земље а из крви и костију ваших ниче бујина која нам очи ка небу подиже.

Хвала вам и праштајте.

                                                            Јанко Веселиновић, Хајдук Станко

 

Овако Јанко Веселиновић почиње свој роман Хајдук Станко, извињавајући се нашим светим прецима што их помиње, уз то, обећава да ће их поменути само по добру, и да ће његова приповест бити венац цвећа, да ће китити њихова дела као што девојка кити венац ивањског цвећа.

Пишући о Ђорђу Карађорђевићу био сам у великој моралној дилеми, да ли да износим и ствари које каљају углед принца Ђорђа, ствари којима се бави жута штампа, које су сензационалистичке и о којима пристојан свет не говори.

После много размишљања, одлучио сам да изнесем све чињенице до којих сам дошао, мешајући и упоређивајући податке до којих су дошли историчари, податке из архива, и податке из биографије принца Ђорђа.

Када сам студирао, предмет националне историје нам је предавао проф. Предраг Пузовић. Сви који су студирали Православни богословски факултет по старом програму знају какав је тај испит био, свакако најтежи на факултету, колико је био обиман и колико смо га спремали. У читавој генерацији биле су само две осмице, остале оцене су биле ниже (ја сам имао једну од те две осмице). Ово вам говорим јер на једном предавању професор није желео да нам исприча трач о једном српском патријарху из прве половине двадесетог века. Када смо га сви као студенти, отровани медијском сликом стварности, питали зашто неће да нам каже, одговорио нам је да о томе јако мали број људи има сазнања, да он не жели да о томе прича, и да се прљав веш никад не износи, да то није хришћански, нити је морално.

Пишући овај низ текстова о принцу Ђорђу, изневерио сам сва начела и моралне норме које сам научио и од професора на факултету и од родитеља.

Некад ни писати о истини није најбоље решење.

Тако да и ја, попут Јанка Веселиновића, молим сени наших светих предака, да ми опросте.

 

Са осамнаест година Ђорђе Карађорђевић је произведен у српског официра. Главна свечаност одржана на Бањици, где је принц у парадној униформи пешадијског потпоручника примио из очевих руку ленту са орденом Цара Лазара, символом достојанства престолонаследника.

Након пунолетства Ђорђу је све теже падало туторство мајора Левасера. Заједно са Миком Аласом намештао је кофу са водом на вратима која би пала и упозорила Ђорђа на долазак француског мајора. Једном приликом ова кофа пала је право на француског мајора.

 Када је у наредних неколико дана, након целодневних часова, Ђорђе хтео да одјаше за Топчидер, Левасер се снажно супротставио томе, рекавши му да он има друге планове за то поподне и да принц данас неће јахати. У својој биографији Ђорђе се правда и дословно пише да је Левасер био блажи у свом опхођењу и да је са више такта рекао принцу да има друге планове, да би га Ђорђе послушао, овако строга наредба, увредила је и овако осетљивог принца, који је будући пунолетан, уз то официр и престолонаследник, плануо на строго изречену наредбу Левасера. Ђорђе му је одговорио да му забрањује да тако разговара са њим, да он сам није балавац и да не дозвољава да му се наређује.  Левасер му је одговорио да је принц и даље под његовом командом, вољом његовог оца краља, и поновио му да данас не може да јаше. По Ђорђевим речима, након ове свађе, он је изашао из собе, наредио да му се спреми коњ и отишао на јахање, поручивши ађутанту да пренесе Левасеру, да ће од данас сам одлучивати где ће се кретати.

С друге стране, очевици, али и престоничке новине, као и аустроугарске новине наводе још један детаљ, који је принц прескочио у својој биографији. Наиме, након свађе, Ђорђе је ошамарио мајора Левасера и изашао из собе, по подацима у архиву, нија га ошамарио већ га је полио већ поменутом кофом воде. Будући да су сведоци свађе били испред собе, а да су против Ђорђа били сложно и Пашић и Апис и аустроугарска штампа, не можемо са сигурношћу да тврдимо да ли је принц ударио свог гувернера или није.

