Свештеник Стеван Стефановић: Јасеновац, геноцид над Србима 1941 – 1945 (први део)

Поделите:

 

Како се нашем народу десило тако стравично страдање и тако језиви злочини над Србима као што се то догодило у Јасеновцу?

Колико уназад морамо да се вратимо у историју да бисмо разумели шта се десило, да се на територији где су Срби други народ по величини створи најужаснија државна творевина икад, фашистичка НДХ?

Да ли корен овог стравичног страдања Срба треба тражити у самој чињеници стварања заједничке државе са Хрватима 1918.? И ко је уопште заслужан за стварање Југославије?

Да кренемо редом.

Данас су ове теме веома актуелне.

Видели смо да је у НАТО протекторату, држави коју су назвали Северна Македонија, именом које су чак и њени грађани одбили на референдуму, направљена поштанска марка на којој стоји слика са мапом Хитлерове фашистичке Хрватске, са границама данашње Хрватске, настале на етничком чишћењу Срба, целокупне Босне и Херцеговине, али и са Сремом и са Рашком облашћу.

С друге стране, на друштвеним мрежама међу Србима чујемо бесмислене поруке да би свако требало да почисти своје двориште, као и да је за Јасеновац, индиректно крив краљ Александар Карађорђевић, јер је уместо Велике Србије, која му је понуђена у Лондону, одлучио да направи Југославију.

Међутим, да ли је баш тако?

Велика Србија никада није понуђена Србији. Да би велике силе Антанте привеле Бугарску да уђе у Први светски рат на њиховој страни, као и Румунију и Италију. Енглеска, Француска и Русија су им нудиле ширење на рачун територија које су насељавали искључиво Срби.

Наиме, Румунији је требало да припадне Банат, граница би била на Панчевачком мосту, можете ли да замислите то? Четврти град по величини у Српској Војводини Панчево, био би у Румунији, као и Вршац и Зрењанин.

Даље, Стара Србија би припала Бугарској, територија за коју су Срби гинули у Првом и Другом балканском рату, у биткама на Куманову и Брегалници, које су најславније победе српских ратника биле би поклоњене Бугарској која је тај рат изгубила од нас. У периоду од 1914 – 1920 није било Србина који би потписао документ којим предаје Стару Србију Бугарској.

Још, добар део Далмације, са њеним залеђем припало би Италији.

Скупштина у Нишу одбацила је овај предлог. Никола Пашић (кога такође оптужују да је творац Југославије и самим тим гробар Велике Србије) одговара савезницима да прихвата овај предлог и потпуно се оглушава о одлуке скупштине. Овде би било добро још једном поменути да без Баната и Старе Србије, нема речи о Великој Србији, већ о територији која је тек нешто већа од краљевине Србије из 1914., непосредно после балканских ратова. Реч је о класичној трговини српским народом, територијама где су Срби били апсолутна већина, између великих сила.

Зашто се ово није остварило и ако је Пашић прихватио овакво сакаћење српских територија?

Управо због чињенице јер је Бугарска одбила предлоге савезника и ушла у рат на страни сила осовина, Немачке и Аустроугарске, које су јој понудиле много, много више. Дакле, нема речи о одбијању стварања Велике Србије зарад Југославије. Иако је руски посланик у Србији директно рекао краљу Александру да је ред да ми сада помогнемо Русији и одрекнемо се Старе Србије у корист Бугарске, јер  је Русија ушла у Велики рат због Србије и сада краљевина Србија мора да учини нешто за узврат и одрекне се својих територија. Међутим, већ је било касно. Немачка Бугарској нуди Ниш, Пирот, Лесковац, Прокупље, Косово и Метохију, Рашку област и данашњу Северну Македонију и Бугарска нас напада са леђа.

Након Првог светског рата, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија), настаје као одлука великих сила.

Ми се више нисмо питали.

Створена је држава са ограниченим роком трајања. Краљевина СХС је имала улогу Аустроугарске, да спречи излаз Русије на топла мора. Русија после Првог светског рата није више била словенска империја, вековни савезник краљевине Србије, већ бољшевички Совјетски Савез.

Када је Никола Пашић упитао, да ли ми у новој држави можемо да тачно одредимо шта је наше, српско, одговорено му је негативно.

Јужнословенски народи ушли су у краљевину СХС из различитих побуда. Док смо ми у Југославији видели коначно државу која ће ујединити све Србе у једној држави, финално решење српског питања, Хрвати и Словенци су Југославију видели као средство, као неопходан пут ка стварању сопствених независних држава.

