Свештеник Стеван Стефановић: Други балкански рат

Поделите:

 

Уводна беседа

Враћајући се аутомобилом из Гостивара, према Тетову, стигао сам једну старицу са торбом на леђима и штапом у руци:

 – Опростите господине, морам нешто да вас питам, онамо у Битољу се говори да ћете Битољ предати Бугарима, а ја сам у Битољу сахранила мога јединца, моју једину узданицу и храниоца, па хоћу да знам је ли то истинa? Јер ако је то истина, синко, онда реци тамо онима у Скопљу да се не шале, и да не предају Битољ Бугарима, јер ћемо се ми жене дићи са моткама да бранимо гробове наших синова који тамо леже… зар ја самохрана мајка, да не могу да обилазим гроб свога сина који је свој живот положио за Битољ, зар да ја гледам у туђину, и да тамо погледом тражим његов гроб…

– Не води бригу снашо, Битољ никада неће бити Бугарски. Одговорих

Живојин Мишић, моје успомене

Након Првог балканског рата и славних победа војске краљевине Србије, међу свим словенским народима владало је одушевљење, у Славонији, Срему, Бачкој, Барањи, Босни и Херцеговини, Далмацији, али и у Русији, Пољској, Чешкој… чак је и пројугословенски настројен Иван Мештровић, у Италији примао честитке од Италијана и сам је послао телеграм „Народном листу“ који су пренеле „Српске новине“ у коме говори да је Кумановском битком освећено Косово и да су српски војници овом победом подигли нашој нацији нерукотворени, духовни храм. Интересантно је да напоменемо да је написао „нашој нацији“ дакле, те 1912. Мештровић је себе и српске војнике који су добили Кумановску битку сматрао истом нацијом.

Међутим, еуфорија и опште одушевљење свих становника краљевине Србије није дуго трајало. Краља, Пашића и владу чекала су нова искушења.

Одмах после рата умешале су се велике силе. Говорио сам већ о томе да нико није очекивао тријумф до тада разједињених балканских држава, посебно нико није очекивао победу краљевине Србије. Тада се сматрало да је Бугарска балканска Пруска, да је она најјача и најснажнија држава на Балкану а да ми нисмо у стању да вршимо велике подвиге.

Тако се одмах после Првог балканског рата, умешала Аустроугарска, а затим и Италија. Хабзбуршка монархија није дозволила да краљевина Србија изађе на море, захтеву да се повучемо са топлог мора одмах се придружила и Италија.

Италија је имала идеју колонизовања северне Африке, али и делова Балкана, пре свега Италија је сматрала Далмацију својом, као и српско приморје у северној Албанији, које је, да још једном нагласимо, српска војска и ослободила.

Након царинског рата, наша влада и двор су схватили колико је Србији неопходна лука, односно поморски пут којим би роба из Србије, пре свега стока и месни производи ишла даље у Европу и Азију. Зато је као један од ратних циљева пре Првог балканског рата и био заузимање Јадранског мора од Бара до Драча, где су махом живели Срби, пре великих сеоба у осамнаестом веку. С друге стране, ове земље су биле и у средишту српских средњевековних држава. Први српски владари Јован Владимир Зетски, Стефан Војислав, држали су у свом поседу оно што данас називамо северном Албанијом, као и готово сви Немањићи.

После Првог балканског рата потписан је Лондонски споразум, којим је Србија под притиском буквално свих сила западне Европе, али и Русије, била принуђена да напусти Јадранско приморје. Још у току рата, захтевано је од српске војске да напусти ослобођене територије.

Који су, у ствари, били прави узроци за избијање Другог балканског рата?

Када су др Миловановић са српске стране и Гешо са Бугарске склопили савез, током 1911. непосредно пред избијање Првог балканског рата, потписали су и споразум о војној сарадњи, војну конвенцију.