Чињеница је да је после ово свађе, из истих стопа Левасер отишао код краља Петра и поднео му моменталну оставку. Краљ је инсистирао да Левасер остане, нудио му је писмено извињење младог принца и обећао је да ће он сам Ђорђа казнити, међутим, Левасер је сматрао за понижење да остане у таквим околностима и после неколико дана је напустио земљу и службу двору.

 Пре напуштања краљевине Србије, Левасер је посетио престолонаследника и измирили су се. Краљ Петар је казнио свог старијег сина и престолонаследника након овог инцидента са десет дана затвора у гарнизонском затвору, пошто је био официр, у Доњем граду. Опет, аустроугарске новине су писале да је краљ Петар, после овог инцидента и истукао свог сина.

Неколико месеци након изласка из затвора, код младог принца јављају се први знаци маније гоњења. Ђорђе је сматрао да сви учествују у завери против њега. Након што је закаснио на бал на двору, на коме је по протоколу морао да буде присутан, принц је сматрао да су га сви људи из његовог окружења намерно задржавали да не би стигао на време. Најпре официри, са којима је био у кафани, затим када је коначно стигао кући, тамо је уместо његовог лакеја и посилног Колаковића, био други момак, који није могао да се снађе и брзо помогне Ђорђу да се спреми. Принц је сматрао да су Пашић, Живковић и Апис намерно заменили момка који му је служио да би му сместили још једну аферу. Након кашњења на дворски бал, односи између принцезе Јелене и краља Петра према Ђорђу су захладнели.

  1. године десио се још један инцидент везан за Ђорђа Карађорђевића. Пошто је он по очевој жељи живео одвојено од породице, у засебном стану, недалеко од двора, у Крунској улици. Дошавши из лова принц Ђорђе је оставио кутију са муницијом у радној соби и сишао у хол. Неколико минута након тога његова радна соба је експлодирала, прозори су излетели из отвора и стакло се распрсло на све стране. . Ађутант се својим телом бацио на принца, да га заштити од детонација, мада експлозија више није било, чуо се само по неки метак. Соба престолонаследника била је потпуно демолирана. Краљ Петар је наредио хитну истрагу која, наравно, није дала никаквог резултата, тако да ми до данас не знамо да ли је кутија са мецима експлодирала случајно или је у питању био атентат.

Принц је већ неколико месеци уназад упозоравао оца да га трују, и примећивао је људе који га прате. Из преписке млађих завереника ми сазнајемо да су они заиста планирали да склоне Ђорђа и присиле га на абдикацију, ако узмемо у обзир да је таква врста притиска тешка и за особу која је психички сасвим стабилна, можемо претпоставити како је све ово деловало на Ђорђа.

Крајем септембра, исте године, краљ Петар је заједно са Ђорђем, престолонаследником и братанцем Павлом присуствовао полагању камена темељца на задужбину краља Петра на Опленцу у Тополи. Том приликом служен је и парастос Карађорђу. Краљ је положио у темељ крст и повељу…

Након царинског рата, друго велико искушење са којим се сусрела Краљевина Србија, под домом Карађорђевића била је анексиона криза: 5. Октобра, 1908. године Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. Представник Хабзбуршке монархије у Паризу, предаје лично председнику француске републике писмо свог цара, Фрање Јосифа, о разлозима анексије.

Окупацијом Босне и Херцеговине, Аустроугарска је прекршила Берлински споразум. Ово је велика тема, и овде се нећемо детаљније упуштати у њу. Напоменућу само да је Аустроугарска, окупиравши Босну, почела да спроводи национални инжењеринг у циљу стварања Бошњачке нације и да им је то у великој мери и успело. С друге стране, народ у Босни је живео јако тешко, послужићемо се речима Гаврила Принципа, које је изговорио иследнику после убиства Франца Фердинанда: „Спустили сте нас на ниво скота“ (пса). Да су тада велике силе допустиле вековну тежњу Срба са једне и друге стране Дрине да се уједине, данас не би било разлике између једног Србина из Босанске крајине и нпр Тимочке крајине.