Онда на Европску сцену ступа фашизам и као прва жртва Мусолинија пада краљ Александар. Наш суверен је тако последња жртва Првог светског рата и прва жртва Другог светског рата. Без њега који би спречио такво развијање ствари, ускоро у оквиру Југославије бива створена бановина Хрватска. И само неколико година касније у току другог светског рата НДХ.

Док за фашистичке режиме у Италији и Немачкој можемо рећи да су направили зграде, болнице, подигли индустрију, мостове, путеве, фабрике аутомобила, фашистички режим Анте Павелића у Хрватској направио је два логора за децу. Једине логоре за децу у историји човечанства.

НДХ је, као што сам и написао на почетку, најужаснија државна творевина која је икада постојала. Срби нису страдали од редовне фашистичке војске, већ су страдали од обичних људи, својих комшија и дојучерашњих пријатеља, који су затим крали њихово покућство, стоку, усељавали се у њихове куће…

 

Први логори направљени у Европи, направљени су за Србе у Првом светском рату. Аустроугарски, бечки ђаци, и у Другом светском рату, интензивно раде на потпуном уништењу Срба и Србије: Хитлер, Павелић, Броз и Анте Старчевић, кога данашња европска Хрватска сматра оцем нације, говорио је да су Срби „накот зрео за сјекиру“.

Први логор је направљен у Копривници. Недуго затим, направљен је логор у околини Госпића, који је од народа назван Јадовно. Ово није био логор у класичном смислу речи, већ стратиште, пошто Срби у њему нису били затварани, већ су одмах извршаване егзекуције. За неколико месеци, у Јадовну је убијено 40.000 Срба, по кратком поступку. Овде је нестао читав један град величине Јагодине. Међу њима и протојереј  Милан Божић, свештеник Јован Зечевић, свештеник Дамјан Штрбац, који је жив одран и бачен такав у јаме Јадовна, и много других свештеника и богослова, чија имена не знамо.

Јула месеца у НДХ долазе италијански војници, њихова команда бива згрожена злочинима у Јадовну и одмах распуштају овај логор. Тако настаје логор у Јасеновцу. Тек око хиљаду и по преживелих Срба из Јадовна усташе селе у Јасеновац.

Јасеновац је у ствари систем од осам логора, поређаних у облику крста, у чијој средини, на месту где се секу линије крста, налази село Јасеновац, на левој обали Саве у близини места где се Уна улива у Саву. Данас ауто-пут прелази баш преко места где су у најстрашнијим мукама умирала наша браћа и преци. Као што је комунистичка власт уништила манастир Осмак испод Ртња, да би магистрални пут ту прошао, право кроз олтар, тако је безбожној власти вероватно, било неопходно да ауто-пут прође баш кроз делове логора и потпуно уништи могућност ексхумације. Тако се данас испод ауто-пута „братства и јединства“ Срба и Хрвата, налази највећи подземни град мртвих на свету, готово милионски.

Јасеновац је био читаво војно утврђење, на преко две стотине километара квадратних, опасан зидовима и одлично брањен, са четири линије страже. Било је готово немогуће опколити га или освојити. Заплењена је стара циглана, од српске породице која је избегла, и у њеној пећи за цигле направљен је крематоријум, где су Срби, Роми и Јевреји спаљивани.

Срби су бацани у јаме у околини Велебита. Били су вођени, везани бодљикавом жицом један за другог, затим би првом у колони била размрскана лобања великим маљем, жртва би тако упала у јаму повукавши унутра и све остале Србе из колоне, који би још увек живи упадали у јаму, и тамо умирали данима, недељама.

  1. јуна усташе су побиле 820 Срба, од укупно око хиљаду становника села Пребиловца, међу њима су 600 били жене и деца. У јамама у околини Пребиловаца је бачено неколико хиљада људи. Тек 1990. године мошти ових светитеља су извађене из јаме и сахрањена у Цркви сабора Српских Светитеља и мученика Пребиловачких у Пребиловцима. Повампирени фашизам и усташтво, 1992. године поново напада ово село и спаљује га, Црква је уништена до темеља, а крипта са моштима мученика бомбардована.

У логору Јасеновац довожени су људи возовима из простора читаве НДХ, неки су и вођени пешице, гоњени као животиње на клање испред усташких ножева. Тако је мученички страдао и свети Вукашин Јасеновачки, новомученик, старац из села Клепци у долини Неретве у Херцеговини. Необични мир и јеванђељски спокој на лицу старца Вукашина, привукао је једног од вођа логора, кољача Жила Фригановића, како нам сведочи преживели, др Недо Зец.