У уговору, две краљевине су једна другој гарантовале независност и самосталност у оквиру своје територије. Обавезали смо се да ћемо притећи у помоћ једна другој ако било која од две државе буде нападнута. У тајном додатку уговора, у тачки један предвиђен је заједнички рат против Турске. У члану два, Бугарска је признавала краљевини Србији област западно од Шар планине, српско приморје у Албанији, Косово, Метохију и Рашку област, а краљевина Србија Бугарској источну, Пиринску Македонију. За регију између тих области, Вардарску Македонију сматрало се да може да се подели по дијагонали или да ако не буде могућности да се две стране договоре, међународну арбитражу изврши сам руски цар Николај II Романов.

Оно што је било за краљевину Србију најважније, Бугарска се обавезала да ће у случају напада Аустроугарске на краљевину Србију, одмах обуставити све походе према Турској на југу, и са не мање од 200.000 војника напасти Аустроугарску и објавити јој рат. И краљевина Србија се обавезала да ће помоћи Бугарској у случају напада краљевине Румуније на Бугарску.

Након одузимања северне Албаније, краљевина Србија је тражила арбитражу светских сила у спору са Бугарском око Вардарске Македоније. Наш аргумент био је да смо те словенске земље управо ми ослободили у биткама на Куманову, Битољу и Прилепу, и да су нам стварањем Албаније одузете земље на које смо полагали право и које су биле у саставу средњевековне српске државе.

Међутим, Бугарска није пристала на међународну арбитражу, није чак ни пристала на арбитражу Руског цара. Бугари су се ослањали на родбинске везе свог краља са Немачком и на то да ће и Хабзбуршка монархија сваког часа напасти краљевину Србију.

Тако је само неколико месеци после завршетка Првог балканског рата отпочео и Други балкански рат, у коме је Бугарска напала краљевину Србију.

Одакле толики супериорни став међу бугарским генералштабом и њиховом ителектуалном јавношћу, па и највише код самог владара? Најпре због бугарске победе над српском војском на Сливници из 1885. године. Овај Српско – Бугарски рат је веома интересантан и свакако захтева дугачку анализу и засебан текст, овде ћемо само у пар реченица представити шта се тада десило: Наиме, с краја деветнаестог века Србија се сматрала најснажнијом балканском државом, пре свега јер се Србија сама ослободила од Турака, најпре под Карађорђем а затим и ослободилачким ратовима 1876.-1878. када су ослобођени Ниш, Пирот, Лесковац и Прокупље, док су Бугаре, као и остале балканске државе ослободили Руси.

Бугарска је била, иако у саставу турске империје, руски патронат. Сви министри у влади су били Руси, сви официри у војсци, од капетана па навише били су Руси. У таквим околностима Бугарска директно крши одлуке Берлинског конгреса и извршава уједињење своје две државе: кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Тим уједињењем Бугарска је удвостручила своју територију. Краљ Милан, који је потписао тајни споразум са Аустроугарском, којим се обавезао да неће ратовати против Хабзбурга и ослобађати Босну и Херцеговину, видео је исток као једини правац у коме краљевина Србија може да се шири и напредује. И објавио рат Бугарској. Српска војска је подељена на два дела: Тимочка војска је опсела Видин и чак имала много успеха у том правцу, а главнина наших снага напада Софију. Краљ Милан није мобилисао целокупну тадашњу војску јер је сматрао да ће мањи део војске бити сасвим довољан да заузме Софију. Није консултовао искусне генерале који су ратовали у Српско – Турским ратовима и сам се ставио на чело војске. Како је Живојин Мишић касније сведочио у својим мемоарима, Срби су у тај рат кренули као на забаву, опуштено и неприпремљено. Наиме, краљ Милан је у Србији био практично странац и није добро разумео менталитет наших људи. Он је сматрао да ће другопозивци, наши прекаљени и искусни ратници бити нелојални у рату, јер су били радикали, противници краља. Није разумео да се Срби увек уједињују кад су угрожени и да тад, у случају рата, сви дају животе за своје породице, за отаџбину, уједињени, не обраћајући пажњу на ситне завађице које постоје у време мира.