Овако, Русија, Француска, Енглеска и Турска подржале су анексију Босне.

Српски народ је то јако тешко поднео. У Београду је на протесте изашло двадесет хиљада људи, позивали су на рат и ослобођење наше браће од ропства. Краљ Петар је наредио мобилизацију, као и турска влада али и краљ Црне Горе. Људи су у редовима стајали на местима где се пријављивало за добровољну мобилизацију. Можда је важно о овоме писати данас, када велики део Срба ћути пред предајом 137.000 Срба са Косова и Метохије великој Албанији и Харадинају.

Принц престолонаследник са војних маневара на Сопоту долази у престоницу, држи запаљиве говоре пред масом и јавно пали аустроугарску заставу. Овим чином власти у Хабзбуршкој монархији који и овако нису били у љубави према Ђорђу, означили су га као непријатеља број један у Краљевини Србији. . Већ неколико дана после протеста, руски амбасадор је упозорио краља Петра да је престолонаследник окружен аустроугарским шпијунима.

Краљ Петар се спрема на последњи потез и шаље у Русију председника владе Николу Пашића и свог првог сина Ђорђа Карађорђевића. Уочи поласка на пут, краљ позива у свој кабинет принца Ђорђа и даје му последње савете и инструкције, и лично писмо краља Петра руском императору Николају II Романову. У Русији, Пашић и Ђорђе су обавили низ дипломатских разговора. Врхунац њихове посете Русији био је сусрет са царем, који их је примио одвојено.

Цар је обећао српској делегацији да ће се заузети за српско питање и да ће се дипломатски борити да се Аустроугарска повуче из Босне. То је било све. Николај је отворено рекао Ђорђу да се он лично противи анексији Босне и Херцеговине, али да ако Хабзбуршка монархија остане чврста у окупацији Босне, да Русија мало шта може да учини. Мало је рећи да су се принц и Пашић вратили у Србију разочарани. Добили су обећање о усменој подршци Русије, и то је све.

Након повратка у Србију, Ђорђе наставља да живи по старом. Ускоро налази девојку, са којом се кришом виђа и шета Кошутњаком. Девојка није знала да излази са принцем престолонаследником, а Ђорђе јој се представио као обичан официр из гарнизона.

Ордонанси који су били у служби престолонаследника, имали су задатак, који им је поверио лично краљ Петар, да бележе све испаде које је правио принц Ђорђе. Принц је свакодневно правио проблеме. У свом стану у Крунској улици пушком је пуцао по намештају. И то не једном. Толико пута је уништавао намештај да је најзад у његовој соби било само оно најнужније. По својим сопственим речима, омиљена забава му је била јахање коња по залеђеној Сави. Једном, фебруара месеца, када се лед био готово сасвим отопио, Ђорђе је скакао са санте на санту, делић пре него што би се санта и потпуно изломила. Београдске госпође које су гледале овај призор, вриштале су и падале у несвест.

Када је посетио војну школу, једном приликом, објашњавао је млађим кадетима да пиштољ не може испалити метак мањег калибра. Када му полазници војне школе нису поверовали, Ђорђе је у свој пиштољ ставио метак мањег калибра, усмерио у себе и пуцао. Метак наравно, није опалио, али је ово био скандал највише размере.

Другом приликом је после жучне расправе са  мајором Војом Танкосићем, ударио овом четничком војводи шамар. Будући истог карактера са Ђорђем, и Воја је ударио престолонаследнику шамар, на шта му је Ђорђе ударио два, брзо, један за другим, онда му је и Воја узвратио са два шамара. Тада се Ђорђе Карађорђевић бацио на Воју Танкосића, оборио га је на земљу и почели су да се рву. Воја је био снажнији, отргао се из Ђорђевог стиска, устао са земље и заузео гард, очекујући нове ударце, на шта му је Ђорђе пружио руку и рекао да није очекивао да му Воја узврати, и да му је веома драго што га стари ратник није респектовао као престолонаследника, већ му је одговорио на ударац.