Фригановић је пришао старцу Вукашину, одсекао му је једно уво и затражио му да узвикне: „живео Павелић“. Како је Вукашин мирно ћутао, Фригановић му је одсекао и друго уво, а затим и нос. Тада му је запретио да ће му извадити срце из груди, ако не узвикне: живео Павелић, на шта му је старац Вукашин мирно одговорио: „Ради ти, дијете, свој посао.“ На шта му је мучитељ извадио очи, срце и заклавши га бацио у јаму.

Код нас још увек нема монографије, која би јасно побројала жртве овог логора смрти. Проф. Др Гидеон Грајф, историчар који се бавио холокаустом и нацистичким концентрационим логорима записао је да је Јасеновац био далеко бруталнији од Аушвица.

Од августа 1941. када су први заробљеници правили саме зграде у логору, осматрачнице и митраљеска гнезда, до пролећа 1945. Када је Јасеновац ослобођен, последњи у овом делу Европе, Срби су убијани специјално направљеним ножевима, секирама, великим чекићима, стрељани смо, вешани на дрвеће, чак и на бандере, дављени у Сави. Чак су сами немачки нацисти били згрожени зверствима у Јасеновцу. Србима су ужареним иглама копане очи, људи су живи драни, кћери су силоване док су очеви били приморани да гледају. Да би некако пригушили крике деце, Усташе би исценирале нападе на логор, да би подигли буку…

Управник логора, Макс Лубурић на првој годишњици од формирања логора у Јасеновцу изјавио је да су за годину дана ликвидирали више људи, него Турски освајачи током пет векова присуства у Европи.

Немац генерал Фон Хорстенау, лични Хитлеров изасланик, у свом дневнику је писао о Јасеновцу, где недвосмислено каже да је Јасеновац суштина ужаса, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт заробљеника из Југославије у Немачку, који су тамо коришћени као радна снага, записао је да је Јасеновац страшнији од Дантеовог пакла.

Како бисмо ми данас из удобности својих соба могли тачно описати стравичне злочине у Јасеновцу? Када бисмо могли да Достојевског убацимо у Јасеновац, да попут ратног извештача начини причу о највећем страдању једног народа у историји човечанства, можда би онда он могао да нам на прави начин прикаже сва та страдања.

Овако, данас знамо да је у Јасеновцу убијено најмање 700.000 људи, Срба. Израелски Јад – Вашем центар наводи управо 700.000 жртава у Јасеновцу, а Херман Нојбахер да је убијено и преко 750.000 Срба. Дедијер, комунистички функционер и  Брозов лични биограф је записао да је у Јасеновцу страдало између 750.000 и 1,2 милиона људи. Међународна комисија о Јасеновцу долази до бројке од преко 800.000 људи, међу којима је 110.000 деце.

Потресна је и прича нашег чувеног публицисте и редитеља Драгослава Бокана, чији су деда и прадеда страдали у овом логору, као и већина Срба из Војне крајине. Наиме, док је вођен у логор Драгослављев ђед Ђуро, видео је свог доброг пријатеља, Хрвата из суседног села у Банији и замолио га да му допусте да још једном види своју двогодишњу кћер. Ђуро, је наиме знао где га воде и био је потпуно свестан да своју девојчицу види последњи пут. Усташе су довеле девојчицу и када је Ђуро хтео да је помази, његов пријатељ Хрват му је рекао: „А не, Ђуро, не може тако“ и између свог пријатеља Србина и његове девојчице поставио је бајонет, тако да би је Ђуро помазио, морао је својом голом шаком да пробије дугачак и танан нож, што је Ђуро и учинио, и тако крвавом руком, последњи пут помазио своју кћер Милку, мајку Драгослава Бокана. И да још једном поновимо, ово није био професионални фашистички војник, обучен у усташким камповима у Италији и Мађарској, већ обичан хрватски сељак, комшија и пријатељ убијених.

После савезничког бомбардовања логора Јасеновац у марту и априлу 1945. Макс Лубурић је наредио да преостали затвореници спале лешеве свих убијених током четири године функционисања логора, као и да се, по други пут, приступи уништавању целокупне архиве. Наређена је ликвидација последњих хиљаду затвореника, од којих 470 покушава пробој, знајући да неће дочекати следећу ноћ. Из логора је успело да побегне тек 76 Срба, на основу чијих сведочанстава и знамо шта се догодило.

Ако данас заборавимо злочине почињене у Јасеновцу, ако лицитирамо са бројем жртава, или их се одрекнемо, постајемо саучесници у овом злочину. Тек 1961. године је допуштено породицама Јасеновачких мученика да дођу и посете место где су страдали њихови најмилији, тек петнаест година касније.

Крај првог дела

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here