Свештеник Стеван Стефановић: О спорту, Црвеној Звезди и илегалцима у Југославији

Поделите:

 

Почетком седамдесетих излази књига Драгана Марковића: „Отписани“. Током 1974. године урађена је и једна од најпопуларнијих серија у бившој Југославији, свакако најквалитетнија по продукцији, серија Отписани, која прати рад такозваних илегалаца у окупираном Београду. Сценарио потписују Драган Марковић аутор књиге и Синиша Павић, који ће у годинама које долазе постати наш најуспешнији сценариста.

Серија је попут књиге микс свега и свачега, истинитих прича и фикције, делатности партизанских илегалаца из Београда и Крагујевца, али и делатности припадника Југословенске војске у Отаџбини, који су у серији приказани као партизани.

Стварни догађаји описани у серији а који се односе на деловање комунистичких илегалаца је спашавање Александра Ранковића из болнице у Видинској улици, затим рад илегалних комунистичких штампарија, које су заиста постојале у Београду и биле под контролом комунистичких илегалаца. Још, историјска је личност учитељ Миладин Зарић који у серији „Повратак отписаних“ спречава уништење савског моста, овај догађај се заиста догодио, као и паљење гараже у Гробљанској улици, обрађен у прве две епизоде серије…

Жарко Тодоровић, рођени Београђанин, доктор војних наука, који је завршио 51. класу Војне академије у првој половини 1941. године организује групу од преко пет хиљада и сто четничких илегалаца који раде на територији Београда и под директном командом пуковника Драгољуба Михајловића, односно ЈВуО. Од њих је три хиљаде и пет стотина било под оружјем, макар револвером, имали су четири радио станице и били подељени у седамнаест бригада.

Ухапшених припадника и симпатизера ЈВуО је било толико да су Немци у својим извештајима логор на Бањици звали логор ДМ, по иницијалима Драже Михајловића. Ово је била забрањена тема после Другог светског рата. Ни у једној школи нису ни покушали да нас науче о овој чињеници.

Тодоровић је био познат под именом Валтер, као и сам Јосип Броз, што је комунистичка послератна пропаганда искористила да све заслуге које су припадале четничком Валтеру, буду приписане комунистичким илегалцима. Чак је морао да буде измишљен односно замењен читав град. Уместо Београда, Валтер је илегалац у Сарајеву.

Сцена у серији Отписани у којој хапсе радиотелеграфисте који опслужују радио станицу је истинити догађај хапшења четничких илегалаца током које Гестапо хвата Тихомира Јакшића и његову вереницу Јелену Грубјешић.

Шеф београдских четничких илегалаца, након хапшења Тодоровића био је официр, мајор Александар Михајловић, кога су звали „Вили“ у серији је преименован и зове се Тихи и глуми га Воја Брајовић, убијају га припадници ОЗНЕ у мају 1945. године. Прле, кога маестрално глуми Драган Николић био је у ствари четнички илегалац Тодор Тадић, омладинац српског културног клуба, један од команданата илегалне Београдске организације.

Осим поменутих припадника ЈВуО, данас знамо за још двадесетак имена који страдају током рата од Гестапоа или непосредно после рата од стране комуниста. Можда је важно овде поменути Вукомана Арачића, који је препливао Дунав да би пренео поруку патријарху Гаврилу Дожићу и епископу Николају Велимировићу у  Војловици. Док је пливао назад погођен је од стране немачке страже у руку, као последица овог рањавања задобија сепсу и умире 1944. Члан београдских четничких илегалаца био је и Бранислав Страњковић, наш историчар који је после рата успео да пребегне у Париз, као и унуци Николе Пашића, Владета и Никола. Затим, син војводе Петра Бојовића, Добрица Бојовић.

Широј јавности најпознатији четнички илегалци били су проф. Александар Николић, чувени кошаркашки тренер, чувени филмски радник Новак Новак, писац, сценариста, новинар, публициста. Затим Мија Алексић, бард нашег позоришта и телевизије, Жика Миленковић, аматерски позоришни глумац, који од Тв серије „Љубав на сеоски начин“ постаје један од водећих југословенских телевизијских глумаца. У пропагандној секцији Чегарског корпуса били су уз Жику Миленковића и глумци Мића Татић и Љубиша Бачић.