Највећи могући инцидент десио се на забави у Руском посланству (амбасади), где се одржавала прослава рођендана руског цара. Ђорђе је тада руском амбасадору рекао да је руски цар један лажљивац, јер му је лично рекао да ће Русија учинити све да нико од великих сила не призна окупацију Босне и Херцеговине, а да је на крају и сама Русија признала анексију. Затим се, подстакнут овом причом са руским амбасадором, а при том видно узнемирен и потресен  окренуо од руског посланика и потражио је погледом аустроугарског, изнервиран, повикао је где је аустроугарски посланик, (на пријему у амбасади пред мноштвом званица и сведока, амбасадора апсолутно свих земаља), желећи да се физички обрачуна са њим и говорећи да је Хабзбуршки цар обичан крадљивац и лупеж, који силом узима туђе територије.

Наравно, о овом догађају су сви амбасадори обавестили своје владе.

Први је британски посланик послао писмо својој влади и краљу у коме говори да нешто није у реду са српским престолонаследником и да се он не понаша прикладно.

Дакле, против принца, престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, након тог инцидента  били су аустроугарска влада и цар, руска влада и цар, Никола Пашић и његова странка, највећа странка у Србији, али и Апис и завереници.

Какве је шансе имао?

Чекало се само да се деси још један гаф, још један инцидент, и да се престолонаследник примора на абдикацију.

Противници Ђорђа Карађорђевића, нису морали да чекају пуно.

Почетком марта 1909. године десио се и последњи инцидент. Ђорђе је пре маневара које је имао са војском оставио писмо за своју девојку на столу и рекао свом лакеју Стевану Колаковићу да однесе. Када је увече, мокар, покисао и промрзао дошао у своју кућу, питао је Колаковића да ли је однео писмо. Колаковић га није разумео о чему говори и рекао му је да на столу није било никаквог писма.

Већ оптерећен разним проблемима, притиском и унутрашњих и спољних непријатеља Ђорђа је притискала и параноја коју би осећао и потпуно здрав човек да се нашао у његовој ситуацији. Уз стални осећај да је прогоњен и праћен, Ђорђе је помислио да његови противници имају саучесника у његовој кући, у соби у којој спава. Викнуо је на Колаковића да је издајица, рекао му да се губи из куће и пошао да га удари.

Пошто је у рукама држао тежак и мокар од кише шињел, напола скинут и руке су му биле заузете, Ђорђе је шутнуо Колаковића у груди, који се спотакао и пао, затим се тетурајући удаљио низ степенице.

Након неколико дана Стеван Колаковић је преминуо у болници.

Испоставило се да је већ дуго био болестан, да је имао хернију и да је ударац принца само погоршао његово и овако лоше стање.

 Пре смрти, написао је писмо у којем је ослободио принца сваке кривице. Написао је да је у журби, предходног дана око једанаест часова пао низ степенице и том се приликом снажно ударио по трбуху, и да је будући болестан од херније, знао да ће наступити болови и замолио другове да га одведу у болницу.

Овим писмом Колаковић је желео да заштити принца кога је искрено волео и са којим је провео неколико година. Међутим престоничке новине нису одмах објавиле ово писмо, већ тек након абдикације престолонаследника Ђорђа Карађорђевића.

Након смрти Колаковића, и инцидента на прослави рођендана руског императора, Никола Пашић шаље свог најбољег сарадника Љубомира Јовановића – Патка, да покуша да од принца Ђорђа изнуди писмено извињење које би принц послао и руском и аустроугарском посланику. Престолонаследник отворено каже Љуби Јовановићу да он нема намеру да се извини, да не сматра себе кривим, да је једноставно његов карактер такав, и да ће пре потписати абдикацију (добровољно одрицање од престола) него што ће се извинити. На то га Јовановић провоцира, да он никада не би пристао на абдикацију, на шта Ђорђе реагује као дечак и каже да му Јовановић на лицу места састави текст абдикације и да ће он потписати, што Јовановић и чини. Радикал саставља текст, даје га принцу и он потписује.

Мика Петровић Алас је чувао перо којим је Ђорђе Карађорђевић потписао абдикацију као најсветију реликвију до краја живота.