Тако је краљ Милан стравично потучен на Сливници. Потпуно неразумно, наша војска је кренула са повлачењем без претходно изгубљене битке. Краљ Милан Обреновић је био пред нервним сломом, чак је у једном тренутку желео да напусти фронт, на шта му је Гарашанин рекао да је одговор на дезертерство стрељање. По сведочанствима присутних, Гарашанин је чак и ударио краља Милана да би га смирио.

Пошто у бугарској војсци није било високих официра, они овај рат и даље зову ратом поручника против генерала. Краљ Милан тражи од Аустријанаца посредништво и мир. Тако да се рат јако брзо и зауставља: Хабзбурзи поручују Бугарима да ће Русија ући у Бугарску а Аустроугарска у Србију ако Бугарска не обустави сва ратна дејства и не обустави гоњење српске војске. Србија излази из овог рата као и да се није десио, без изгубљене територије и уз минималне жртве, међутим са две негативне, лоше последице. Прва: углед српске војске је уништен, после овог пораза па све до Првог балканског рата и Кумановске битке, 27 пуних година нико више од светских сила није видео српску војску као озбиљну силу. И баш због овог пораза на Сливници у којој су као веома млади нижи официри учествовали и Петар Бојовић, Живојин Мишић, Степа Степановић и Божа Јанковић, можемо тражити разлог њиховог опрезног напредовања на Куманову, поучени лошим искуством на Сливници, наши високи официри су на Куманову били обазриви, нису срљали и баш су тим поступцима извојевали краљевини Србији највећу могућу победу јер су ослободили земљу од Турака.

Друга последица била је та да је ова авантура и званично означила крај владавине краља Милана. Он је убрзо, притиснут и другим аферама, морао да напусти власт. Стављајући себе на чело војске он је и против своје воље морао да преузме одговорност.

Баш због ове зле крви између краљевине Србије и Бугарске, велике силе су пре Првог балканског рата сумњале у савез балканских, словенских држава. И баш због ове победе, Бугари нису прихватили арбитражу по питању Вардарске Македоније после Првог балканског рата јер су себе сматрали јачим, супериорнијим од српске војске.

Пашић је тражио ревизију ранијег договора, иако је имао јак унутрашњи притисак јер је војска која је највише страдала на Куманову, нижи официрски кадар и организација Уједињење или смрт, такозвана Црна рука, била против тога да Вардарску Македонију без рата препусти Бугарској, те шаље председнику бугарске владе депешу у којој наводи да:        1.) Бугарска није послала уговором предвиђен контингент трупа на вардарско бојиште, па је краљевина Србија сама поднела све жртве на Куманову, Битољу и Прилепу.

2.) краљевина Србија је, покоравајући се вољи великих сила, напустила Јадранско приморје и на тај начин жртвовала своју непосредну територију да би сачувала тековине рата за себе и Бугарску.

3.) Србија је на молбу Бугарске послала 50.000 војника са тешком артиљеријом на Маричко бојиште, иако по уговору није била обавезна на то.

4.) после остваривања свих војних циљева постављених пре рата краљевина Србија је учествовала у рату још три месеца помажући Бугарској да добије Једрене и територије на које није претендовала.

Пашић је ценио да је краљевини Србији савез с Бугарском и даље потребан, јер је очекивао скори напад Аустроугарске. С друге стране, Бугари су сматрали да њима балкански савез није потребан. О овој чињеници нам најбоље сведочи преписка бугарског генералштаба и њиховог председника владе, у коме недвосмислено стоји да је сада време да се обрачунају са својим савезницима, мекушцима, краљевином Србијом и Грчком.

Тако краљ Александар одлази у дипломатску мисију у Грчку и договара са њиховом владом заједнички одбрамбени рат који би сачувао тековине Првог балканског рата у случају да Бугарска нападне краљевину Србију или Грчку.

  1. јуна Бугарска је без објаве рата напала краљевину Србију иако су до пре само неколико месеци били савезници

 

И тако је Други балкански рат почео.

 

 Свештеник Стеван Стефановић

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here