Посебно желим да истакнем два важна четничка илегалца, за које је и комунистичка врхушка знала да су симпатизери ЈВуО, али их је спорт спасио стрељања, затвора или емиграције. Били су то најбољи послератни фудбалер и најбољи послератни кошаркаш, Рајко Митић и Бора Станковић.

Бора Станковић је током рата припадао штабу 501. илегалног покрета Драже Михајловића, ухапшен је крајем октобра 1945. Са оцем у затвору проводи два месеца, новембар и децембар. Борин отац, чувени адвокат Василије Станковић, стрељан је пред Бадњи дан, 5. Јануара 1946. године, његово тело бачено је у раку и данас не знамо где се налазе његови земни остаци. Неколико дана пред очево стрељање, Бору су пустили.

Бора Станковић је био један од оснивача кошаркашког клуба Црвена Звезда и као играч био део њене прве, најтрофејније генерације од 1946. до 1947. Био је тренер малог клуба ОКК Београд, кога уводи из треће лиге у највиши ранг такмичења и три пута осваја државно првенство и три пута игра полуфинала европског кошаркашког такмичења. Као функционер од 1956. до 1966. био је генерални секретар кошаркашког савеза Југославије. Први човек светске кошарке био је од 1976. до 2002. године. Лично је утицао на то да се уведе линија за шутирање тројки, ограничи напад, промене димензије кошаркашког терена и он је издејствовао да од 1992. године амерички професионалци почну да се такмиче на олимпијским и светским првенствима. Колико је реч о Великом Играчу и великом човеку, кошаркашу, функционеру и спортском раднику, можемо видети у чињеници да је Бора био први човек светске кошарке готово тридесет година. Уз то био је један од четири отаца кошарке у Југославији, али и у свету.

Рајко Митић је био командант једне од бригада београдских равногорских илегалаца. О колико је великом играчу реч, потврђује чињеница да је фудбал био једина ствар због кога је Рајку Митићу поштеђен живот. Био је висок, одличан у скоку, његове лопте имале су „очи“ својим кретањем по терену је променио концепте модерне фудбалске игре. Могао је да игра нападача, иза нападача или десно крило, а највише времена је провео на позицији десне полутке, како се тада називао офанзивни везни играч који игра са десне стране. Није гинуо у лепоти игре, нити је био познат по дриблинзима, и ако је био невероватно брз и са снажним шутом, неодбрањивим, који је ишао право, без спина.

Када је Црвена Звезда основана, на њеној првој утакмици био је Звездин први капитен. Овде морамо направити малу дигресију. Огромна већина познавалаца фудбала и звездаша данас, сматра да је ФК Црвена Звезда основана тад 1945. године. Ово наравно није истина. Црвена Звезда је предратни клуб, односно правни је и легитимни наследник предратног ФК Југославије. Црвена Звезда наслеђује 60%  посто играча ФК Југославије, њихове дресове, боје (црвено бела и резервна плава гарнитура), добар део управе, што је најважније стадион Југославије и базу навијача. Најисправније би било рећи да је ФК Југославија преименован у ФК Црвена Звезда. Ово није ништа необично, сви енглески клубови, али буквално сви осим Челсија су у неком тренутку променили име, а после рата променили структуру, реформисали се, а задржали добар део играча и стадионе. Ове информације су лако проверљиве једноставним истраживањем на интернету и данас свима доступне. (Јунајтед се раније звао Њутон Хелт, Сити се зво Сент Марк, Ливерпул се звао Евертон Атлетик, Арсенал – Диал Сквер, Тотенхем – ФК Хотспер, Њукастл је настао спајањем два клуба, Лестер се звао ФК Лестер Фоси…)