Видно потресен и сломљен, Ђорђе у рану зору одлази код оца. Притисак који је осећао због смрти Колаковића био је превелик, с друге стране радикали су имали његову потписану абдикацију, тако да принц бива решен да и оцу понуди своју абдикацију са места престолонаследника. Ђорђе Карађорђевић, је попут Раскољникова из романа Злочин и казна Фјодора Достојевског био притиснут невином крвљу, невином жртвом и тај притисак није могао да издржи.

Краљ Петар патио је подједнако као и његов син, тада је имао 65 година и Ђорђе каже у својим мемоарима да је у тих неколико дана приметно оседео. Отац и син су у кабинету краља разговарали шест сати. Да ли је Петар убеђивао Ђорђа да мора да абдицира, или је Ђорђе убеђивао Петра, никада не можемо да сазнамо. Шта су разговарали њих двојица зна само Господ Бог, а Карађорђевићи су ову тајну понели у гроб.

У својој биографији, Ђорђе Карађорђевић је написао да је абдикацију потписао пред оцем, крунским саветом и неколицином својих пријатеља и да је Мика Петровић Алас најтеже поднео абдикацију престолонаследника Ђорђа. С друге стране, познато је да је сам Ђорђе испричао Ивану Мештровићу у присуству Мике Аласа. Међутим, као што знамо, биографија никада није поуздан извор, свака биографија је увек лична и субјективна и пише се из неког разлога. С друге стране, биографија Ђорђа изашла је у јеку комунистичке диктатуре, када је сам помен на Краљевину и Карађорђевиће био строго забрањен, а Петар II проглашен за народног непријатеља и био му забрањен повратак у земљу.

Просто звучи невероватно да један принц, Карађорђевић у такво време издаје своју биографију, посебно ако знамо да је биографију Јосипа Броза писало најмање дванаест људи, уз координацију Дедиера. Биографија „Истина о мом животу“ Ђорђа Карађорђевића, писана је тенденциозно, само са циљем да се што више оцрни лик Александра Карађорђевића.

Непосредно после абдикације принца Ђорђа и Русија је коначно и званично признала анексију.  Ово је Ђорђа још више гурнуло у депресију, тако да он највећи део времена проводи на Сави, са Миком Аласом и рибарима, обучен као они, данима не долази кући са аде. Ђорђе је, у ствари, наставио да живи онако како је навикао, међутим будући да више није био престолонаследник, и није био толико интересантан ни јавности у Краљевини Србији, ни страној штампи. На балу, поводом дочека Нове 1910. године, поново улази у сукоб са аустроугарским послаником, али и са војним управником града Алимпићем, кога оптужује да је организовао мрежу шпијуна и агената који су пратили принца.

Очајан и љут, краљ Петар разрешава Ђорђа свих дужности које је као капетан имао у престоници и шаље га по казни у гарнизон у Горњи Милановац, где  ради као командант десетог пешадијског пука.

  1. године посебан тим лекара је прегледао краљевића Ђорђа, међу којима су били психијатри, па чак и академик Михајловић. Они су приметили да краљевић има благих психичких проблема, са назнакама параноје и маније гоњења и предложили су краљу Петру медицински третман за принца, који је краљ одмах одбио.

Још једна интересантна епизода десила се следеће године. Ђорђе је проводио највише времена у Паризу. Ускоро је пао у постељу, како сам каже у својој биографији због нервних потреса услед разних доживљаја. Француски лекар му је дао лекове, а он је, опет по својим речима узео превелику дозу. С друге стране, сви каснији истраживачи су ову епизоду у животу краљевића помињали као његов први покушај самоубиства. Услед велике дозе лекова, краљевић је једва остао жив. Одмах га је прегледао чувени француски психијатар Ернес Дипре, који је препоручио лечење у природи у одмор у швајцарским планинама, пошто је знао да принц може себи да приушти такав третман. После прегледа доктор Дипре шаље извештај краљу Петру, који одмах шаље свог дворског лекара Николајевића, који прати принца у Швајцарску.

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here