Какав је и колико добар и човек и фудбалер био Рајко Митић, говори поштовање које су му указивали и противници. После освојеног финала купа, 29. новембра 1958. године, после кога је Рајко најавио повлачење, капитен Партизана му је предао пехар победника купа и са сузама му рекао да би волео да и следеће године игра против Рајка, макар му и наредне године предао пехар. Рајко Митић је предводио Црвену Звезду до пет титула државног првака, репрезентацију Југославије до два олимпијска сребра и једног европског. Чак је два пута био и селектор Европске селекције.  О његовом џентлменском и господском држању на терену би се могли написати томови и томови књига. Стабилан је био као фудбалер, стабилан је био и као човек, дубоко везан за своју супругу и сина био је узоран породичан човек. При отварању споменика Рајку Митићу испред Маракане, говор је одржао песник Матија Бећковић, рекавши да је ово један од ретких споменика који ниједна власт, ниједан режим неће срушити, да је улица Рајка Митића једина улица чији назив нико неће променити. Бећковић је рекао да је Рајко Митић једини смео да носи раздељак на десној страни, као мали омаж, краљу Петру II , Рајковом вршњаку, тек неколико месеци млађем…

Када је Рајко Митић био на заласку каријере, а Драгослав Шекуларац на почетку, Слободан Пенезић Крцун комунистички председник владе Србије, је службеним аутомобилом долазио по српског патријарха и заједно су из ложе гледали Црвену Звезду. У то време није се одлазило у иностране лиге као данас. Тада је Милански Интер понудио триста милиона лира за Шекуларца, а Јосип Броз је лично зауставио тај трансфер јер би онда изгледало да су италијански фудбал и индустрија јачи од југословенског и да један италијански клуб може себи да приушти да купи најбољег југословенског играча.

Тако је и Шекуларац, као и Рајко Митић најбоље играчке дане провео управо у Црвеној Звезди.

Причу о илегалцима завршићу причом о символима.

Данас су друштвене мреже постале основно средство изражавања, док људи не смеју да се гледају лицем у лице, и плаше се личног сусрета сматрајући да нам други угрожава нашу слободу, на Твитеру могу писати било шта. Тако смо често принуђени да прочитамо изјаве да је Звезда петокрака, црвене боје, која се налази на грбовима и Црвене Звезде и Партизана, уствари сатанистички символ. Овакве оптужбе се најчешће чују од људи који немају никакво системско образовање нити из историје уметности нити из теологије.

Један символ у једној епохи представља једну ствар, у другој цивилизацији сасвим другу. Нпр, свастика, односно кукасти крст, данас за нас символише нацизам а у ствари се ради о старом предхришћанском символу, који је присутан у најдревнијим цивилизацијама и представља, опет за нас парадоксално звезду, символ светлости. Обрнут крст, такође није сатанистички символ. И ако се користи у многим мрачним секташким ритуалима, то и даље не чини крст негативним символом. Подсетићу да је апостол Петар, лично тражио да буде разапет на крсту окренут наопако, дакле на обрнутом крсту. Сигурно апостол Петар није по сопственом избору учествовао у сатанистичком ритуалу.

Звезда је символ светлости, и позитиван је символ. Звезда се од самих почетка иконографије и сликања фресака, негде од трећег века (познате су иконе са звездама из петог века) налази на иконама Божића. Старозаветни Јевреји су као символ користили шестоугаону звезду, у хришћанском символизму најчешће се слика крстолика звезда са још четири мања крака који исијавају дијагонално од линија крстолике звезде. Међутим, то не значи да је сад крстолика звезда хришћански, а петокрака пагански или сатанистички символ, јер на многим иконама Божића се налази звезда са пет кракова.

За хришћане звезда значи светлост и објаву доласка Христа, односно рађања Христа као незалазног светла, дана који неће никада проћи, тако је звезда символ самог Христа. Комунисти долазе тек у деветнаестом веку и преузимају овај, хришћански символ. Као што смо уосталом и ми хришћани преузели наше символе и крст и звезду, из ранијих старијих култура. И у тим древним цивилизацијама, звезда је значила светлост.

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

1 коментар

Оставите одговор на pera Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here